Osvanuo je divan sunčan dan. Dino i Lino su se kao i obično posle doručka spremali za školu kad se u maminoj i tatinoj sobi začuo neobičan zvuk. Mama je odmah otrčala u sobu, a zatim se vratila i uzbuđeno saopštila:
„Deco, izgleda da je danas poseban dan. Nešto čudno se dešava sa jajetom vaše sestre Dinaline. Izgleda da se sprema da dođe na ovaj svet.“
„Super! Kako sam uzbuđen!“, reče Dino.
„Baš se radujem!“, dodade Lino.
„Dečaci!“, reče mama. „Nastavite sa pripremom za školu. Ja moram hitno da nosim jaje u porodilište.“
Rekavši to mama uze pletenu korpu sa perjanim jastukom u koju je stavila Dinalinino jaje, uze ključeve od dinomobila i izađe na dvorište. Dino i Lino ostadoše gledajući za njom sve dok mamina kola ne zamakoše iza ugla ulice.
„Šta misliš da li će ličiti na nas?“, upita Dino svoga brata.
„Ja imam crvenu krestu na glavi, a ti je nemaš. Ti imaš žutu tufnu na levom boku, a ja je nemam. Ako možemo nešto zaključiti iz svega toga mislim da Dinalina neće biti ni kao ti ni kao ja. Ona će biti posebna, izuzetna.“, reče Lino.
„Videćemo uskoro.“, složi se Dino. „Jedva čekam da upoznam našu malu sestru. Verujem da ćemo se i mi njoj svideti i da će nas zavoleti.“
„Ako joj od prvog trenutka pružimo ljubav sigurno će i ona nas zavoleti.“, ozbiljno reče Lino.
Nedugo zatim školski autobus je pokupio Dina i Lina i oni su se našli u svojoj učionici okruženi drugarima i okupirani zanimljivim pričama koje im je pričala učiteljica. Na odmorima su im pažnju zaokupirali drugari sa svojim zanimljivim igrama u kojima su beskrajno zadovoljni uživali igrajući igre sa klikerima, između dve vatre i laste prolaste. Tek kada je školsko zvono označilo kraj poslednjeg, petog časa ponovo su se setili događaja od jutros kada im je mama rekla radosnu vest.
Čuvši zvono i Dino i Lino su brzo izašli iz učionice, obuli se i potrčali kući. Uz put ih je sreo komšija Todor koji ih upita zašto se tako žure.
„Žurimo jer nam je mama jutros rekla radosnu vest!“, reče Dino.
„Idemo kući da vidimo jel’ nam stigla naša mala sestrica Dinalina.“, dodade Lino.
Komšija im samo dobaci da im čestita i želi sve najbolje njihovoj sestrici, a oni ne čekajući da čuju sve do kraja odjuriše u pravcu svoje ulice. Uz put su mogli da primete da je lišće sa drveća već krenuo da opada što je bio siguran znak da je jesen svojim nevidljivim dahom počela da uvodi prirodu u zimski san.
Nedugo zatim Dino i Lino ugledaše poznatu fasadu svoje kuće. Ispred nje su osim njihovog porodičnog automobila stajala parkirana tri nepoznata. Dino i Lino uđoše u kuću, a iz dnevne sobe se čula prilična graja. Na brzinu su skinuli svoje jakne i izuli cipele. Brzo uđoše u dnevnu sobu uzbuđeno pitajući: „Gde je, gde je!“.
„Smirite se momci! Vaša sestrica Dinalina se rodila danas pre podne i sa mamom je u porodilištu. Sutra ćemo ići da ih posetimo.“, reče tata.
„Kako u porodilištu? Šta će u porodilištu ako se već rodila? Zar se porodilište ne zove tako jer se u njemu rađa?, uglas počeše da pitaju Dino i Lino.
„U porodilištu će ostati još dva do tri dana. Takva je procedura. Lekari samo žele da se uvere da je sa mamom i Dinalinom sve u redu. Dva dana će brzo proći i one će uskoro doći kući. A mi ćemo im svakako ići u posetu dok ne dođu kući.“, smirujućim glasom obijasni im baka.
„Hoćemo odmah da idemo! Evo mi smo spremni!“, mališani opet povikaše.
„Ići ćemo, ne brinite. Sve je već dogovoreno. Zvali smo porodilište telefonom i oni su nam rekli da dođemo sutra između jedan i dva.“, obijasni im tata.
„Dobro! Onda sutra!“, razočarano rekoše Dino i Lino.
Ostavljajući tatu i baku sa gostima Dino i Lino se povukoše u svoju sobu. Bili su veoma tužni, nisu čak želeli ni da se igraju svoje omiljene igre sa klikerima u kojoj je cilj bio da se protivnički kliker izgura svojim klikerom.
„Hoćeš da zajedno gledamo Animal Planet našu omiljenu TV stanicu?“, upita Dino brata.
„Može.“, nevoljno reče Lino.
Dino uključi televizor na kom se prikazivala emisija o orangutanima koje su dečaci obožavali, ali ovog puta kao da su gledali kroz ekran. Nije bilo nikakvih uobičajenih komentara ni zapitkivanja. Uskoro je pao i mrak i tata je došao da im kaže da je vreme za spavanje. Momci opraše zube i legoše u svoje krevetiće. Tata je ugasio svetlo ali san nikako nije mogao da im sklopi oči. Kroz glavu im se stalno vrzmala sestra Dinalina. Posle dugog prevrtanja i okretanja po krevetu braća su konačno zaspala.
Probudili su ih jutarnji zraci sunca probijajući se kroz zavesu na prozoru njihove sobe. Kada su sišli u trpezariju na doručak tata ih dočeka sa osmehom na licu.
„Dobro jutro! Jesu li se moji momci naspavali?“, upita ih tata.
„Dobro jutro!“, odgovoriše mu Dino i Lino.
„Imam radosnu vest za vas! Požurite sa doručkom jer čim doručkujete pozvaćemo mamu telefonom.“, reče tata sa osmehom na licu.
Tatine reči trgoše dečake tako da radosno otrčaše na svoja mesta za stolom. Na stolu su stajale sveže zapečene kriške hleba i njima omiljeni džem od kajsija. Dino nasu sebi i bratu po šolju mleka i dečaci u slast pojedoše po krišku tosta sa džemom, zatim popiše po šolju mleka i svečano objaviše da su završili sa doručkom.
„Ako je tako, momci onda ćemo sada nazvati mamu!“, reče im tata.
„Jupiiii!“, viknuše braća u glas.
Tata je pozvao mamu na dinofon i uključio spikerfon da svi mogu da čuju razgovor. Nedugo zatim čuo se poznati zvuk zvona i mili mamin glas sa druge strane.
„Halo mama! Jesi li dobro? Kako je Dinalina?“, oglasi se Lino.
„Dobro smo! Dinalina spava, a ja odmaram. Uskoro se vidimo dečaci moji!“, čuo se uzbuđen mamin glas.
„Poljubi nam sestricu puno i da znate da mislimo na vas.
Nakon razgovora sa mamom mali dinosaurusi su bili vidno veseliji. Za tili čas su se spremili i otišli u školu. Vreme u školi im je brzo prošlo a zvono koje označava kraj poslednjeg petog časa ih je podsetilo na obećanu posetu Dinalini i mami.
Potpuno ushićeni Dino i Lino su izašli iz škole i uputili se kući. Još izdaleka ugledali su tatu i baku kako ostavljaju neke stvari u gepek njihovog dinomobila. Videći njih da su već ispred kuće braća potrčaše koliko ih noge nose i za tren oka se obreše na kapiji njihovog dvorišta. „Zdravo mališani! I vi ste stigli!? Ja i baka smo izašli da spakujemo neke stvari koje nam je mama tražila da joj ponesemo pre nego se vi vratite. A sada hajmo u kuću da ručamo, dok ne dođe vreme za polazak.“
Svi uđoše u kuću, a Dino i Lino odoše do kupatila da operu ruke.
„Momci su veoma uzbuđeni i nestrpljivi.“, reče tata baki.
„Da, razumem ih u potpunosti. Očekivali su da će odmah posle porođaja videti sestru i mamu.“, složi se baka.
Dok su njih dvoje tako razgovarali Dino i Lino se vratiše iz kupatila. Svi posedaše za sto i ručak poče. Uz ručak su tata i baka pričali pokušavajući da u priču uključe i dvojicu dečaka. Pažnju su im privukli samo onda kad su pomenuli da je mama rekla da će verovatno sa Dinalinom izaći sutra iz porodilišta.
Došao je i taj čas. Ručak je obavljen, sve stvari su spakovane i svi su posedali u dinomobil. Tata je vezao pojas i konačno su krenuli. Posle kratke vožnje stigoše ispred porodilišta. To je bila jedna visoka bela zgrada sa puno prozora i staklenim vratima koja se sama otvaraju. Uputili su se ka pultu gde ih je jedna devojka u belom ljubazno pozdravila i upitala šta žele.
„Mi smo došli u vizitu mojoj supruzi i ćerki Dinalini.“, reče tata ozbiljno.
„U redu! Idite pravo niz hodnik pa se popnite stepenicama na drugi sprat. Potražite sobu broj 6.“, obijasni im ljubazno devojka.
Porodica krenu niz hodnik sledeći upustva. Ubrzo stigoše ispred vrata na kojima je stajao broj 6. Pokucaše na vrata i oprezno uđoše.
Njihova mama je ležala u krevetu i čitala knjigu, a Dinalina je spavala pored nje u svom krevetiću. Kad ih ugleda mama se osmehnu i sede na ivicu kreveta. Prvi joj priđoše Dino i Lino. Mama ih zagrli i poljubi, a zatim im reče: „Upoznajte vašu malu sestru! Zar nije slatka?!“.
Dino i Lino priđoše njenom krevetiću. Dinalina je mirno spavala na boku, i samo joj je mala glavica virila ispod pokrivača.
„Voli puno da spava. Budi se na svakih dva do tri sata da bi jela nakon čega ponovo utone u san. Tako ste i vi puno spavali kad ste bili stari dva dana kao ona.“, reče mama.
„Šta voli da jede?“, upita tata.
„Voli puno da jede povrće i voće. Obožava banane i jabuke.“, poče da im objašnjava mama.
„Odlično, onda smo pogodili. Doneli smo vam upravo jabuke i banane.“, reče tata.
„I narandže.“, reče baka.
„I kruške i grožđe.“, rekoše Dino i Lino.
„Polako, polako! Nije trebalo baš toliko da donosite! Ne zaboravite da mi sutra izlazimo iz porodilišta!“, reče mama.
Razgovor se nastavio još pola sata kad se Dinalina odjednom probudila. Svi požuriše da joj priđu.
„Polako uplašićete je! Dozvolite prvo meni da je uzmem pa ću vam je posle dati“, reče im mama.
Tako je i bilo. Mama je nežno uzela Dinalinu u naručje i zajedno sa njom legla u svoj krevet. Dala joj je sitno seckano voće koje je Dinalina u slast pojela.
„Ko će prvi da uzme Dinalinu?“, upita mama.
„Ja, ja!“, povikaše svi.
„Dobro neka je uzme tata, a vi možete da mu pomažete i da je pridržavate“, reče mama.
U takvoj veseloj atmosferi vreme je brzo prošlo i poseta se završila. Dino i Lino sa tatom i bakom se pozdraviše sa mamom i Dinalinom i uputiše se kući. Još jedna noć i one će izaći iz porodilišta.
Sutradan posle škole Dino i Lino su užurbano spakovali svoje stvari i otrčali kući. Kad su ušli u predsoblje čuli su mnoštvo glasova u dnevoj sobi. Otvoriše vrata i ugledaše unutra tetku Dragicu, Ujaka Đuru, ujnu Maru i još nekoliko rođaka i prijatelja ali mamu, tatu i Dinalinu nisu videli.
„Dobar dan! Gde su mama, tata i Dinalina?“, jedva se setiše da pozdrave i ne upitaju ih odmah bez pozdrava Dino i Lino.
„Zdravo dečaci! Tata je otišao po mamu i Dinalinu. Svakog časa treba da stignu“, reče im ujka Đura.
Dok je ujka Đura to izgovorio napolju se začu brujanje dinomobila i oni kroz prozor ugledaše mamu i tatu kako sa Dinalinom izlaze iz dinomobila idu ka kući. Potrčaše brže-bolje da im otvore vrata.
„Ćao mama! Ćao Dinalina! Ćao tata!“, počeše da skaču od sreće i viču uglas Dino i Lino.
Mama ih zagrli, dok je tata u naručju držao Dinalinu. Zatim svi uđoše u dnevnu sobu. Mama je sela na kauč i držala Dinalinu. Svi su im prilazili, upoznavali se sa Dinalinom i čestitali mami. Tata i baka su služili goste pićem i kolačima. Dinalina je posmatrala okolinu, radoznalo prateći pokrete svih koji su joj prilazili, smešeći se na njihove nežne i blage reči kao da ih već razume. Dino i Lino su za to vreme sedeli pored mame i Dinaline svaki trudeći se da joj privuče pažnju zadirkivanjem. Naposletku mama reče da se Dinalina već umorila i da će morati da ih ostave i da pređu u Dinalininu sobu.
Mama i Dinalina zatim odoše, a u dnevoj sobi ostadoše Dino i Lino sa tatom, bakom i gostima. Posle nekog vremena gosti počeše da odlaze, i na kraju tu je još ostala samo tetka Dragica.
„Hoćemo da vidimo šta mama i Dinalina rade.“, reče Dino tati.
„Dobro idite kod njih samo pažljivo uđite jer možda spavaju.“, reče im tata.
Dečaci se popeše uz stepenice i pažljivo pokucaše na vrata. Začu se mamin glas koji im reče da slobodno uđu. Kad su ušli mama je hranila Dinalinu. Lino upita: „Mogu li ja da je hranim?“.
„Evo sedi ovde pored nas i uzmi kašičicu i ovaj tanjirić.“, reče mu mama.
Lino sede pored njih i uze kašiku i tanjir osećajući se veoma važnim. Dinalina ga je gledala svojim radoznalim crnim očima. Imao je utisak da mu se smeška dok joj je davao komadiće povrća iz tanjira. Posle svakog progutanog zalogaja čulo se jedno poduže „guuuuuuuu“, koje je na njenom jeziku značilo „baš je ukusno, daj mi još“. Lino je bio veoma srećan i zadovoljan, ali se Dino počeo osećati pomalo zapostavljeno.
Najzad Dino reče: „Vi se super zabavljate! A ja, ja se dosađujem! Zar ne vidite da Dinalina samo na Lina gleda. Mene i ne primećuje.“
„Nemoj da si ljubomoram moj mali dečače! Ima vremena! Sledeći put kad je budem hranila daću tebi da mi pomažeš“, reče mu mama.
Bez obzira na mamine reči Dino uvređeno izađe i ode u svoju sobu. Seo je na pod naslanjajući leđa na ivicu svog kreveta. Svakakve misli su mu se motale po glavi. Počeo je da sumnja kako mama više voli Dinalinu i Lina od njega. Osećao se usamljeno i tužno. Toliko se radovao što je dobio sestru a sada vidi da nije sve kako je zamišljao.
Za to vreme Dinalina je zaspala, a mama je zamolila Lina da ode kod brata i pokuša da ga oraspoloži. Dino je ležao potrbuške u svom krevetu sa glavom zaronjenom u jastuk kad je Lino ušao u sobu.
„Dino, jel’ spavaš? Dinalina je zaspala a ja sam došao jer hoću da sa tobom odigram partiju „Uno“ karata. Ako ne spavaš hoćeš da igramo karte?“, reče Lino bratu.
„Ne spavam, ali nisam raspoložen! Sad kad nemaš sa kim i kad ti je dosadno došao si kod mene. Kada si bio sa Dinalinom mene niste ni primećivali.“, ljutitim glasom Dino se obrati bratu.
Lino nastavi ubeđujući ga: „Nije tačno Dino! Svi smo se iznenadili kad si otišao. Dinalina je jednostavno toliko zanimljiva da nisam ni primetio da sam preterao i da si i ti poželeo da se družiš sa njom. Kunem ti se da te nisam namerno distancirao od nje. Hajde da odigramo jednu partiju „Uno“ karata, a sutra obećavam ti, ti ćeš biti sa Dinalinom koliko želiš.“.
„Dobro, igraću sa tobom „Uno“ karte ali samo jednu partiju.“, reče Dino mrzovoljno.
Dvojica braće zauzeše svako svoju poziciju na krevetu i Lino poče da deli karte. Kroz glavu mu je proletela misao da je skoro uspeo da odobrovolji brata i da mu je još samo ostalo da nekako izrežira da u igri ubedljivo pobedi Dino. Time će se raspoloženje i samopouzdanje njegovom bratu sigurno popraviti tako da će se kompletna atmosfera u kući znatno popraviti. Nikom nije bilo u interesu, pa ni Dinu, da se sad kad je Dinalina došla u njihov dom pravi neka loša i negativna situacija.
Kako je igra odmicala Dino je bio sve samouvereniji. U početku Lino mu je pomalo popuštao, ali kasnije to čak nije morao ni da radi jer su se karte Dinu kao nekom čarolijom same nameštale.
„Hajde sad da te vidim!“, uzviknu Dino bacajući kartu koja je značila da Lino treba da izvuče četiri nove karte.
Lino izvuče četiri karte i izbaci zelenu dvojku. Na to Dino uzvrati crvenom dvojkom pa zatim crvenom devetkom nakon čega ponosno uzviknu „Uno“ što je značilo da mu je u rukama ostala još samo jedna karta. Lino nemajući crvene karte pokuša promenom boje da dobije na vremenu pa izbaci kartu za zamenu boje uzvikujući „plava“. U tom trenutku nije znao da je upravo plava karta bila u Dinovim rukama.
Dino pobedonosno uzviknu „ura“ bacajući poslednju kartu iz ruku na sto. Lino zatim čestita bratu na pobedi pa ga zagrli i poljubi.
„Dino, ti si moj stariji brat i ja te puno volim. Nikad neću dozvoliti da nas sitni nesporazumi posvađaju.“, reče Lino sa suzama u očima.
„Ne znam kako sam mogao pomisliti da me ne voliš i da našu sestricu pokušavaš da odvojiš od mene.“, reče mu Dino.
Sve je bilo onako kako se samo poželeti može i dvojica braće srećna i zadovoljna nedugo zatim utonuše u dubok san. Posle nekog vremena mama je oprezno ušla u njihovu sobu i videvši ih kako spavaju nečujno ugaslila svetlo.
Sa prvim jutarnjim zracima sunca usnula braća se promeškoljiše u svojim krevetima ali nedozvoliše da ih jutarnja svetlost probudi. To je učinila njihova mama jer je bilo vreme za školu.
„Zašto moramo da idemo u školu?“, snenim glasom upita Lino.
„Da, mama zašto moramo da idemo u školu kad se još nismo naspavali?“, dodade Dino.
„Dečaci moji trebali ste sinoć ranije da legnete pa bi vam jutros bilo mnogo lakše da se probudite.“, reče im mama.
„Evo ustajemo!“, u glas rekoše Dino i Lino misleći u sebi da je bolje i da ustanu iz kreveta nego da ih mama uveče odvede u krevet ranije.
Nakon umivanja i pranja zuba Dino i Lino su doručkovali svoj omiljeni doručak sa namazom od tunjevine i čajem od kamilice i uputili se ka školi sasvim raspoloženi.
Prvi čas u školi je bio Srpski jezik. Učiteljica im je rekla da izvade svesku i da se spreme za pismeni zadatak sa temom „Moje najveće dostignuće“.
Razmišljajući o zadatoj temi Lino se već odlučio da piše o tome kako je sinoć samostalno hranio svoju novorođenu sestru Dinalinu i kako mu se ona zadovoljno smeškala nakon toga.
Dino je takođe u svojoj glavi iskristalisao misli o zadatoj temi samo što je ono o čemu je on nameravao da piše bilo nešto komplikovanije i emocionalno izražajnije od onoga o čemu je hteo da piše njegov brat. Naime, Dino je odlučio da piše o tome kako se osećao u poslednjih nekoliko dana od kako je Dinalina rođena. Zadata tema mu je prosto došla kao poručena jer je imao potrebu da se nekom izjada i olakša dušu, a svi dobro znamo da nema boljeg prijatelja za to od pisane reči.
Nakon što je čas počeo i nakon što su svi izvadili svoje sveske i počeli da pišu Dino je primetio da reči ispisane na papiru prosto niču kao pečurke posle kiše. Sa velikim trudom je uspevao da zapiše sve misli koje su mu navirale u glavi. Kao zanesen ređao je rečenice osećajući se lakšim posle svake zapisane reči. Odjednom, zastao je prisećajući se kao u magnovenju tatinih reči : „Kad nešto radiš požuri ali nemoj brzati!“. To ga je navelo da pročita iz početka ono što je napisao, iako je bio svestan da time gubi dragoceno vreme, jer je za pisanje sastava bilo predviđeno tačno 45 minuta. Pročitavši tekst osećao se zadovoljnim i sigurnim u to što je napisao pa je svom silinom nastavio da piše. Emocije su navirale kao hladna voda iz planinskog vrela, a njegova ruka je jedva uspevala da zapiše sve te reči, sva ta osećanja i sve te nerazjašnjene dileme.
U trenutku kad je pisao svoje završne misli zvono koje je označavalo kraj časa se oglasilo. Dino pomisli kako je uspeo i njegovo srce se osećalo slobodno kao tek oslobođena misao, kao ptica tek puštena iz kaveza. Gdanjski visokoletač u tom trenutku nije mogao parirati njegovom srcu.
Na odmoru Dino je pokušao da se razonodi pridružujući se ostalim dečacima iz svog razreda. Prividno, uspevao je u tome ali njegovo srce je bilo kod kuće u sobi gde je njegova sestra Dinalina vedrim očima novorođenčeta posmatrala svet za nju tako stran, nespretno pokušavajući da dohvati tu čudnu vrtešku što ispušta tako zavodljivu melodiju.
Posle škole Dino i Lino su krenuli kući komentarišući jutrošnji pismeni zadatak iz srpskog jezika.
„O čemu si pisao jutros?“, upita Lino svoga brata.
„Pisao sam o svačemu.“, odgovori Dino.
„O čemu si ti pisao?“, upita Dino brata.
„Pisao sam kako sam sinoć uspeo da nahranim Dinalinu bez ičije pomoći.“, odgovori Lino. Zatim dodade: „Bio sam veoma uzbuđen sinoć. Kao što sam ti rekao nisam ni primetio da si se ti počeo osećati zapostavljenim posle nekog vremena. Još jednom želim da ti kažem da to nisam uradio namerno. I tebe i Dinalinu volim podjednako. Oboje mi predstavljate najveću radost! Mnogo vas volim!“.
Čuvši to Dinu je srce počelo ubrzano da kuca a obrazi su mu se naglo zarumeneli. Shvatio je da je njegov strah bio uzaludan i da ga kao i do sad njegov brat i njegova porodica neizmerno vole. Shvatio je da je njegova ljubav prema njima potpuno uzvraćena i da nema bojazni da će biti odbačen. Svi njegovi strahovi bili su neopravdani i sve o čemu se brinuo u trenutku se rasplinilo kao magla sa prvim jutarnjim zracima sunca. Kao vedar sunčan dan njegovo raspoloženje se promenilo i poprimilo odlike svetlog plavog sunčanog neba iznad njih.
