1.
Proživeo sam dvadeset i osam leta,
Bez da sam stvarno znao sveta!
Išao sam tiho,
Nekad pravo, uglavnom krivo!
Nikad sa mirom, često sa hirom!
Al lažem kada kažem sa mirom nikad,
Jer bilo ga je, teko toliko,
Da ga pokrijem tintom.
Tinte je često falilo,
No je zato nemir hodom vodio!
Hodio je on silno!
Dok je srce moje kopnilo,
Jer je on ljubav vodio sa mirom.
Tada, toga trena,
Pre skoro jednog leta,
Odluka je donešena!
Skočiti do zvezda uvek mogu smelo,
Al čekaj!
Hajde da probamo još ovo odelo!
Obukao sam ga tamo iza brda,
Gde me je grlila jedna vrba.
Odelo od oka isto ko i svako drugo,
No drukčije mu beše ruho!
Ruho čudno, od materijala tvrdog!
Dodirnuh ga rukom,
A ono se zabode u moje truplo.
Kako živo truplo?
Živo truplo? Česta je pojava danas!
Jer ljudi umru u dušama svojim,
Pre nego im pop molitvu ispoji.
Odelo se zalepi za vene.
Jauknuh od straha, bese i sreće!
Vrba me ponosno pogleda
Vetar pomilova nežno
Jer konačno se vraćam kući svetoj!
