Boogie Street 4
“Vlati trave još uvek rastu uspravno.”
Verujem im kad to kažu.
Za one koji ipak sumnjaju,
Za one iz poslednjih redova u prašnjavom bioskopu stvarnosti,
Dokaz za to je što se i bez tvojih ruku svet ipak (po)kreće.
Sedmica mi odavno ne meša četvrtke i srede, dane koji se dese Nedeljom.
Puno uspem da umesim u tom jednom danu.
Petak preskočim.
Srcu pak, jedna subota traje tri dana.
Toliko mu je potrebno da umiva obraze slanom vodom,
Da spere svu tvoju kožu sa moje jer ti iz svoje nećeš skoro.
Ponedeljkom naručujem jednu utehu,
a konobar me po treptaju oka poznaje pa donosi dve.
Utorkom manje ćutim.
Osećam da sam vazduh.
Konačno mi noge nisu teške tonu ili dve.
Moji koraci lakši su što sam dalje od tvoje ulice sa brojem 4.
Nekim danima započnem rečenicu i samo se nadam da će dobro završiti.
Nekad započnem pesmu i ne stignem dalje od osećaja da je treba napisati.
Stavim naslov.
Dam joj ime.
Znam da budem dobra kuma onim tužnim.
Naslov bi mogao da glasi:
Nisam dobro, a htela bih biti.
Treba imati hrabrosti i nazvati praznine u srcu pravim imenom.
Kao i sve stvari u životu.
Treba mi hrabrosti da je nazovem imenom tvojim.
Da tebe nazovem.
Možda se zato bojim da osim broja spomenem i ime tvoje ulice.
Zbunjena sam – na kom bi to jeziku moglo biti sad?
Znam sva slova oba pisma al’ nemušti samo zmije poznaju.
Možda se zove– Nedođija?
Jer se stalno pitam. Da li je to jedino mesto
gde si umeo da budeš nečiji?
Ili možda Libar – jer iz nje učim da moje ćutanje
ima više života nego tvoje reči.
Možda – šansa.
Jer, za treptaj promašena jesmo.
Najbliže ime koje smislim da je dočaram glasi:
Ponekad srce ima sopstveni um
Koji bez pomisli na tebe ne ume da uspava.
