СТАКЛЕНИК

Зовем се Алекса, незапослен сам, живим са родитељима и објављујем књиге. Али, не желим да смарам о свом успешном животу, већ о свом комшилуку.

Живим у малом, али лепом граду Вршцу, у насељу које зову Стакленик, јер је ту био стакленик пре него што су изграђене куће. Ако је насеље добило име због нечег другог, то би за мене било велико изненађење.

Када су моји родитељи градили кућу деведесетих, гробље је било далеко од нашег дворишта. Локална власт је рекла да се гробље неће много приближити, јер ће засадити дрвеће и нећемо споменике ни видети. Али, онда су нам до дворишта изградили зид, па гробље приближили скроз до зида, тако да ми је поглед са балкона на гробље, уз то што смо принуђени да стално слушамо плакање током сахрана. Тако ме је једно послеподне пробудио врисак и плач једне жене. Прво шта сам помислио је да је неко јури ножем, али онда сам чуо како пева поп. Нисам устајао из кревета јер сам схватио да је у питању сахрана, а била је мала вероватноћа да поп јури жену ножем и пева…

Живим у слепој улици, зато комшије морају све да виде. Нарочито комшиница Евица. Чини ми се да она по цео дан седи код прозора, само да би видела када сам изашао и када сам се вратио кући. Она живи прекопута мене, у кући са бројем 13, па сам јој на удару. У Вршцу су бројеви на кућама наопако, са леве стране су парни бројеви, а са десне непарни. Сва срећа да је тако, јер да је као у осталим градовима, ја не бих живео у кући са лепим бројем 14.

На крају улице се пружа канал и дрвеће, а након тога долази пруга. Звук возова је нешто на шта смо сви у комшилуку огуглали. Међутим, повремено се ноћу догоди да ме машиновођа пробуди, јер неуморно труби више од десет секунди, па се уплашим да није случајно опет почело бомбардовање…

Скоро сви са којима сам се као дете дружио су се иселили. Неки само из насеља и остали су у Вршцу, док су неки отишли у Нови Сад, неки у Београд, а неки у иностранство, укључујући и мог брата који се преселио у Словачку. Али, и даље мислим да је насеље најзанимљивије место у Вршцу, посебно моја улица, Милоша Црњанског.

У улици имамо двојицу мајстора мотора, један је на почетку улице, а други на крају. Када год неко од њих намести мотор, он седне па се провоза целом улицом, да онај други мајстор види како је овај поправио мотор.

Мајстор на крају улице је комшија Витко. Он живи сам зато што му се жена заљубила у Немца, па се развела од њега и преселила у Немачку, а деца су отишла са њом. Од тада је он постао највећи женскарош у граду. Дању проводи у својој радионици намештајући моторе и слушајући маријаче, а ноћу у мувању вршачких дама.

Поред Витка живи његов рођени млађи брат Драшко, са женом и троје деце. Он је заљубљен у тишину и спавање, а најпознатији је по томе што је прескочио ограду, ушао у комшијско двориште, ухватио петла због ког није могао да спава и заврнуо му шију. Наравно, он то званично није хтео да призна, јер је комшиница хтела да га тужи, али нама клинцима је детаљно испричао петлове последње тренутке. Оно по чему је још познат – често се напије па ноћу изађе и лаје на керове…

Прекопута Драшка живи комшија по надимку Херцеговац, са женом и ћерком. Зову га Херцеговац, иако је педесетих рођен у једном банатском селу. Херцеговац не зна да користи звоно на вратима, једноставно дође, застане испред и дозива нас из свег гласа.

Иако живи у граду деценијама, он и даље у дворишту држи свиње, па њихова говна баца у канализацију. Зато често долазе из комуналног и тај део канализације морају да отпушавају, па због тога смрди цела улица.

Херцеговац је у младости био голман, па касније тренер голмана и фудбалски судија, тако да воли фудбал и када смо другари и ја били клинци, често га је играо са нама на улици. Али увек испред туђих кућа, никада није могло да се игра испред његове. Испред његове куће стално метлом чисти пут, нико не зна зашто. То је радио и пре него што су нам улицу асфлатирали 2005. године…

Поред Херцеговца живи млади Никша, који је неколико година млађи од мене и који стално касно ноћу пушта гласну музику, или пева караоке. Преко дана он нема мира зато што Херцеговац виче када прича, а преко ноћи Херцеговац нема мира због Никшине музике и певања, па се онда њих двојица стално свађају. Херцеговац зове полицију због буке, а Никша зове полицију јер га Херцеговац стално бије.

Ту је и мој ујак Бреза, мамин брат од стрица. Он је највећа добрица у граду. Са Брезом се моји родитељи и ја највише дружимо, што је већ постала традиција да се најмање једном недељно окупимо, пијемо, нешто грицкамо и причамо.

Као и Витко, Бреза се такође развео од жене, а она је отишла у Словачку са децом. Ово “бекство” у иностранство је постала нека врста националне бољке, тако да ни моје насеље није било поштеђено.

Бреза има бордо мотор томос, који вози још од када га је као тинејџер добио од својих родитеља, а као кућног љубимца има малог белог пса Шишка. Шишко је пас његове ћерке, али када се она преселила у Словачку, брига о псу је остала на Брези, па су на Брезино изненађење, Шишко и он постали добри пријатељи.

Поред ујака живе Пиковићи. Они имају пса Милоњу, расе кане корсо, ког често ујутру пусте да сам иде улицом. И док Бреза стално скупља за Шишком, Милоња сам обавља нужду комшијама испред куће, често и нама, али Пиковиће не занима то што им се комшије стално жале јер морају да чисте за њиховим кером.

Поред Милоње, Пиковићи имају и прасе Стаљина. Верујем да су му такво име дали ради форе са Наполеоном из Орвелове новеле „Животињска фарма“. Да ствар буде гора, Пиковићи су причали да преко ноћи спавају и са Милоњом и са Стаљином. Са једне стране кревета ставе Милоњу, са друге Стаљина, док су њих двоје у средини…

Прекопута Пиковића живи камионџија по имену Риста. Стално долази са својим камионом у нашу улицу, што је довело до оштећења пута који је, као што сам већ споменуо, асфалтиран тек 2005. године. Риста увек ради ноћу, па дању покушава да спава и онда излази на улицу у гаћама да се дере на комшијску децу што галаме…

Поред Ристе живи и Сања, моја симпатија из основне школе, са својом мајком. Она је често надрндана, никоме се прва не јавља, за разлику од своје маме која је увек расположена и увек се прва јавља смешећи се. Добро, признајем, видео сам и Сању насмешену, али то је увек било када ми се десила нека непријатност!

Ту је и баба Герда, која је мог брата и мене чувала када смо били мали. Шепа и мора да иде уз помоћ штапа, зато што ју је у младости прегазила крава. Много воли да игра карте и мице, а још више воли да вара и у једном, и у другом. Етничка је Мађарица, па стално меша полове. На пример, мушкарце пита: „Шта си радила?“ а жене: „Шта си радио?“ Али, она је барем једина у комшилуку која ме не пита глупа питања: да ли сам нашао посао, да ли сам се угојио, зашто ме је оставила девојка, када ћу да нађем нову девојку, зашто сам пијан трчао го и сличне глупости…

Близу почетка улице живи Хрват. Није етнички Хрват, то му је само надимак, јер је политичар, поприлично слаб са познавањем историје, свакакве глупости пише на друштвеним мрежама, а највећа је заговарање независне Војводине. Када ме неко у граду пита да ли га знам, ја лажем да немам појма ко је.

Поред њега је аутомеханичар Југослав, који никада није успео да поправи неки ауто. Многе у граду је заврнуо и стално неко долази да га бије, али нико од нас из комшилука га не брани, зато што нам свима дугује паре.

Поред Југослава је нови комшија Цвећко. Он већину свог времена проводи у неговању цвећа, али из неког разлога му се цвеће стално суши, па онда купује ново. Југослав му је једном саветовао да купи вештачко цвеће, па га је и Цвећко пребио.

На почетку улице живи Баба Луда. Често се врти насред пута, па млатара штапом, или српом. Сећам се да сам је као клинац питао шта то ради, а она је одговорила да тера ђаволе… Све у свему, можда смо сви из улице у опасности од ње, али смо барем сигурни од ђавола.

Последњих година је неколико комшија преминуло, али се доселило много више. Осим Цвећка, нове комшије још увек нисам стигао добро да упознам, једину интеракцију са њима коју имам је „добар дан-добар дан“ на улици. Када сам био клинац, било је можда 10 заузетих кућа, док сада више нема празне куће, а када одрастеш, тешко је добро упознати свакога. Што је штета, јер искуство ми говори да у мојој улици не може да живи неко ко није занимљив.

Није ми било јасно зашто ме људи питају одакле мени инспирације за писање толиких хумористичких прича, јер, разумем да неко нема времена за писање, али како је могуће да неко нема инспирације за комедију?! Али, тек скоро сам схватио да, ти што ме то питају, немају комшилук као ја.

©Стефан Вучевски (17. 12. 2024.)