1. poglavlje
Drugo što je dečak po imenu Fej voleo bilo je spavanje; lagano prozevanje, čaša toplog mleka, meki krevet i miran san dok te dan ne probudi. I to bi verovatno i praktikovao da nije bio puko siroče. Rad u gostionici Četiri puta, na čijem pragu je pronađen još kao dete, zahtevalo je kasno leganje, kako bi gazda Todor rekao: „Dok se krčma ne isprazni i očisti, nema spavanja“, i rano ustajanje: „Jer se stoka neće sama nahraniti“. Fejovo ime, kažu, došlo je spontano, kako vele na početku su ga svi oslovljavali sa „Hej, ti“, sve dok u krčmi na jednu čašu rakije nije pristigao najveći pijanac i ujedno divan čovek – kako često i biva – koji je već bio popio još po par istih čaša istog pića i prosiktao još na vratima gostionice: „FEJ! Daj famo jednu rakijfsku čašku mi donefi!“.
Treće što je dečak po imenu Fej mrzeo bilo je sve – svoju sudbinu, težak rad i stalno prekoravanje. I verovatno bi tu mržnju i upražnjavao da nije bilo muzike, prirode i svakojakih stvorenja koja je pazio i negovao. Tada nije mrzeo, njegovo lice poprimalo je čudne izraze lagode, melanholije i sreće.
Imao je malu frulu koju je jednom dobio od nepoznatog vilenjaka sa iznenađujuće ljubaznim pogledom, kome je poslužio krčag piva. Rekao je samo: „Muzika ima moć da oblikuje karakter“, lagano je iz torbe izvadio malu staru neuglednu frulu sa čudnim simbolima i dao mu je, a nakon toga je ustao sa stola, prišao gazdi gostionice i nešto šapnuo na uho. Od tada je u toku dana imao par sati odmora, koje je koristio za skitnju i sviranje u prirodi – daleko izvan sveta.
Svirati je naučio tako što je svake večeri u retkim trenucima kada nije služio goste, slušao razne putajuće muzikante lutalice kako uveseljavaju prisutne. Pa je vrlo brzo uz pomoć i očitog dara koji je posedovao savladao sviranje. Jata ptica kružila su iznad njegove glave dok je frulina melodija klizila vazduhom, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje sakupljale su se kraj njegovih nogu. „Danas je lep dan u ovom tmurnom gradu Avro“, rekao je veselo svom najboljem drugu – ptici kukavici koja ga je pratila svuda kuda bi krenuo. „Vreme je da krenemo nazad“, polako je spakovao frulu u svojoj torbi i zaputio se jedva vidljivom stazom. Prošao je pored starog oronulog utvrđenja koje je imalo izgled ljudske ruke u lancima, ili je bar njega na to asociralo. Bešumno je prečicom skliznuo pored reke i spustio se do betonske kapije. Ogromna ali još uvek impozantna stara kapija na kojoj su se ocrtavali zlatni snovi i velika tuga, okruživala je grad Del. Fej stiže do južne strane grada, pogleda u Avra, i šmugnu pored dva žbuna iza kojih je stajala taman dovoljno velika rupa da se pređe sa one strane zida – što i učini. Okruži ga ulična graja i vika svakodnevnice. Todor ga cupkajući dočeka na ulazu krčme glasno gunđajući:
„Kao i obično kasniš, a posao se…“.
„Znam“, prekinu ga Fej „neće sam, šta god – uraditi.“
„Vidiš kako znaš i opet svaki dan isto“, nastavi prekorno, pa primetivši Avra koji dolete odmah iza Feja dobaci: „I opet ova tvoja ptičurina što donosi nesreću crni kukavče, mada kad te bolje pogledam i ide uz tebe.“
Fej slegnu ramenima, jer je znao da nema neke vajde raspravljati se; jer ako ništa drugo, Todor je najbolje znao da sagovornika spustiti na svoj zanosni nivo i dotuče iskustvom, te dade znak Avri, što bi prosto trebalo značiti da će se videti kasnije i brzo klisnu ka kuhinji.
Povremeno je u kasnim satima mimo umora znao uživati i u pričama koje su pripovedali uglavnom pripiti gosti krčme. Ove večeri dok je prao sudove razmišljajući o svom slamnatom krevetu pažnju mu odvuče jedno ime. „Čuma!“, povika čovek iz ćoška. Fej se trgnu i pogleda u pravcu odakle je razgovor dolazio: „Kaže da je crni duh pobio njegove saputnike“, pričao je čovek u uglu krčme, „dok su lovili, njega je poštedeo, ali mu je na čelu urezao natpis Kuga dolazi!“.
