„Evo ti glava!“
Nisam razumela šta si rekao?
Ti si Istok Južni, a ja Sever Zapadni, to je shvatljivo.
Misleći na nešto plavo sve vreme, kad pišem pesme, ne šalim se!
Doneću ti svemir k’o suvenir.
Odlučeno je da ostane ovde. Samo da znaš.
Učiš me da plivam, a ne osećam se kao pastrmka.
Pa hajde! Nacrtaj mi krila, možda onda budem živa i uspem disati pod vodom.
Nemoj da si tako besan, agresivan, pasivno agresivan
Došla je moćna komanda u kojoj gradske glave palamude
pokušavajući da odgonetnu našu mantru:
„Weltanschauung!”
Ne mešam se u politiku, ja samo želim da se mešam u boje.
Želim da gasimo pikavce na plaži, da jedemo na travi… Ona će nas pre ili kasnije.
Prah si bio u prah ćeš otići.
Dah si pokretom ruke oduzeo, a onda mi i treptaj uzeo. Vratićeš mi ga znam.
Iako o tome ne misliš i ne govoriš.
Ćutanje je ono što te objašnjava, a u toj lekovitoj tišini šuškaš po papiru.
Čula sam te. Samo da znaš!
Zvučiš kao lepet krila neke davno izumrle ptice sa staništem u kafani „Vuk“.
I dan danas pamte i prepričavaju njen zvuk:
Duk, Duk, Duk…
Tako zvuči i po koji dan u godini ispisan svetlošću na zidu.
Ovo je samo moj autointervju. Sve je kul!
Svi smo mi jedan isti, onaj koji se pita, „Kako to?“ čovek.
Oduvek, sada i dovek.
Ostajaćeš sam samo tri do četiri dana.
Dok o tebi priče sa drugaricama iščavrljam.
Znaću da si dobro kad napišeš „Evo, žvrljam!“
Ti do tada uzmi boje.
Evo ti i sve moje, ako ti slučajno budem nedostajala!
Ne može da nestane nešto što ne želiš da prestane.
Zato Bik sedi sam i igra se đavoljim repom.
Luta mrtav umoran od svega.
Živeće tako žvaćući travu i reagujući na druge nikad ne osvestivši ko je on sam.
Jednog dana kad se probudiš, pronađeš i izgubiš.
Skicu tebe imaću kod sebe. Dve stolice i kivi na stolu.
Naučiću te da je svejedno i da je sve jedno.
Da je svet prepun simbola i da je to šo osećaš samo praznina neba.
Onog neba na kojem je malo ko stigao da stigne.
Recept za to je uvek jedan: Strpljenje.
Zlo ionako nikada ne spava pa nemoj ni ti svoje da se trudiš i uspavljuješ.
U redu je sasvim.
U lice njemu smejmo se do suza ovako: ha,ha,ha!
Bacajmo konfete!
Ovo je ta pesma, koja u stvari miriše na (tvoj) zagrljaj.
Ovo je ono kada sam po ko zna koji put pomislila da imam slobodu da se mešam u tvoje glave.
Da do njih stignem autoprevozom Čačak. Sram me bilo!
Sedi malo, smiri se.
Ovih je dana „Ma nemoj?!“ autoprotest.
Koliko još ničega do nečega?
I ko se to boji Vuka još?
Evo, recimo ja uopšte.
Iako mi je svaka od njegovh 514.415 hiljada glava rekla da je dosadan.
Da se budi teško, da ima sretnu porodicu, jaje na oko na glavi.
Da po jutru dan poznaje.
Da se predstavlja kao kolektivno razmišljanje.
Da u Muzeju posledica savremenog klimanja glavom živi.
Bezgranično čekam u redu za kartu da ga posetim,
Crni Timok, slušajući moja htenja, od stida sav posivi.
Tebe za to, Vuče, jedinog krivi!
Entropiji Vuka Đurića aka “Endo”
