ljubav (Autoimuna bolest)
UVOD: Nulta dijagnoza (Prolog)
Na početku, pacijent je bio potpuno zdrav. Njegov emotivni sistem funkcionisao je u predvidljivim, bezbednim okvirima. Znao je kako da podnese prosečne tuge i kako da preživi obične, površne ljude. Ali ona nije bila jedna od njih. Ušla je u njegov prostor bez upozorenja, kao virus koji ne pokazuje simptome dok ne promeni čitavu strukturu domaćina. Veza je trajala prekratko da bi se stvorila antitela, ali sasvim dovoljno da uništi unutrašnju arhitekturu na kojoj je godinama radio. Kada je otišla, nije odnela samo svoje stvari; odnela je i njegovu sposobnost da prepozna šta je unutar njega lekovito, a šta otrovno. Ostao je sam u tišini sobe, dok je u njegovim grudima pokrenuta prva, tiha faza samouništenja. Dani, meseci i godine borbe sa samim sobom prolazili su u tami sopstvenog uma. Pacijent ne traži pomoć, već sam pokušava da pronađe izlaz iz mračnog lavirinta negativnih misli i otkrije suštinu, ali na tom putu mora otkriti ko je on zapravo i saznati gde je napravio propust i kako se razboleo. Priča pred nama ne donosi samo uvid u situaciju bolesnog čoveka opsednutog emocijama. Ne, ova priča nam donosi mnogo više od toga. Donosi nam činjenice o tome kako jedno ljudsko biće sa prosešnom dnevnom rutinom upada u mašinu samodestrukcije i u stanje teške, skoro kliničke depresije koja pokušava svim tehnikama manipulacije da ga ostavi na dnu i ne dozvoli mu da pronađe put ka površinu. Krenimo ispočetka.
