Vilin lug

2. poglavlje

Po maglovitom tmurnom mraku sa bokova utvrđenja poleteše vilenjačke strele. Nebo se osvetli vatrenim kuglama koje poleteše ka tami nejasno osvetlivši neprijateljske redove koji stajahu nepomično kao siluete senki. Čuo se vilin rog – odzvanjao je bojnim poljem. „U napad!“, uzviknu neko i masa vilenjaka polete sa isukanim mačevima. Trčali su ka neprijatelju, hrabri ali ipak puni straha. „Gde to idu, protiv koga se bore i ko ih to napada?“, pitali su se. U trenutku pre sudara dveju vojski čuo se jezivi ženski glas koji je kleo: „Došla sam poslednji put po tebe oče!“.
Prasak. Prašina. Krv. Tišina. I jaki vetar zahuhta lomeći bagrenje i kapiju prestonice vilenjačkog kraljevstva.

Otvorio je oči unezvereno! Zavesa se pomeri od jutarnjeg vetrića sa otvorenih balkonskih vrata. Trže se i naglo pomeri mokri čaršaf sa kreveta. „Da li je moguće da je On upravo imao košmar?“, razmišljao je. Jednom kralju se to ne sme desiti. Posebno ne njemu. Kralju vilenjaka, velikom i slavnom Ego-u Suprisu.

Ustao je iz kreveta, pomalo nervozno, pogladio se po bradi, nežno zabacio kosu i stao pored ogledala. Znao je šta je danas, veliki dan za njegov narod – stogodišnjica od velike pobede, dan Egonove nezavisnosti. Setio se majčinih reči u tim slavnim danima pre toliko vremena. Rekla je: „Ako nemaš zlotvora majka ti ga je rodila.“ I znao je da je mislila na njegovog rođenog brata koji je tako bezočno želeo presto. Ni u kom slučaju mu nije padalo na pamet da je možda mislila da je zapravo on sam sebi najveći zlotvor; jer je jelte i njega rodila ista ta majka. A i zašto bi, jer Ego Veliki je čvrsto verovao da je on pokretač svoje sreće. Verovao je da svako svojim radom, trudom i verovanjem u sebe može da napravi nešto od svog života, iako fizički rad nije bila oblast sa kojom je ikada imao dodira. Nije verovao u slučajnost i sreću, jer prosto ni njemu presto nije pao sa neba. S tim što mu i jeste bio predodređen, s obzirom da je kraljevske vilinkrvi i da mu i je sledio.

Ego navuče mantil satkan od najfinije tkanine, nasu čašu vina i uputi se ka balkonskoj terasi. Ispred kraljevske palate dočeka ga očekivano zadivljujući pogled postrojene vojske koja je uvežbavala koreografiju. Posluga je trčala pripremajući dekoraciju, a muzika je uvežbavala svoj nastup – baš onako kako je i sam naredio. Udahnu svež vazduh i dozva svoju kraljicu. Ida je odmah ušla sa par slugu iza nje koji su uredno nosili punu borbenu garderobu koju je Egon koristio samo u posebnim prilikama, i kojom će se tako ponosno šepuriti tokom dana. I sam je uživao pri pomisli kako će posebno danas imati prilike da tako uglednim gostima, zvaničnicima, kraljevima i prinčevima prepričava svoje podvige.

“Nije li danas prekrasan dan moja kraljice?”, zapita ponosno Egon, sav u zanosu, dok su ga sluge pažljivo I sa velikom strepnjom – da ne naprave koje kakvu grešku – oblačile.

“Zbilja jeste.”, odgovori Ida, koja je još uvek, čak i nakon toliko decenija braka, imala nelagodu u stomaku pri svakom kontaktu sa njim.