„Ti si muškarac koji osvaja lepotom, a ja sam žena što se kocka sa životom.“ Nisam znala zašto mi je baš ta rečenica pala na pamet onog dana kada sam ga prvi put ugledala. Možda zato što sam ga pogledala samo jednom, a ipak odmah primetila ono što se ne primećuje kod čoveka kojeg ćete sresti samo zbog posla: crne oči, duboke i mirne, i osmeh koji mu je lice činio nekako opasno vedrim. Nije bio čovek koji se trudi da bude primećen. Upravo suprotno. Stajao je sa strane, razgovarao sa kolegom i povremeno se nasmejao, a meni je bilo dovoljno da ga vidim pa da osetim onu neobjašnjivu, gotovo dečačku radoznalost koja se javi kada vam neko potpuno stran iznenada postane zanimljiv. Bila sam udata, on je bio oženjen. Znala sam to. Znao je i on za mene. Zato je naš prvi razgovor ostao sasvim običan, profesionalan, gotovo beznačajan. „Vi ste, čini mi se, nova u ovom poslu?“ pitao me je, pružajući mi ruku. „Nisam nova. Samo se još nisam navikla na ljude koje posao dovodi u moj život.“ Nasmejao se. „Onda se nadam da ću vam ostati u lepom sećanju.“ Nisam mu odgovorila onako kako sam pomislila: da će mi, ako nastavi tako da me gleda, ostati u sećanju mnogo više nego što bi trebalo.

Posle toga smo se viđali povremeno, uvek zbog posla i uvek slučajno, mada sam kasnije shvatila da sam počela da primećujem dane kada je trebalo da se pojavi. Nisam ga čekala, govorila sam sebi, samo sam znala da li će doći. Ponekad bismo razgovarali nekoliko minuta, ponekad sat vremena u društvu drugih ljudi. Nikada nismo rekli ništa što bi moglo da se nazove prelaženjem granice, ali neke stvari čovek ne mora da izgovori. Dovoljno je kako neko zadrži pogled na vama sekund duže nego što je potrebno, kako se nasmeši baš vama, kako vam priđe kada ima deset drugih ljudi kojima bi mogao da se obrati. Jednom, dok smo ostali sami posle sastanka, rekao mi je: „Ti mene nešto izbegavaš.“ Pogledala sam ga i nasmejala se. „Ne izbegavam te.“ „Onda me se čuvaš.“ Tu sam prvi put ostala bez odgovora. On se naslonio na sto, a ja sam gledala kroz prozor, praveći se da mi je mnogo važniji prizor na ulici od čoveka koji je stajao nekoliko koraka od mene. „Možda se čuvam od sebe“, rekla sam tiho. Nije se nasmejao. Samo me je pogledao onim svojim crnim očima i rekao: „To je već nešto drugo.“

A istina je bila da sam se zaista čuvala od sebe. Nisam bila nesrećna žena koja traži izlaz iz braka. Volela sam svog muža. Volela sam njegovu dobrotu, naše jutarnje kafe, način na koji me je poznavao čak i kada ćutim. Nije bilo svađe, izdaje ni velike praznine koju bih mogla da opravdam nečim što se događa sa drugim muškarcem. Isto je bilo i sa njim. Imao je svoj život, svoju ženu, svoje obaveze i svoju svakodnevicu. Zato je ono između nas bilo toliko opasno: nije nastalo iz nesreće, nego iz privlačnosti. Iz one lude potrebe da, makar na trenutak, uradite nešto što nema nikakvo razumno opravdanje. Ja sam oduvek imala taj deo sebe. Volela sam sigurnost, ali me je uzbuđivao rizik. Volela sam svoj život, ali sam ponekad želela da ga prodrmam samo da bih osetila koliko sam živa. On je to nekako prepoznao pre mene. Jednog popodneva, dok smo sedeli u automobilu čekajući da prestane jaka kiša, rekao mi je: „Ti se smeješ kao da stalno nešto smišljaš.“ Pogledala sam ga. „A ti gledaš kao da stalno nešto znaš.“ „Možda znam.“ „Šta?“ Nagnuo se malo bliže, tek toliko da osetim promenu vazduha između nas. „Da ovo dvoje nije slučajno.“ Tada sam prvi put poželela da ga poljubim. I upravo zato sam otvorila vrata automobila i izašla na kišu.

Nekoliko meseci kasnije posao nas je ponovo spojio, ovog puta u drugom gradu. Nije trebalo da ostanemo preko noći, ali se sve zakomplikovalo: sastanak se odužio, poslednji voz je otkazan, a hotel u kojem su ostali smešteni ljudi iz naše grupe imao je još jednu slobodnu sobu. Trebalo je da bude jednostavno. Trebalo je da kažemo laku noć i zatvorimo vrata svojih soba. Umesto toga, dugo smo sedeli u hotelskom baru i razgovarali o svemu osim o onome zbog čega smo oboje ćutali. O našim brakovima nismo govorili. Kao da bi izgovaranje njihovih imena učinilo ono što smo želeli stvarnijim i težim. Kada smo ustali, hodali smo hodnikom jedno pored drugog, bez dodira. Pred mojim vratima zaustavio se. „Uđi“, rekla sam, gotovo šapatom. Nije odmah odgovorio. „Jesi li sigurna?“ Pitanje me je zabolelo više nego što sam očekivala, jer sam shvatila da mi je upravo dao poslednju priliku da odustanem. Pogledala sam njegove oči i prvi put nisam pokušala da budem razumna. „Nisam“, rekla sam. „Ali želim da uđeš.“

Poljubio me je polako, kao čovek koji zna da će jedan poljubac promeniti sve, čak i ako ništa drugo ne uradi. Prvo mi je dotakao lice, kao da proverava da li sam stvarna, a onda su se njegove usne spustile na moje i sve ono što smo mesecima potiskivali odjednom je pronašlo svoj put. Nije bilo žurbe. Bilo je nežnosti, pa smeha između poljubaca, pa onog dugog ćutanja u kojem dvoje ljudi više ne moraju ništa da objašnjavaju. Grlila sam ga kao da pokušavam da zapamtim njegovu blizinu, a on mi je rukama prelazio preko kose, vrata i leđa sa pažnjom koja me je potpuno razoružala. „Nemoj da me gledaš tako“, šapnula sam mu. „Kako?“ „Kao da ćemo se sutra probuditi i misliti da se ovo nikada nije dogodilo.“ Nasmešio se, ali mu je u očima bilo nečeg tužnog. „Možda baš zato treba da te gledam.“ Te noći smo se ljubili dugo, vodili ljubav nežno i strastveno, bez obećanja i bez pitanja šta će biti sutra. Nije bilo ničeg grubog ni slučajnog u tome. Bilo je topline, dodira, bliskosti i one posebne tišine koja nastane kada dvoje ljudi znaju da rade nešto što ne bi smeli, ali su ipak odlučili da makar jednom ne pobegnu od onoga što osećaju. Pred zoru sam ležala kraj njega i slušala njegovo disanje. Nisam osećala pobedu. Nisam osećala ni poraz. Samo neku neobičnu punoću, kao da sam na nekoliko sati izašla iz sopstvenog života i vratila se u njega drugačija.

Ujutru nismo pokušavali da pretvorimo noć u obećanje. Sedeli smo jedno naspram drugog uz kafu, oboje svesni da je najteži deo tek počeo. „Znaš šta je najgore?“ rekao je. „Šta?“ „Što bih mogao da te pozovem večeras.“ Spustila sam pogled na šolju. „I ja bih mogla da se javim.“ Ćutali smo. Onda sam rekla: „Ali nećemo.“ Klimnuo je. Nije me pitao zašto. Oboje smo znali. Jedna noć je bila rizik. Druga bi već bila odluka. A odluke imaju posledice. Rastali smo se ispred hotela bez velikih reči. Poljubio me je samo u obraz i rekao: „Čuvaj taj svoj osmeh.“ Nasmejala sam se, iako su mi oči bile pune suza. „Ti čuvaj svoje crne oči.“ Onda je otišao.

Nikada ga više nisam videla. Vratila sam se svom mužu, svom životu, svojim svakodnevnim stvarima. Nisam zbog te noći prestala da volim čoveka kojeg sam izabrala za život. Naprotiv, možda sam tek tada shvatila koliko je ljubav nešto mnogo veće od trenutne želje i koliko čovek može istovremeno voleti sigurnost i čeznuti za opasnošću. Ponekad, kada mi život postane previše tih, setim se tog hotela, njegove ruke na mom licu i osmeha koji me je prvi put naterao da pomislim kako bih mogla da uradim nešto ludo. Ne pitam se više šta bi bilo da smo se ponovo sreli. Možda bi sve bilo drugačije, možda bi se ono lepo pretvorilo u nešto što više niko ne bi mogao da kontroliše. Ovako je ostalo sačuvano u vremenu, kao jedna noć koju niko nije tražio, a oboje smo je izabrali. I danas znam da nisam bila žena koja je želela da izgubi svoj život. Bila sam samo žena koja je jednom poželela da ga stavi na kocku — i imala sreće da joj se, kada je sve bilo gotovo, vrati netaknut.