5. poglavlje
U Evropi sam proveo nekoliko meseci, lutajući po zemljama i po svojoj duši. Bio sam sam, ali ne i usamljen – čak mi je tuđe prisustvo smetalo, drugi čovek mi je predstavljao večiti teret i tajnu. Nisam više ništa znao o njemu, o životu, o svetu. Ume tako nekad da nastupi potres, umiranje lika, spoznaja da u stvari ništa ne poznajemo, pa ni sami sebe. Išao sam iz sela u selo, a gradove sam, onako, neznaštno, izbegavao u širokom luku. Boravio sam po krčmama, i gostionicama i tavernama, posmatrajući svet i ljude oko sebe kao da su bića sa druge planete, mada sam zapravo ja bio stranac, tuđin, uljez. Šetao sam livadama, zalazio u farme, gledao život običnih ljudi, izučavao njihove navike, kao da učim šta je to čovek, i šta ja, kao čovek, treba da činim. Čitao sam mnogo (pre svega Bibliju), a noćima pratio zvezde, obavljajući astronomska istraživanja čisto da zadovoljim i um. O Andrejki, mislim, nisam često razmišljao – gurao sam tu misao što dalje od sebe, jer ni njega nisam razumeo.
Čak i u ovim zabitima, video sam nemir usled velike senke što je kao crni oblak prekrila svet, i taj nemir beše bojazan od uskorog rata. Nije se o tome pričalo, prećutkivalo se – i baš u toj ćutnji, baš u njoj sam video nemir i strah. Strepnja beše na licima ljudi, u slučajnim pokretima obrva i oka, u držanju, nagoveštajima. Pijuni osetiše da se nešto sprema, neka strašna sveobuhvatna partija šaha, jer kao da se čula kretnja tektonskih ploča i trenje nekakvih promena. Ipak, mislim da niko, pa ni ja, nije slutio kolike će te promene biti. Ja sam čitao novine te sam donekle znao šta se u politici dešava, i šta koji vladar želi svom narodu da povrati i sačuva – ali gledajući običan svet, ove ljude u zabitima, neprestano sam se pitao da li se, pod tim narodom, i na njih misli; hoće li im posle svega biti bolje, možda, ili će ih zaobići sladost promena, ali ne i krvlje tih istih? Čuo sam i šta se s mojom zemljom, sa mojim narodom dešava, i nisam znao šta da mislim; hoće li nama biti bolje, uprkos svim cenama, koje taj boljitak zahteva? Rečju, video sam kako svet polako srlja u propast, a svi se prave da ne srlja.
Na kraju mi je otac pisao da je možda bolje da se vratim, za svaki slučaj – ko zna šta će biti; i čim pročitah pismo, odmah sam znao na šta misli. Još nedelju dana sam proveo u trenutnom selu, kao da se opraštam od ljudi. Izučavao sam ih tad više nego pre, shvativši da svako od njih živi život, svoj jedan i jedini, kako zna i ume. Svako ima neke želje i planove, i svako se nečemu potajno nada, svi se koprcaju u vodi zvanoj postojanje – gledajući to, teška žalost me je obuhvatila, jer sam shvatio, posve cinično, da im večni tok istorije neće dozvoliti da ispune ova mala očekivanja od daljeg života, već će ih taj preusmeriti po svojoj čeličnoj volji, ubivši im nade i snove, a naturivši nove: veće, bitnije, bolje. S takvom se žalošću zaputih nazad u varoš – a tamo me je čekala žalost mnogo gorča od ove.
Ona se, naravno, ticala Andrejke.
Ovako su stvari tekle u mom odsustvu. On je nastavio s jurodivstvom, isponištvom i svetošću, a varošica sa svojim ismevanjem tog istog. Kako je vreme prolazilo, ipak, poneki ljudi ovo smanjiše, mišljenja da drugi preteruju: „Ne misle oni loše, znamo mi to – ali ostavimo ga bar malo na miru; lud je, i šta sad!“ Bilo je i par onih što su počeli da ga brane (a zašto je lud?), kao i onih što počeše, kao, da ga shvataju (u današanje vreme, ko će i ostati normalan?), a najviše njih ga se prosto manulo, i više im nije bio zanimljiv (svašta, kao da je retkost biti lud!). Ipak, mnogi su još uvek, iz razonode, voleli da mu se smeju i sa njim da se šale. Kad bi ga videli kako čisti ulicu metlom ili skuplja otpatke, što je često umeo da radi za svoj račun, momci su znali da se poređaju u red i da onda bacaju đubre, pa da se klade čije će otpatke Andrejka prvo da pokupi. Ponekad bi mu neko društvo, tuda prolazeći, verovatno na putu u krčmu, tražilo da im – kad već čisti – obriše i prašinu s cipela. On bi ih pogledao, na to, prišao i pitao zašto su im cipele toliko prljave, rekavši pritom i da njemu nije teško da ih čisti, ali moraju i oni to ponekad da urade, inače će talog da se skuplja i vremenom više neće moći da se, ma koliko se potrudili, obriše i skine. Jedan mu je odgovorio da ne zna da čisti, na šta Andrejka reče, sve mirno i tiho, da ni on nekad nije znao – naučio je čisteći tuđe. U svemu je imao poruku za njih; dozvoljavao je njihovo ruganje samo jer se nadao da će moći da im neko seme poseje, prilikom tih.
Ne znam da li je u tom uspeo – katkad bi sagovornik nastavljao da se smeje, a katkad, ipak, bi zaćutao ne pridruživši se kreveljenju ostalih, te zatražio da pođu dalje. Andrejka bi tad ostajao sam, pa – tako su ljudi govorili – teško uzdahnuo i nastavio da čisti ulicu, ili kupi otpatke ili bilo šta drugo, što je u tom trenutku od poslova kojih se prihvatao za svoj račun radio; nekad bi zastao da se pomoli, da l’ za sebe ili onog – ne znam. U to vreme se – kako pričahu ljudi – on počeo moliti i češće i žešće, ali nikad nije odlazio u crkvu, ne želeći da sreće ljude, već da bude u toj molitvi sam. Molio se, zato, na trgu, na klupi, ili pred drvetom, ili prosto pod nebom i oblacima, bilo klečeći bilo krsteći dlanove, ćuteći čak i po nekoliko sati. Ja mislim da mu je tad ponestajalo snage, ili vere, ili nade, ali ne znam; možda je samo postao još pobožniji. Nadam se da je to slučaj, jer me zaboli kada pomislim da nije.
Uza sve ovo, dane je provodio i u čestim šetnjama kroz šumu bagremova, sa Sonjom – koja, u svoj svojoj veličini, nije čak ni pomišljala da ga ostavi. Ipak, kako mi je ona kasnije rekla, ponekad, ako bi se desilo da mu neko nešto dobaci dok su njih dvoje zajedno, Andrejka bi se tada namrgodio, smračio, i gotovo bi je posle gurao od sebe, i izbegavao. Ali ona nije odlazila, ostajala je, sve vreme, i on joj je bio većma zahvalan na tome. Često je plakao na njenom ramenu, i tražio od nje oproštaj, mada ona nije znala za šta – a ipak je praštala, i bez ikakvog dvoumljenja. Njoj se tada slamalo srce, gledajući ga, i pokušavala je na razne načine da mu pomogne – čak ga je molila da ode u manastir, rekla mu je da će i ona poći sa njim, nek ostave sve i pođu na hodočašće. No Andrejka je odgovarao, iako nije voleo odogovor, da je on na tom hodočašću već. A nekad bi znao i da se naljuti na Sonju, kao da ga ona odvraća od njegovog puta. Posle bi i za to tražio oproštaj, i ona mu ga je davala opet, znajući da se muči i da mu je teško. Ipak, mislim da ni Sonja nije slutila koliko je muka zapravo teška.
Ne beše sve toliko crno; ali zbog beline je to crnilo bilo nekako veće, izraženije, zagušljivije. Naime, neki ljudi – doduše retki – su u Andrejki tražili spas, dolazeći mu po savete i duhovnu pomoć, i da ispovedaju svoje grehe čak. Tada bi njemu srce bilo triput veće, i čitav bi se predavao kao sluga, posvetivši celi dan njima. U tim trenucima, on bi opet dobio snage da leti, te bi duhom opet uzletao…
Ali ljudi nisu hteli da mu dozvole let – možda jer je leteo suviše visoko.
Dakle, jednom je izašao kasno uveče u šetnju – i to je počeo da radi sve češće, kao lutalica, valjda ne mogavši da spava. No te iste noći je njegovo društvo od ranije bilo u kafani i pilo do zore, a i on je šetao do zore, pa su se pri zori sreli davnašnji drugovi. Prvi je Andrejka video njih, na ulici, i mahinalno je probao da ih nekako izbegne. Meni je ovo Sonja ispričala, kasnije, i sećam se da sam, tada, bio iznenađen što je pokušao da se od njih sakrije. Sada nisam iznenađen uopšte, jer shvatam, gledajući unazad, da je Andrejka to činio i pre. Njemu od početka beše neprijatno da viđa poznanike, sve ljude iz pređašnjeg života, sve koje je poznavao ranije, kao da se stidi da pred njima bude isposnik; a ako se nekoga, u tom smislu, plašio najviše, onda su to drugovi iz ovog starog društva, nekadašnjeg.
Elem, pokušao je da ih izbegne, ali nije uspeo. Društvo ga je spazilo i zaputilo se ka njemu. On tad vide da to, zapravo, nije skroz ono društvo, većinski su to u stvari bili neki drugi ljudi; ipak, dvojica-trojica su bili tu, pijani kao i ostali. A behu pijani, o, i te kako – posle su se time svi i pravdali, mada je varoš rekla da piće ne stvara u čoveku ništa novo, samo izvlači nešto iz njega, što već postoji; ali, o tom potom. Andrejka je prepoznao nekoliko njih, uglavnom su to bili momci koji su ga i pre, i pijani i trezni, zavitlavali i dirali – znao je stoga da će to raditi i sad. Ali pošao im je u susret, ipak, čak je posle rekao Sonji: sa glavom dignutom i grudima isturenim, gordost ga nije napustila sasvim; on se zato i tištio. Mladići su se sve vreme grohotom smejali, kao divljaci, i kad ga opkoliše, najzad, počeše da se sa njim šale na sve moguće načine… Tražili su mu da im da oproštaj jer su pijani opet, tražili mu da ih pomiluje i da im da blagoslove, tražili da izrecituje Očenaš, i ispitivali ga kako može, ’ajde, da Bog bude otac i sin i sveti duh odjednom, šta to znači i kome od njih trojice se treba moliti, pa su i vagali da li Andrejka sme da opšti sa ženama ili ne sme, došavši do zaključka da sme – ali, samo sa ružnim, i tako dalje. Sve su to bile grube i nepristojne šale, no baš zato su u njima i uživali, jer prija da se uzvišeni ponižava i svetac skaradi. Pritom, mladići su se prisetili i da je Andrejka, pre, bio kao oni, da je pijančio sve do zore, da se kockao, orgijao, bio veliki razvratnik, pa su ga i, stoga, ispitivali koji je način života bolji – no ’ajde, priznaj da ti žena i kocka i dalje fale! – a i nudili mu rakiju, iz razonode ga kušali. On je sve to primio mirno, čak oholo, ne reagujući već ih gledajući sve u oči, i ponavljao: „Ne valja vam ovo.“ A njih to kao da je srdilo, i kao da su hteli da se on na njih naljuti, da ga nateraju da opsuje ili tako nešto – pa su svoje maltretiranje povećavali sve više, tražeći granicu.
I najzad su je pronašli – jedan je došao na ideju da ga, kad već Andrejka glumi da je Hrist, razapnu za banderu. Muka mi je da sve opisujem – ukratko, skinuli su mu odeću i vezali ga za stub, te nastavili da se smeju svom naumu. Andrejka je kipteo, goreo od sramote i poruge, ali nije pokazao, hteo je da izdrži; no neprestano je posmatrao onu dvojicu drugova iz njegovog društva nekadašnjeg, očima prodirući u njihove. Oni su sve vreme bili po strani i ćutali, nisu zbijali šale, nemajući hrabrost, valjda, da ga tako kinje, a možda i iz poštovanja, ali kakvo je to poštovanje! – jer iako nisu dobacivali, ipak su se smejali. Tek na kraju, kada on uze njih dvojicu da prodorno posmatra, dok ga ovi vezivaše, tek tad su oni osetili sramotu (možda), jer rekli su da je dosta i da se otišlo predaleko, pa ga i odvezali, vratili mu odeću i čak se izvinili. On je, posle, rekao Sonji da mu je žao što nije i prihvatio izvinjenje, već se samo okrenuo, i otišao. Momci mu dobacivahu dok je odlazio od njih, kao da žele da iskoriste, do kraja, priliku da se našale. Najzad su dovici utihnuli, te Andrejka ostade sam u tišini, sam sa sobom.
Ali taj on sa kojim je ostao – taj ga je nastavio mučiti.
Sledećeg dana je plakao pred Sonjom, sve joj ispričavši. Samo je njoj mogao priznati sramotu, muku, težinu. I neprestano je ponavljao: „Zašto je teško da me prihvate?“ Bio je kao neko malo dete, ali i nesrećan kao odrastao čovek. Sumnjao je u sebe; rekao je Sonji da ne zna da li je dorastao krstu, govorio je da se precenio, da to nije stvar za njega. Hteo je sve da napusti. Osetio je želju za pićem, za kockom, za grehom – čak je, dok ga je Sonja tešila, dobio i potrebu da je obljubi. On je, mislim, tad hteo da poklekne, hteo da zgreši i da posle sebe izgrdi zbog toga – jer on se svakako već grdio, ali ovako bi bar bio stvarno kriv. Ostao je u Sonjinom stanu dugo, do večeri; ona mu nije dala da ide, ne dok se ne smiri. Na kraju je izgledalo kao da se smirio. Legao je i glavu naslonio u Sonjino krilo, govoreći da vidi svetlost u svakoj sitnici na zemlji, u najmanjem listu trave je Bog. Sve osciluje klicom, svuda se nazire trag Hrista i pažnje njegovog Oca za svet. A taj je svet svagda povezan, s kraja na kraj, u nebu i zemlji, pticama i ljudima, vazduhu i vodi: sve je to isto! Kad je izlazio, osmehnuo se Sonji, rekavši da je čovek, uprkos svim dokazima protiv, ipak dobar, i ipak Božiji lik, vredan spasa i ljubavi.
Poljubio ju je, rekao joj da više ne brine, i vratio se kući. Opet me obuhvata onaj isti osećaj, zamišljajući noć što je usledila; osećaj nedokučivosti koji je u meni i kad zamišljam onih sedam dana, tokom kojih se Andrejka preobratio posle nasleđenog novca. Opet ne znam šta se u njemu dešavalo, opet ne znam o čemu je mislio, opet ne znam ništa o tom. A opet me podilazi i strahovita drhtavica, kad pomislim na tu poslednju noć. Jer, šta god da je, moralo je biti veliko; šta god da je, moralo je, sigurno, biti mučno i potresno. Je li se smejao, ili plakao? Je l’ i on drhtao, ili je najzad, po prvi put, bio miran sam sa sobom? Ne znam, ništa ne znam! Ali slutim, i ono što slutim mi liči na – ljudstvo…
Sutradan ujutru našli su ga obešenog na nekom drvetu pri reci. Do dana današnjeg se pitam, al’ odgovor neću znati: je li to ono isto drvo, koje je zasadio sa sedam godina, želeći da ulepša svet?
Bože, ruka mi drhti… Bože – pokoj mu duši!
