Rejmondu Karveru
„Film je život iz koga su izbačeni
svi dosadni momenti.“
Hitchock
Novembar je. Sneg je prerano pao. Moje jesenje cipele propuštaju vodu a još nisam stigao da kupim nove. Iskreno rečeno, nisam se nadao snegu pre Nove godine. Još iskrenije – nemam para. Voda je već toliko ušla u cipele da mi prsti klize dok ih pomeram, zapravo cela stopala mi klize u cipelama. Lepa stvar: dok sneg pada u krupnim pahuljama hodam, pušim, izbacujem dim i time unosim nered u pravilno spuštanje paperja sa neba. Zamislite još da je sumrak, da sneg škripi pod nogama i da svetluca ispod ulične svetiljke. Ništa lepše. Atmosfera tipično ruska. Nigde nikoga, sve belo, drvored, milina.
Enterijer. Moja desetomesečna ćerka plače, čini mi se namerno, smišljeno, iz inata. Hoće da je neko uzme, da je nosi, da se igra sa njom. Žena je legla čim me je videla, srećna što će sada moći malo da se odmori od te male napasti. Uzela je odmah neku knjigu i digla sve četiri u vis. Tanjiri, šerpe od mleka, neke čaše, šolje od kafe stoje na gomili koja se opasno nakrivila. Naravno, sve neoprano. Pitam zašto. Kaže, nije bilo vode i još uvek je nema. Ne laže. To je za nju spas. Mrzi da pere sudove. Uopšte, mrzi sve te kućne poslove.
Televizija: molimo dajte krv, apel da se štedi struja i da se na vreme uplaćuje. U državnoj televiziji skoro je došao novi direktor. Haos u programu. Pomeranja, izmene, zamene, nova lica, stara nestala bez traga, a ovi novi došli niotkuda ili vraćeni oni koji su nestali i uklonjeni još za vreme proteklog režima (ili direktora, svejedno). Promene, promene. Daljinski mi je stalno u rukama dok menjam programe. Gde god da krenem ja ponesem i daljinski sa sobom. Posle ne znam gde sam ga ostavio.
Rešio sam da napravim prženice. Šetao sam sve vreme od kuhinje do sobe, menjao programe i nosio daljinski sa sobom.
– Pobogu, gde mi je daljinski? – mumlao sam sebi u bradu dok sam zagledao po nahtkaznama, policama, stolovima.
– Pogledaj da nije u tiganju! – dovikuje mi žena i nastavlja da čita.
Moja žena je pročitala „Patnje mladog Vertera“. Kaže, zaljubila se u njega.
– U koga? – pitam zgrožen.
– U Vertera. – kaže zaneseno još uplakana. Video sam je uplakanu nekoliko puta u toku čitanja te knjige. Ona, inače, pokušava da bude pisac. Bar se ponaša kao pisac. Stalno je u nekim razmišljanjima, oblacima, uvek nešto piskara, dosta čita, pije mnogo kafe i ostavila mi je gomilu gusto iskucanih stranica na čitanje. To je sve ona napisala. I to za poslednjih šest meseci. Mora da ima više od sto pedeset stranica. Priznanje joj se mora odati makar za kvantitet.
Tanjire uvek počinje da pere sa nekakvom užasnuto– zgroženo–preplašeno–zgađenom grimasom na licu. Kad ih očisti od ostataka hrane tada je već malo bolje. Na kraju, dok ih ispira ona ih prosto sa ljubavlju gleda. Kaže da tada zamišlja da glumi u nekom filmu pa mora da izgleda uverljivo, kao prava domaćica.
Pomislim, da li je počela da ludi?
Dete se dere. Namerno vrišti i gleda šta ćemo mi da ura dimo povodom toga. Žena sedi u krevetu pored kreveca, dete joj se dere pored uveta, ali ona uopšte to ne konstatuje. Piše. Sva se transformisala i otputovala u svet svoje priče. Meni oči ispadaju od te dernjave, počinjem da gluvim, a ona ništa.
– Hoćeš li nešto da uradiš? –pitam je ja.
– Što ti nešto ne uradiš? –odgovara osornim pitanjem ne prekidajući da piše. Uvek je tako arogantna kad je neko uznemirava dok piše. Prosto poludi ako je prekinete dok stvara. Može da bude i zla. Neraspoložena je, ujeda vas za srce i uopšte je nije briga što se vi nervirate. Pretpostavljam da odatle, iz tog dranja, svog neraspoloženja, iz tih prekidanja pisanja, vraćanja u pravi svet, crpi inspiraciju. Na kraju krajeva, svi umetnici, stvaraoci, imali su nešto loše u svom životu, nekima je ceo život bio takav.
Eksterijer, otprilike godinu dana kasnije. Mnogo toga se promenilo, ali kao da se ništa nije promenilo. Osim, što je moja ćerka počela da govori što je ne čini ništa manje radoznalom i tvrdoglavom.
Ja. Iako imam daleko bolju platu opet nemam zimske cipele, ali ove koje nosim su relativno nove pa su mi noge suve, mada su mi se sada prsti smrzli. Ove godine nema snega. Pre neki dan pala je ledena kiša, pa imam utisak da hodam po nekakvom ogledalu, ako se ovo što ja radim uopšte može nazvati hodanjem. Ljudi padaju na sve strane. Iza svakog ćoška nailazim na nekoga ko je seo na ledeni trotoar i pokušava da ustane. Zaista mi ništa nije jasno: kako to da sada po ovakvom (ne)vremenu ima toliko ljudi, a da ih prošle godine kad je pao onaj divni sneg uopšte nije bilo. Sećam se da sam tada sreo samo tri dečaka koji su vukli sanke i bili u potrazi za nekom strmijom ulicom gde će se sankati. Baš čudno, mada, kad malo bolje razmislim, tipično za ljude.
Nekako sam se dovukao do kuće, ali još mi se ne ulazi. Stojim pored prozora i gledam unutra: žena sedi, duboko zamišljena nad svojim papirima, još uvek vredno piše, ko zna, možda i ispadne nešto od njenog pisanja. Mala je okupila oko sebe svoje mede i lutke kojima, jednoj po jednoj, polako i sa uživanjem vadi oči. Onda ih sve baca i gura od sebe – više nisu zanimljive – i prelazi na cepanje odbačenih delova priča moje žene.
Ulazak u kuću. Žena je samo podigla pogled i ovlaš se nasmešila kad sam se pojavio na vratima. Ćerka mi je skočila u naručje, pa sam je odneo sa sobom u kuhinju da večeramo zajedno. Večera je, naravno, bila poluhladna. Plašio sam se da tanjiri iz kojih smo jeli neće biti skoro oprani, mada, možda sam počeo malo da preterujem sa tim tanjirima.
Iste večeri, kasnije. Upozorio sam ženu da su u kući dva intelektualca previše. Naljutila se i taman uzela vazduh da se pobuni, ali sam je preduhitrio rekavši da sam želeo da joj uputim kompliment. Naterala me je da pročitam jednu njenu priču. Uradio sam to, letimično i rekao da je dobro. Tražila je da je ocenim.
Rekao sam, tri plus.
– Tri plus?! Opet?!! –ljutito je ustala, istrgla mi papire iz ruke i otišla. Slegnuo sam ramenima. Malo će se duriti, ali ja ću biti miran bar nekoliko dana. Spremio sam malu za spavanje i, začudo, nisam imao mnogo muke da je uspavam. Lepo sam je ušuškao a onda je gledao kako spava. Iz kupatila je dopirao šum vode. Žena se tuširala. Izašao sam iz sobe i ostavio otvorena vrata, za svaki slučaj. Žena je pevušila u kupatilu. Nije mi se spavalo, ništa mi se nije radilo. Čekala su me neka pisma i rukopisi koje je trebalo da pročitam i ocenim, ali nisam bio u stanju. Ponovo sam uzeo jednu od ženinih priča i pročitao je. Ona se i dalje bezbrižno tuširala u kupatilu (pitao sam se koliko li je vode uspela do sada da potroši) i pevušila. Obično bi bila jako tiha i puna iščekivanja kad bi znala da čitam nešto što je napisala i užasno je mrzela kad kradom čitam nešto na čemu je, recimo, upravo radila, ili tek prekucavala. To je bila njena dobra osobina: da brusi i doteruje pre nego mi stavi na sto uredno prekucano.
Noć. Dugo sam razmišljao o njenom radu. Iako su priče bile uglavnom izmišljene, mogla se osetiti i prilična iskrenost, uverljivost. Bilo je puno detalja, istinitih i doživljenih. Bio je to preslikan život, baš kao i ovo o čemu se govori s tom razlikom što
to opet piše moja žena, a ne ja.
*Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci priča “Škola za pisce” u izdanju Trećeg Trga, Beograd, 2009. Pre toga, na književnom konkursu časopisa “Građanin”, Požarevac osvojila sam I mesto sa ovom pričom. Bilo je 1997.godine.
Korice moje zbirke “Škola za pisce”, dizajn Branko Marković.
