Хладан поветарац улази кроз терасу. Док лежи у постељи осећа како се живот у њему полако гаси. Не осећа бол али нема сумње да је крај близу. Зној га облива а тело му је све слабије. Душан, цар Срба и Грка, господар од кога дрхте и иза зидина раскошног Цариграда, дочекаће своје последње тренутке у постељи. Каквог ли ужаса! Да је барем погинуо у боју- како приличи једном ратнику и човеку! Присетио се велике битке код Велбужда и своје младости. На тренутак крв му поново узаври док чује топот својих силних оклопника у јуришу који лично предводи. Био је то почетак новог поглавља у његовом животу. Узевши власт од оца, започео је велика освајања и држава му се сада простире на три мора. Ипак, упркос моћи и богатству, зна да крај не може изменити. Ни то што је силан господар Хелма неће му помоћи. Његова звања и снага ништа више не вреде. Смрт је противник који се не може савладати. Док проживљава последње моменте свог, како је сматрао, грешног живота, пита се хоће ли га народ памтити? Хоће ли млађани Урош, његов син, бити достојан наследник? Је ли ово крај вредан једног цара? Хоће ли му бог опростити побуну против оца? Питања се нижу док поново тоне у таму. Од када се разболео, ако се заиста разболео, често је тонуо у сан из кога би се будио у зноју. Поново све постаје мрачније. Још једно питање га, ипак, највише брине на крају. Хоће ли његов крај бити и крај царства? Одговор је наслућивао и бојао га се више од загрљаја смрти. Склопио је очи, помирен са судбином. Утонуо је у последњи сан, несвестан да је већ постао бесмртан.
