Pioni ginu prvi,

po njima konji skaču.

Dok im tela jedu crvi,

majke nariču i plaču.

Topovi su vatrom zasuli,

a lauferi ukoso krenuli.

Garežno polje gust dim prinosi,

miris leševa i prah ruina nosi.

Dama i kralj motre budno

i žrtve boja broje hladno.

Vapaj i tutnjavu ne čuju,

zavere nove unapred kuju.

Proći će milenijum celi,

dok to shvate crni i beli.

© Stefan Ceci Stošić, 2026

(„Šah” nije samo pesma, već mračna alegorija rata u kojoj su šahovske figure simbol sirotinje, vojnika i onih koji o ratovima i kolektivnoj sudbini odlučuju, dok ljudske živote, ambicije i planove posmatraju kao statistički proračun i apstrakciju. Dok pioni ginu, a bojno polje prekrivaju dim, leševi i ruševine – kralj i dama hladno posmatraju posledice svojih poteza. Ukratko – pesma govori o beskonačnom ponavljanju ratnih stradanja i nespremnosti čovečanstva da iz njih izvuče pouku)