Mama smrt laže da nije strašna
Kako to praznina da ne bude strašna?
Svaka smrt je strašna
I svaka smrt boli
Kad vene lišće
I kad umiru psi
I kad u ratovima ginu deca
I kad toj deci ginu roditelji
I kad osamdesetogodišnjak umre u snu
I kad ptić ispadne iz gnezda
I kad pod frižiderom pronađeš stvrdnutu bubašvabu
Mrtvu
I kad komšijskog mačka pregaze čistači ulice
Mama smrt je strašna
I boli
Mislim da se smrti plaše i hrabri ljudi
I dobri ljudi
I loši ljudi
I kukavice
Smrt je svima strašna
Kao kad ugasiš svetlo u mojoj sobi
Pa ja čekam da se vratiš da me ljubiš za laku noć
Samo ovaj put mnogo duže traje
Znaš mama
Uplašila sam se da više neću jesti tvoje palačinke
I bila sam tužna što se tata rasplakao pre par dana
Zbog mene
Jer sam rekla neke ružne stvari
Koje govoriš dok ne shvatiš da je smrt strašna
I žalila sam što nisam više puta pozvala brata
Znaš mama
Baš sam se plašila
Ali nekako ti stvari postanu mnogo jasnije
Kada se okreneš naglavačke
I znaš nekako shvatiš da je dobro što dišeš
Dok ne ostaneš bez daha
I znaš mama
Duša me mnogo manje boli otkako sam osetila kako bole ugruvana rebra
Zapravo mama
Duša me više i ne boli
I sve mnogo jasnije vidim
I mnogo dublje dišem
Htela sam da znaš da smrt i nije baš mnogo lakša od života
Ne kažem da lažeš kada govoriš
Život je težak
Ali mama smrt je još teža
Smrt nosi crni kaput
Prvo te doziva
Laska ti
Laže te
Obmanjuje
A kad joj priđeš bliže
Jako je glasna
Tera te da plačeš
I da tražiš mamu
Da poželiš da se uhvatiš za njena kolena
Da se sklupčaš
Dok te mazi po glavi i šapuće da će sve biti dobro
Da ti kaže da nije strašno
I da te podseti kako si prošlog puta bio hrabar kod zubara
Da ti obeća da ćeš i ovog puta dobiti gumene bombone ako i danas budeš baš hrabar
Poželiš da odmah dođe tata
Da je otera
Kao što tera čudovište koje živi ispod kreveta i jede tvoje prljave čarape
I decu koja govore ružne reči
Mama
Smrt te natera da govoriš ružne reči
I da pitaš
Pa dobro zašto ja
Zašto baš meni
Ali znaš
Smrt ne treba nikome
Jer je strašna
I boli
Mama izvini
Neću više nikad
