Ne znam kako da se to namestim da ne otkrivam šta osećam
jer, šta mislim ne znam, a osećam nešto po prvi put.
Sedim pored tebe i gledamo u istom pravcu. Oduvek smo tako i jedino znali – rame uz rame.
Smem li da o nama pričam u množini?
Možda je vreme za prva lica jednine?
Šta ti misliš?
Ili da o tome ipak, odlučim ja?
Ovom gradu na trenutak nije ništa nedostajalo.
Nisu mu falile čiste ulice, ni nasmejana lica prolaznika, ni siti prosjaci…
ili popusti omiljenih knjiga i ploča, čak ni rasprodate ruže iz ponude promrzle bake na ulici.
Bili smo na istom mestu posle toliko vremena.
Na mestu gde smo jednom osećali da zauvek pripadamo.
Na mestu gde se smejemo samo našim šalama čiji davni eho odzvanja i u sadašnjosti.
Na mestu gde se smejemo strahu od zamišljanja nas dvoje za istim stolom i kako bi to posle toliko vremena moglo da izgleda. Njegovoj suvišnosti smo se se i najviše smejali.
Bilo je tu i onih sećanja koja nikada ne prolaze onako kako bismo voleli, za razliku od prolaznosti vremena u tom ili bilo kom drugom danu u nedelji.
Bio je poslednji najtopliji dan u godini, sa zlatnim zracima popodnevnog sunca i istim takvim žutim lišćem na granama. Onim u oktobru.
Bio je možda poslednji put da se vidimo.
Poslednji put da imam pravo da duboko udahnem miris tvoje kose.
Poslednji put da ti imaš pravo da mi poljubiš ruku, a i ovog poslednjeg puta to nisi umeo.
Došlo je vreme da kao vetar jesenji i mi okrenemo list.
Došlo je vreme da već jednom kao ljudi i ti i ja, okrenemo list.
