Otvorivši vrata svog stana, tog jutra je baka, koja je živela odmah do mene, sa zaprešašćenjem primetila da joj nema fikusa. Držala ga je u hodniku tokom zime. Svi stanari su po neku veću biljku izbacivali u haustore, u stanovima je bilo prevruće a ispred povoljna temperatura i dovoljno svetlosti da prezime i dočekaju da se s proleća ponovo nađu na terasama.
Baka je samo začuđeno gledala pusto mesto gde je do juče stajao fikus. Bio je visok bar metar i po, u velikoj saksiji, trebalo je to izneti a da niko ne primeti. A zgrada još ima i interfon, dakle, neko od stanara poznaje lopova. Tako je bar ona mislila. Posle tog nemilog otkrića, samo je sklopila dlanove i lagano se povukla u stan.
Nisam o tome mislio, sigurno je prošlo dva dana, dok jedne od svojih uobičajenih besanih noći nisam sedeo za svojim stolom, gledajući u belu površinu monitora, otvoren novi dokument za pisanje, mučeći se kako da započnem poglavlje romana. Obično slušam neku ambijentalnu muziku, zvukove mora, ali te noći bila mi je potrebna tišina. Upravo zato čuo sam, negde posle ponoći, korake u hodniku, pa neko šuškanje. Lagano sam došetao do vrata i pogledao kroz špijunku. Video sam samo senku nekoga ko se već spuštao sprat niže. Po držanju, vezanoj kosi, zaključio sam da se radi o ženi, devojci. Možda je neko od slobodnih momaka na višim spratovima imao posetu? A možda se završavala i neka sedeljka…
Sutradan, kad sam oko podneva izlazio na redovnu duplu kafu s mlekom, u kafić preko puta, saznao sam da je komšijama s četvrtog sprata nestao filodendron, a studentkinjama s prvog malo drvo života i neki sobni bršljan. „Postaje sve zanimljivije“, pomislio sam tada s cigaretom u ustima koju sam pripalio tek pošto sam izašao na hladan februarski vazduh.
“Moja” kafa već je stajala na širokom šanku, malo pomerena od uobičajenog mesta gde sedim jer je šank bio gotovo pun. Namignuo sam šankerici, uzeo šolju i seo za sto u samom uglu, pored izloga. Gledao sam u ulaz, pa gore, u prozore moje zgrade. Moj prozor bio je s druge strane, gledao na prugu i ostale blokove zgrada iza nje. Zadovoljno sam pomislio kako će sada ovi sitni lopovluci, neobični, postati glavna tema za razgovore u malom, učmalom rudarskom gradu. Ko još krade cveće? I to tu, gde se skoro svi poznaju? Ako se nastavi u zgradi, sledi nam kućni savet, možda i pretres stanova.
Nisam verovao da je to neko iz našeg ulaza, ali nikad se ne zna. Iako mi je mašta pojačano radila jer od teške povrede na ugljenokopu, a potom i penzionisanja, intenzivno pišem, nisam hteo da pravim mogući prifil kradljivca cveća. Mislim, mogao sam da pišem o tome, ali nekako mi je sada bilo bolje da gledam kako se stvarnost oblikuje u priču, očigledno se dešavalo nešto što bi retko kom piscu palo na pamet pa sam iz neke vrste poštovanja prema životu pustio da se događaji razviju i priča ispriča sama.
Moglo je da se desi da ovde sada nastupi zatišje, kraj, da se lopov pritaji ili se preseli u neki drugi reon za svoje noćne krađe. Ali, imao sam osećaj, koji se često pokazao tačnim, de će se sve vrlo brzo nastaviti. Stpljiv po prirodi i bez obaveza odlučio sam da čekam, ipak ne pasivno. Odlučio sam da ja, noćobdija, napravim zasedu ovoj drugoj noćnoj ptici i uhvatim je u zamku.
**********
-Tebi baš nije bilo dosadno, -reče mi moja sagovornica vrativši me u sadašnjost, iz tog februara pre nekoliko godina u ovaj, pun snega i nekakvog slabašnog ali vetra koji je haotično nosio smetove na sve strane sveta. Malenom kašikom mešala je svoj čaj. Kako mi je to izgledalo poznato. Ispravljenih ledja, glavu je spustila, pogledom fiksirala šolju i setno se smešila.
-Kako su ti deca sada? –pitao sam.
-Porasla, -kratko. Šturo. Postavljala je ograde oko svojih odgovora kao da ne dozvoljava nova pitanja, kao da je ovo dovoljno, a i sama zna da nije. –Sve je isto, uglavnom. Sin kod oca, ćerka je sa mnom. Dobro su, to je najbitnije.
Gledala je u vrtlog koji je napravila u šolji čaja. –Mnogo toga mi je iz priče poznato, ali bih volela da čujem šta je dalje bilo. Iz tvog ugla.
**********
Ja nisam imao neko reprezentativno cveće. Jedno veliko drvo života i neku staru maminu penjalicu koja se toliko razgranala da je gotovo sve uglove u kuhinji zauzela. Monstera. Tako se zvala. I da sam hteo, ni jedno ni drugo nisam mogao da iznesem ispred vrata i možda namamim lopova. Kupio sam u cvećari bendžamina, neku palmu sa debelim tamno zelenim listovima i kroton, biljku sa izduženim lišćem koje je izgledalo kao isprskano nekom smeđom bojom. Sve su to bile mlade biljke, ništa glomazno, a opet lepo. Čak je bilo i jako skupo.
Komšije su me čudno gledale. Svi su skupljali svoje saksije, stavljali ih tik uz vrata, neki čak unosili u stanove a ja se šepurio sa novim cvećem postavljajući ga u hodnik na izvol’te. Stavio sam ga dovoljno daleko da kroz špijunku mogu da ga vidim i da ga s druge strane obasja svetlost velikog stakla kud je prolazilo stepenište.
Jedne večeri, posle izlaska na piće sa nekadašnjim kolegom, pozvao sam lift. Živeo sam na trećem spratu, gotovo ga nikad nisam ni koristio, ali imao sam utisak da sam popio koju čašicu žestine više i da mi je to sigurnija varijanta. Kao pravi pijanac, naslonio sam se jednom šakom na zid, a drugom preturao po džepu vadeći upaljač jer mi se učinilo da lift nikako ne dolazi. Pozvao sam ponovo i čuo kako su sajle zaškripele spuštajući ga sa nekog od viših spratova. Vrata su se otvorila. Unutra je bila devojka, obučena u crno, s kapom na glavi. Nasmešila se.
-Vi ste me spustili dole. Mislila sam da se lift zaglavio.
-Zaista? –pitao sam ulazeći, pomalo nespretno, gurkajući se i pokušavajući da zauzmem mesto u malenom prostoru a da je ne dodirnem ili se ne zateturam. –A na koji ste sprat vi krenuli?
-Na peti. Kod Jovića. Ja sam Sanjina školska drugarica.
-Sanjina? –upitao sam ne okrećući se prema njoj. Pritisnuo sam broj tri, pa pet. –Kako je Sanja? Ne viđam je baš često.
-Ne znam. Sad ćemo se videti. Nismo odavno.
Lift je stao. Tu je bila moja stanica. Izašao sam iz lifta i okrenuo se da je pogledam još jednom. Mehanički i brzo se osmehnula dok su se vrata zatvarala.
„Jovići….Sanja….“, mislio sam otključavajući vrata i pokušavao da se setim da li je bacila pogled iza mene, da li je videla moje novo cveće. Bacih pogled i na sat. Skoro ponoć. Zar se tako kasno ide u posetu staroj školskoj drugarici?
***********
-Pretpostavljam da ti je tada bilo sve jasno, -zaključila je.
-Očigledno poznavanje kraja a i zgrade. Jovići jesu nekad živeli tu, možda dok je njihova Sanja još išla u školu, ali tada već više od deset godina nisu bili u tom stanu. Svi su znali to. U panici se nekad kaže prvo što padne na pamet.
-Možda čak ne mora ništa ni da se kaže.
-Možda. Ali, znaš da svaki zločinac potajno želi da bude uhvaćen, pa čak ostavlja tragove.
-Eh, zločinac?! –namrštila se.
-Figurativno… Pa naravno da kradljivac cveća nije zločinac. Jedan fikus, jaka stvar…. Nego, moram da ti odam priznanje. Bio sam na promociji tvoje knjige. Vrlo je hrabro što si pisala o nekim stvarnim događajima. Nije teško prepoznati likove, barem ovde.
-Nemam razloga da se plašim.
Valjda je primetila moj zblanut pogled jer se namrštila, a meni kao da se dogodio deja vu. Ta rečenica odzvanjala mi je u glavi.
-Jeste li dobro? –upitala me je. Kad se nasmeših ona zatraži da čuje ostatak priče.
************
Brojao sam noći čekajući da se nešto desi. I moj sopstveni ritam se poremetio, jednostavno, nekad sam morao ranije da ustajem, idem na neke kontrole kod lekara, spavalo mi se, a ja bih čekao.
Srećom, bar je moja radna soba bila odmah naspram ulaznih vrata, pa kad bih ugasio televizor u dnevnoj sobi, iskljucio svu muziku, mogao sam barem da naslutim i čujem šta se dešava u zgradi.
Mora da je prošlo više od deset dana. Sedeo sam, pio kafu i čuo u jednom trenutku, negde oko pola jedan, kako je lift otišao gore. Skočio sam, izašao u hodnik i pozvao lift na treći sprat. Kad je stigao, otvorio sam vrata i podmetnuo parče drveta kako bih ga onesposobio. Osoba koja je otišla gore, a kako sam znao da je baš ona koju čekam… morala je da siđe niz stepenice da bi izašla iz zgrade. Povukao sam se u stan ne zatvorivši sasvim vrata.
Uskoro se začuše koraci. Silazila je niz stepenice. I neki šuškavi zvuk. Čekao sam. Približavala se. Usporila je kad je prolazila pored mog cveća, ali kese koje je nosila već su bile pune. Nastavila je dalje i taman kad je trebalo da nastavi da silazi, otvorio sam vrata i tiho rekao : „Stani!“
Stala je kao ukopana spustivsi ogromne kese na stepenik. Pomislio sam da, posto mi je okrenuta ledjima, obucena sva u crno, sad ima priliku da potrci, sjuri se dole i pobegne. Umesto toga, zgrcene sake u rukavicama se opustise a ramena slegnuse. Polako je skinula kapu i okrenula se. Bila je to devojka koja se pre nekoliko dana izdala rekavsi da ide kod Jovica.
-Molim vas… –promucala je netremice me gledajuci. –Nisam ja lop… ovo je…
Odmahnuo sam rukom. –Ma daj. Ne brini.
-Vraticu…
-Hoces na caj? Ja sam tu, na trecem.
Pogled joj postade prodorno nepoverljiv.
-Nemam nameru nikome da kazem. Hajde, hladno je.
Nećkala se trenutak-dva pa je krenula ka meni.
-A cveće ćeš tu da ostaviš? –upitah. –Ponesi.
Poslušno je uhvatila kese, podigla ih i sledila me do stana. Ostavila je kese u predsoblju i sama, kao da je znala, ušla odmah levo, u moju radnu sobu. Sela u fotelju. Još nije skidala ni jaknu ni rukavice. Ispod čizama, koje su te noći gazile po blatu i raskvašenom snegu obrazovale su se barice na parketu.
-Čaj ili kafu? –pitao sam dok sam stajao na vratima sobe, gledajući je zamišljenu, daleku, kao potpuno odvojenu od ovog trenutka, mesta, sveta.
-Čaj. –dugo sam čekao na tihi odgovor.
Još uvek sam stajao posmatrajući je. Postala je svesna da sam tu tek kad sam se okrenuo i pošao u kuhinju. Trgnula se i lagano skinula rukavice.
Kad sam se vratio s dve šolje čaja i stavio ih na sto bila je zaokupljena gledanjem naslova knjiga na polici iza nje. Seo sam u drugu fotelju.
-Ja sam već zašećerio, mislim da piješ sladak čaj. Mogu i limuna da donesem. Ili mleka?
-Ne. Ovako je u redu.
Graciozno je promešala tečnost u šoljici. To držanje, okrugle tamne oči, bleda put koju je naglašavala crna puštena kosa i crna odeća – sve je odudaralo od onih kesa sa saksijama u predsoblju.
-Sigurno se pitate zašto sam ovo radila? –preduhitrila me je.
-Hmm, recimo da se pitam – kakva je tvoja priča?
-Promašena. Pogrešna. Ili sam ja promašena i pogrešna…
-Ne postoji tako nešto. Tako je kako je. Meni deluješ zbunjeno a neko drugi bi na tvom mestu bio uplašen.
-Nemam razloga da se plašim. –zavalila se u fotelju, utonula u nju i opet se udaljila iz ovog momenta. Kako to radi?, pitao sam se. Samo se isključi ali tako očigledno. Da ima moć teleportacije već bi isparila. Pogrešio sam u proceni, nije bila uplašena. Njeno lice, držanje, ta fasada, sve je bilo savršeno, ali oči, krupne i pseće tužne a u isto vreme duboke i prodorne, govorile su da ima pretežak teret na leđima.
-Šta pišete? –iznenada je upitala.
-Popunjavam neke prazne hodove u romanu… Otkud znaš da pišem??
-I ja pišem… Imate hrpu papira u kutiji pored stola i neporane dve šolje od kafe koje vam stoje od pre nekoliko dana. Nije teško pogoditi.
-Bio sam novinar, radio u fabričkom listu. Na terenu me je udarila neka sajla pa su me penzionisali kad sam se probudio iz kome. Bio sam mlad, tako kao ti otprilike… I to me je samo učvrstilo za stolicu, računar, olovku, papir… Nešto sam pisao i za te novine, ali maštanje mi je bolje išlo. A i sam sam, nisam ni stigao do porodice…
-Možda i bolje. –ogorčeno je rekla. Bacila je brz, pomalo namršten pogled na mene. –Izvinite.
-U redu je. Svako ima svoju muku. Šta je s tvojom porodicom?
-Vi ste baš rešili da vam dam šlagvort za obiman roman. Bez hepienda. –nasmešila se. –Ovaj put mi je propalo. Nadam se da će od sada biti bolje, sledeći put. Već jeste…
-Šta će ti onda ono cveće tamo?
-Hmmm, -uzdahnula je. – Stara navika… Kažu da cveće predstavlja ljubav. Ne uspeva ako mu se ne posvećujemo i ne pokazujemo pažnju. Meni se cveće otelo malo kontroli…
-I? Sad, kradeš ljubav?
Počela je da plače. Tiho. Bez grimasa, samo su joj suze tekle. Čak i tada, okrenuvši glavu, držala se uspravno, malo je grickala usne ali nije potonula.
Izašao sam iz sobe. Stavio još vode za čaj. Sedeći u kuhinji odjednom sam se setio da sam je povremeno viđao u gradu, sa dvoje dece. Ćerkom, skoro tinejdžerkom i mlađim sinom. Nisam hteo ništa više da je pitam. I ovako, u prilično šturim naznakama, bilo je dovoljno mučno, čak i za mene.
Spavala je u fotelji, naslonjena i uspravna, kad sam se vratio. Samo joj je glava malo klonula. Lagano sam spustio ćebe preko nje, ostavio samo malu lampu, uključenu i otišao u dnevnu sobu, na kauč. Uključio sam televizor, menjao do besvesti kanale, valjda me je tako i san uhvatio.
Probudio sam se kasnije nego obično. Televizor je radio a ja sam brzo otišao do radne sobe. Ničeg nije bilo. Ćebe spakovano na fotelji, iz predsoblja odnete kese.
Jedini dokaz da je bila tu – prazna šolja od čaja. I naravno, nova vest – da je prethodne noći odneta difenbahija, spatifilum i neka palmica sa šestog sprata.
*********
-Nisam vam potpisala taj primerak. –otvorila je knjigu i nešto napisala. Zatvorenu je prstom gurnula ispred mene. „Ispovesti“, tako je nazvala zbirku.
-Moram da idem. Zbogom. Srećno s pisanjem.
I otišla je. Otvorio sam knjigu i na prvoj stranici pročitao posvetu:
„Neguj svoje cveće i možda ga ipak skloni. Nikad se ne zna.
T.“
Pogledao sam kroz prozor kafea ne bih li je video. Navlačila je kapu na glavu i brzo koračala kroz vejavicu. Crna nestvarna prilika u belini od koje bole oči. Zamakla je iza ugla. Kao da nikad i nije bila ovde. Jedini dokaz da je sedela sa mnom – prazna šolja od čaja.
