Epilog
Mnogo je godina prošlo od tad – sada sam već uveliko i u penziji – ali ja se još uvek, i više, borim s istim pitanjima, istim mukama u sebi. Rekoh još na samom početku da Andrejku zaboravih; možda ne potpuno, ali dugo mi nije padao na pamet, iako sam ga onomad ipak zadržao u sećanju. Mislim da je to jer je svet – u godinama potom – nastavio da propada i da se urušava iznova, gore, čak, negoli pre. Video sam decu (kojoj bejah učitelj) kako ponovo umiru u ratu, kako i ona ubijaju, kako mrze i imaju neprijatelje u životu. To me je porazilo, i na kraju sam – misleći zauvek – ponovo, eto, istisnuo Andrejku i njegove pouke iz sećanja i uma, misleći opet da je umro uzalud i da se svet, ma šta ljudi činili, ne može popraviti.
Ali onda, skoro, videh jedan beli cvet izrastao na sivom asfaltu, probivši se kroz pukotinu na svetlo, i ta glupa slika mi je vratila sve ono što sam hteo da zaboravim, pa me još i naterala da uzmem pero u ruke da sebi objasnim Andrejkinu dušu, zauvek nedokučivu.
Ja i dalje ne znam ništa o njemu. Ne znam zašto je bio ateist, ne znam zašto se onako opijao, kockao i uništavao, ne znam zašto je postao iskušenik, i ne znam zašto se na kraju ubio. Ali svejedno, ne smem da ga zaboravim; ponekad mi se čini kao da je sve to činio samo da bih ga se ja sad sećao, i tako nastavio da živim. Kao i bez Sonje, ja ni bez Andrejke, u sebi, neću moći da prebrodim život, ljude, svet. Počeo sam zato opet da idem na grob, od kada uzeh ovo da pišem. Sedim tu, kao starac, i satima ćutim ispred kamena, razmišljajući… Baš u poslednje vreme, mnogo mislim o onome drvetu, koje je Andrejka zasadio sa sedam godina, želeći da ulepša svet – mada ni ne znam gde se ono nalazi.
Al’ iako ne znam gde je, često čujem njegov glas: „Eno ga, još uvek tamo; raste, i sve je veće…“
