Katja je dugo mislila da su njene najlepše godine prošle.
Četrdeset godina života, devet godina braka u kojem je više osećala samoću nego bliskost, dani ispunjeni obavezama i tišinom koja je postajala sve teža.
Nije imala posao koji bi joj davao osećaj da je ostvarena. Nije imala putovanja, uspomene pune smeha, niti nekoga ko bi joj svakog dana pokazao da je voljena.
Imala je svoju decu.
I to je bilo njeno najveće bogatstvo.
Zbog njih je bila jaka kada joj se plakalo. Zbog njih je ustajala kada joj je nedostajalo snage. Oni su bili dokaz da je u njenom životu ipak postojalo nešto prelepo.
Ali duboko u sebi Katja je znala da postoji još nešto.
Postojala je ona.
Žena koja je godinama ćutala. Žena koja je imala toliko ljubavi da pruži, a nije imala kome da je pokloni. Žena koja je želela samo malo pažnje, razumevanja i nežnosti.
Nije više želela ljubav svog muža.
Ne zato što nije znala da voli, već zato što je previše puta bila povređena. Ono što je nekada možda moglo da se popravi, godinama je bledelo dok nije ostala samo uspomena na ono što je moglo biti.
Jednog dana Katja je odlučila da uradi nešto samo za sebe.
Počeće da piše knjigu.
Možda je niko nikada neće pročitati. Možda neće postati poznata spisateljica. Ali to više nije bilo važno.
Pisala je jer je imala šta da kaže.
Pisala je jer je u sebi nosila godine ćutanja.
Pisala je jer je želela da sačuva sve ono što je bilo njeno.
Svaku suzu.
Svaki san.
Svaku ljubav koju je dala.
Otvorila je prvu praznu stranicu i napisala:
“Toliko je u meni ljubavi, a nemam kome da je dam.”
A onda je nastavila.
Jer je shvatila da možda nije izgubila sve.
Možda je samo čekala trenutak kada će početi da piše stranice svog srca.
