“Ljubav je velika zabluda, a obećanja izgovorena bez namere da se i ispune, su samo obećanja ostavljena negde u vazduhu ili zaboravljena.”
Zar muškarci zaista ne razmišljaju o težini svojih reči i njihovim posledicama pre nego što ih izgovore?
O tome je razmišljala i ona dok se svom svojom snagom trudila da iz glave izbaci sećanja na njega. Kako iz glave, tako i iz srca. Mislila je da nikada to neće reći, ali želela je da u potpunosti, kao gumicom izbriše taj period svog života. Jednostavno, nije zaslužio da nakon što ju je slomio i samo jednostavno otišao, ne osvrnuvši se iza sebe, dozvoli uspomena da potisnu njenu želju za tim. Nije ga mrzela, ali nije ga više ni volela. Jedino osećanja koje je bilo prisutno kada bi joj sasvim slučajno zalutao u mislima, bila je doza i te kako opravdanog besa, ali i ravnodušnosti. Koliko ga je nekada volela, toliko joj je sada bilo svejedno. Trebalo joj je godinu dana da shvati da nije vredan njene patnje, nijedne njene suze, a bilo ih je mnogo, čekanja… Da, čekala ga je i nadala se da će se vremenom nešto promeniti, da će se on iznenada pojaviti sa rečima izvinjenja na usnama, da će joj reći koliko se kaje i moliti je za oproštaj. Čekajući, zamišljala je to, a onda je odustala. Baš kao što je i on. Shvatila je da je život kratak i jako dragocen, da vreme prolazi i suviše brzo, a ona ga neće trošiti na muškaraca koji je nije vredan, koji se ni u jednom trenutku nije zapitao kako je njoj. Neće dozvoliti da njena sreća zavisi od nekog muškaraca već je biti srećna zbog sebe i smejati se kao nikada do sada.
“Da li je ljubav zaista zabluda i reč bez imalo značaja? Zar ne postoji nijedan muškarac na svetu koji je ni u jednom trenutku neće olako shvatiti?”
Možda i postoji. Možda je ona do sada nailazila samo na one pogrešne. Upravo zbog takvih izbora dala je sebi obećanja da više neće dozvoliti sebi da se zaljubi, a sa druge strane i ako se to dogodi, neće dozvoliti sebi da se tako brzo veže, da poveruje da je “gospodin pogrešni” zapravo onaj pravi.
