“Tuga”
Sedeo sam u dnevnoj sobi stana koji mi dodeljen na korišćenje u malom gradu na rubu Save. Tuga je pulsirala celim mojim bićem. Srce je pumpalo. Kao da je pokušavalo da prokrvi sve zapušene arterije. Ne od cigareta. Već od bežanja.
Stan je bio star. No čist. Ja sam bio star, no ranjen. Nije bilo svetla preterano, ulazilo se kroz dvoja vrata iz haustora. Jedna bela sijalica bacala je siluetu svetla. Kao da nije bilo tu.
“Srećan sam što sam tužan” pomislio sam.
Učen sam da je tuga loša.
“Nemoj biti tužan” čuo sam nebrojano mnogo puta od svog oca.
“Što si tužan sine? Pa život je prelep” dodao bi ponekad.
Vodeći se ovim ceo život sam bežao od tuge. Prezirao sam sebe što sam tužan. Mislio sam da sam pokvaren što se osećam tužno. Bežao sam u hranu, porniće, igrice, u zagrljaj žena koje nikad nisam voleo, bežeći zaboravio sam kako je ostati. Sve što je trebalo da uradim jeste da dopustim tuzi da bude. Da je vidim. Da je zagrlim i ne pobegnem.
Duboko sam uzdahnuo i nasmejao se u duši. Biti tužan a ne umreti u njoj.
