Beleška broj jedan
I
Mogli smo se da se nazovemo sinhronicitet u nastajanju. Ništa drugo nismo ni bili, ako me neko pita. Jedna simfonija koja nema korak napred, niti korak nazad. A voleo sam naše društvo. Nekako smo se upotpunjavali, sve želje postajale su ostvarive. Pa i one naglavačke. Bez premca, sve do jedne. Sve do nulte. Sećam se kako smo se smejali i smejali i smejali. Ni na šta. Doslovno ni na šta. Ali je i taj smeh, bezrazložni smeh značio nešto. Neko postoji. Ja postojim. Uvek me je podsećao na to da još uvek jesam tu. Još uvek jesam. Nije me lagao, nikada nije. Kako može jedno jedino sopstvo da te prevari…
Trebalo je samo da budem oprezniji, hitriji u koracima, da pričam o prošlosti kao da se zapravo dogodila, a ne da je samo moja zamisao kako je mogla da se dogodi ili kako se dešavala u mojoj glavi. Sve je ovo znak jednog procesa, sinteze uma, hijerarhije sreće i izbora pametnijeg. Moglo je da potraje, nije da nije moglo. Mogao sam da potrajem u takvom obliku, izdanju.. Prosto mi se previše svidelo, tako da smo se dezintegrisali. Razdvojili, prepolovili na dva jednako beskorisna dela. Šta sada? Kako da nastavimo dalje? Kako kada smo polovični?
Pokušaću pričom da osmislim sebe, tu drugu polovinu, dam joj značaj. Pesmom teram demone podalje. Jedino ću tako i uspeti da ih rasteram iz ove valhale u drugu valhalu. Malo dalje. Bliže malo. Prostora nikada dovoljno. Prostora nikada manje. Hipoteza je samo simbol. Mi smo bili sve ostalo. Ono što stoji iza svega, iza simbola. Značenje.
II
Stojim u mraku i mrak stoji u meni. Nenamerno i – oštro. Baš kao i ovo nebo što mi pada na lice, kosu, čelo. Baš kao ono. Pesma vazduha je dobila smisao kada je vazduh pristao na to da ima, zapravo ima smisla. Nikako nisam mogao da ga nagovorim, da utičem na njegovu volju. Postepeno ipak sam uspeo da navučem to kormilo na svoj vetar. Da ga hipnotišem i diktiram kako ja želim. Da usmerim ga u pravcima. Međutim, nije mi se dalo da nastavim tim tempom. Nikako mi se dalo nije. Ali šta je tu je. Idemo dalje bez vazduha. Trajemo dalje. Pa dokle izdržimo. Dokle se on nakupio u plućima, oku, srcu. Dokle ga ima nataloženog, uokvirenog, u rezervama. A to nije mnogo, nije previše. Nikada zapravo i nije.
I dok sam tako stajao u mraku i dok je tako mrak stajao u meni, nešto vrlo čudno me je teralo na pesmu. Teralo me je da pevam. Glasom nenamernim i – oštrim. I ja sam nastavio po obrascu. Prema šemi. Ciklusu. Isprekidanim tonom. Ali sam pevao. I pevao. Pesma oduvek je tu bila da se teraju đavoli. Zapravo je oduvek tu bez obzira na bilo šta.
Neka mraka. Kažem neka mraku. Neka stoji, i dalje neka stoji na istom, starom mestu. Baš kao ja. Drugačije nismo mogli da ostanemo integrisani. Na druge načine mi nismo isto. Nismo jedno.
Dobro sam na vreme shvatio. Dobro je da sam na vreme preduzeo mere. Vazduh nas je lišio smisla. Vreme je. O da. Došlo je vreme da mi smisla lišimo upravo vazduh. Bez smisla neka traje i traje i traje.
III
Hteo sam da vratim strukturu i ritam. I gle – struktura i ritam su se vratili po sebi. Izgleda da je ipak sve u htenju. Ma koliko sam htenje ja ostavljao po strani i omaložavao. Ma koliko sam ga raskidao na delove. Postali su moj simbol. Predstavljanje moje. Postali su odgovor na pitanje zašto. Na pitanje kako. I najvažnije – na pitanje ko.
I ove beleške ne nastaju same od sebe. Htenje je uplelo svoje metafizičke prste tu. A ono je samo simbol. Oduvek je bilo simbol. Arhetip. Neki čudni, ali arhetip. Ključan za pesmu. Suštinski za nastavak polovičnog života. Ipak ja na taj deo nisam mogao da utičem, da ga prepravim. Da sam ostao da trajem u prošlom, nikuda ne bih stigao. Ništa ne bih završio. Sve ostalo bi nedovršeno, neujednačeno i kao takvo-mrtvo.
Kako bilo, nastavio sam polovično da živim. Gde ću stići i dokle ću stići uopšte, ne znam. Ali to nije ni bitno. Bitno je da idem. Da se krećem. I dalje. Da ja jesam. Kakav god, ali jesam.
Pesma meni ne daje smisao. Zapravo, pesma po meni dobija smisao. Zahvaljujući meni. Ja je osmišljavam. Ja joj udahnjujem vazduh. Dakle, ja sam neki život. Dakle, ja jesam. I ništa mi više ne smeta. Ne tera me ništa više. Sada barem ne može.
IV
Ostavljam početak po strani. Ostavljam stranu na početku. I-idem dalje. Raspravljam sa sobom, sa vama, sa svima. Raspravljam dalje. Što je nešto dalje, to je lakše sagledati ga iz mnogo više uglova nego kada mi je bilo tu nadohvat ruke, nadohvat oka. U diskusiji je zapravo sve. I u diskusiji je ništa. Crno-bela šahovska tabla. Crno-bele šahovske figure i igra može da počne i traje i traje. Da ne bude posle zaspao sam, a nisam sve rekao što sam imao da kažem. Da ne bude posle-ćutao sam. Mada ćutanje nikada nije znak ispraznosti. Možda samo trenutnog stanja, a kako je ispraznost jedno hronično bivanje, jedan konstantan položaj, ne mogu reći da se o tome radi. Da bi postojalo ćutanje, jednom mora da se čuje glas, da se čuje govor. Kako bih inače znao da sada ćutim, ako nisam nekada ranije čuo već svoj glas, svoje slovo…
A ako je sve-ništa, onda ipak imamo neki početak. Neku misao. Neko značenje. Kako sam možda ništa, i samim tim sam možda i sve.
Čitao sam jednog filozofa nedavno. Inspirisao me je na pesmu. Inspirisao me je na pevanje. Neću reći da je ono šopenhauerovski omaž, niti bilo šta slično. Ono jeste samo proces sinteze. Kontrast dezintegraciji. I kao takav u skladu sa Hajdom i njegovim buđenjem. I mojom samoćom, pre svega. Uvodim likove da bih se osećao manje sam. Da bih bio manje usamljen.
Uvođenje likova
PRVI LIK – dugokosi, sed muškarac sa glasom tišim od tišine
DRUGI LIK- mladić, sa glasom glasnijim od tišine
PRVI GLAS – tiši od tišine
DRUGI GLAS – glasniji od tišine
Likovi uvode formu. Prozi daju strukturu. Likovi su ti koji osmišljavaju prozu. Moving her hell out of here. Proza ovde jeste samo jedan tekst. Zamišljeni ideal u vidu kvazi-govorenja. Obraćanje sebi. Drugima. Obraćanje bogu. Da-se-kaže-ono-što-ima-da-se-kaže. Arhetip u svima od nas. Arhetip u niti jednom od nas. Sećanje. Memorija. Memorija. Ponavljanje zarad ponavljanja. Ponavljanje zarad učenja. Zarad pamćenja. Govorenje može da počne kada se zna kako da govorenje počne. Tekst može da se napiše kada se zna kako da se tekst napiše. Glasovi izranjaju iz vode. Likovi sa svojim glasovima tišim od tišine i glasnijim od tišine izranjaju iz vode. Obavljaju svoje dužnosti. Prepravljaju svoje greške. Prave svoje greške. Svojih grešaka se stide. Svojim greškama se smeju. Na račun svojih grešaka prave šalu. Šale se. Smeju se. Smeju se svojim glasovima tiho i glasno, ako tišina jeste fundament. Glasovi koračaju. Glasovi beleže. I-počinju da govore. Počinju da rade ono što bi trebalo da rade. Lišavaju se smisla. Osmišljavaju. Teraju inat. Inatu se suprotstavljaju. Ćute. Ćute tako da ih niko ne čuje. Ćute tako da svako čuje njihovo ćutanje. Ćute onima koji ćutanje zaslužuju. Govore sa onima koji govore zaslužuju. Sve po zasluzi. I sve po nahođenju. Izumu. Patentu. Izmišljotini. Brlogu reči. Brlogu misli. Brlogu, uopšte.
I dok tako počinju da govore i dok tako počinju da ćute, glasovi sebe objašnjavaju. Daju kalupe. A od kalupa su bežali. Krili se. Sakrivali. Od kalupa su pokušali da pobegnu. Od kalupa nisu pobegli. Postali su kalup. Sam fundament o kome je bilo reči. O kome je bilo priče. O kome se priča. O kome je besmisleno da se govori. Pokazuje se prstom. Ne pokazuje se prstom. Podseća se na njega. Seća se. Bio je. Prošao je. Imali smo ga. Jednom smo ga imali. Pobegao je od nas. Nije mu se svidelo naše društvo. Ja kao Hajd mu se nisam svideo. Vreme je da ga prizovemo glasom glasnijim od tišine. Vreme je da ga prizovemo glasom tišim od tišine. Fundamentu. O, fundamentu. Idem ka tebi. Vrlo i smelo se krećem. Da te otkrijem. Da te prisvojim pa kažem drugima gledajte kako imam fundament. Gledajte kako jesam fundament. Ne kopija. Ne paste. Već slovo od koga sve počinje. Od koga je sve počelo.
PRVI GLAS (smešta se udobno u stolicu i otvara usta sa namerom da govori. Ne govori. Zeva. Nastavlja sa zevanjem. Gledaoci očekuju nešto. Očekuju reči. Govor. Svrhu glasa očekuju)
DRUGI GLAS (sedi neudobno u stolici pored PRVOG GLASA. Stolica škripi. Pada sa stolice. Ustaje. Proizvodi zvukove. Reaguje na zevanje. Drhti od treme. Ćuti)
Gledaoci su iznenađeni. Gledaocima se ovo ne dopada. Gledaoci nisu došli ovde da gledaju glumce kako zevaju i padaju sa stolica. Gledaoci se bune. Negoduju. Pljuju i bacaju smeće na pozornicu. Gledaoci gube strpljenje.
Pojavljuje se PRVI LIK i udara šamar PRVOM GLASU. Pojavljuje se DRUGI LIK i udara šamar DRUGOM GLASU. Likovi koji udaraju šamar glasovima proizvode zvukove udaranja šamara. Publici se i ovo ne sviđa. Publika i dalje negoduje. I dalje je nezadovoljna. Glumci se okreću gledaocima i smeju se. Pokazuju prstom na njih. Glumci nisu iznenađeni. Glumci su ovo očekivali. Ovo traže. Ovim su zadovoljni. Postoji tenzija između glumaca i publike. Ne postoji tenzija između publike i glumaca. Ugao posmatranja nije isti. Ugao posmatranja se menja. Pozornica se okreće u krug. Pozornica se kreće. Gledaoci su fascinirani. Gledaoci vole tehniku. Vole čuda. Gledaoci koji su došli u pozorište nisu očekivali. Iznenadili su se. Gledaocima se ovo sviđa. Fijuču kao vetar. Cvrkuću kao ptice. Penju se po sedištima. Sede tamo gde ne bi trebalo da sede. Piju ono što ne bi trebalo da piju. Piju vlastite misli. Hrane se vlastitim mislima. Truju se. Umiru. Ponovo se rađaju. Glumci su zadovoljni publikom. Zadovoljni njihovim glumačkim umećima.
PRVI LIK (skače sa pozornice u publiku. Obraća se DRUGOM LIKU): Umešniji su od nas. Rade stvari bolje od nas koje ne bi trebalo da rade bolje od nas. Ponosan sam na njih. Nisam ponosan na sebe. Ponosan sam na njih koji su ponosni na sebe. Ponosan sam na predstavu. Na pisca. Na prozu sam ponosan. Na dramski tekst koji nije nameravao da bude dramski tekst. Na nešto-što-liči-na-komad. Na praznu priču. Na govorenje bez smisla. Bez ritma. Bez interpunkcije. Na priču koja ne namerava da ima kraj. Na priču kojoj se kraj vidi.
DRUGI LIK se meša u njegov govor. DRUGOM LIKU se ne sviđa ovo veličanje pasivnih gledaoca koji su sve osim pasivni. DRUGOM LIKU se ne sviđaju pasivni gledaoci koji su sve osim pasivni. Ne sviđaju mu se gledaoci. DRUGI LIK ne skače u publiku. DRUGI LIK se krije od publike. DRUGI LIK sedi iza zavese. Iza pozornice. I ćuti. Sve vreme ćuti.
PRVI i DRUGI GLAS se mešaju. Nije jasno kada je prvi, a kada drugi glas. Nije jasno ništa. Prepliću se u tišini. Prepliću se u mislima. Sve dok PRVI se nije osmelio da razbije tišinu. Sve dok nije došla njegova uloga. Njegovo glumačko umeće sada može da se vidi. Da se ne vidi. Ne zna da glumi. Publika opet negoduje nad glasom koji ne zna da glumi. DRUGI GLAS uskače i razbija tihu tišinu. DRUGI GLAS tihu tišinu razbija glasnom tišinom. Kontrira. Publika ne razume. Publika želi da napusti pozorište. Publika nije došla ovde da gleda glumce koji nemaju veze sa glumom. Publika sada ćuti. Ne zna šta da radi. Glumci su ućutkali publiku. Tišinom. Bez glumačkih umeća i veština.
Publika koja ćuti postala je samo publika. Više nije bitna. Nije relevantno njeno postojanje. Glumci sada nastavljaju sa svojim životima na pozornici. Glumce sada ne hvata trema. Glumci sada žive.
Razrada karaktera
U razradi karaktera leži raslojavanje karaktera. U raslojavanju karaktera leži njegova razrada. Razrada i raslojavanje su međusobno zavisni. Međusobno uslovljeni. U sinhronicitetu. Dikciji. Mislima. U postojanju, bivanju, htenju. U apstraktnom i konkretnom. U svemu. Raslojavanje traži razradu. Razrada traži raslojavanje. Uzrok-posledica. Posledica-uzrok. Veza-veza. Polivalentna kovalentna veza. Polivalentna izmišljena veza. Hemijska degradacija. Hemijska sinteza. Hemija. Fizička zavisnost. Naizgled fizička nezavisnost. Razrada. Razrada. Sloj po sloj. Dedukcija. Filozofska metoda. Korist. Filozofska misao u meta-dramskom kontekstu. U meta-dramskom tekstu koji liči na poeziju. Koji liči na sve osim na sebe. Kažite NE! ako ne mislite tako. Kažite DA! ako tako mislite. Izrazite svoje mišljenje. Nemojte da izražavate vlastito mišljenje. Ćutite dok govorite. Govorite dok ćutite. Definišite sebe govorom. Nemojte definisati sebe govorom. Plašite se sebe. Nemojte da se plašite sebe. Plašite se drugih. Nemojte da se plašite drugih. Ustanite i kažite STOP! i sebi i drugima. Nemojte da ustanete i kažete STOP! sebi i drugima. Prećutite. Nemojte da prećutite. Odaberite kako se vama više sviđa. Od vašeg odabira zavisi sve. I od vašeg odabira ne zavisi ništa.
Publika ovo nije očekivala. Publika nije videla ovakav ishod. Publika se preispituje. Gleda jedna u drugu. Publika je sada svesna da postoji više publika. Publika je zbunjena. Ne zna šta da radi. Ne zna šta da misli. Zbunjena publika koja ne zna gde i šta – ćuti i sedi. Paralisana. Gleda kako će se predstava dalje odvijati. Gleda kako se predstava dalje odvijati neće. Čeka. Čeka da se završi da može da ode kući i vrati se svojim običnim dosadnim životima. Vrati se sebi. Zaboravi na ovaj dan. Na ovaj događaj. Na ovaj tekst. Zaboravi na ovaj komad. Na ovo pozorište. Na ovu instituciju. Neće više sedeti u ovim stolicama. Ili bar stolice neće biti iste. Neće biti na istom mestu. Neće škripati isto. Neće isto mirisati. Neće biti iste. Publika je sada svesna da je ovaj trenutak neponovljiv. Sada i nikada više. Svesna publika želi da iskoristi ovaj trenutak. Da uživa. Da zaboravi na sebe. Da se udalji od sebe. Da kaže NE! sebi. Da generalno kaže NE! I kao takva, publika postaje jasna. Vidi beg u ovoj večeri. U ovoj predstavi. U ovoj sali. Pozornici. Pozorištu. U ovim glumcima vidi beg. Publika želi da pobegne. Publika je oduvek želela da pobegne. Publika koja neprestano beži sada mirno sedi. Mirno ćuti. Sada je mirna. Publika se pretvara. Glumačko umeće publike je od umetničkog značaja. Publika je doktorirala glumu. Publika glumi ceo život jednu predstavu. Publika je doktorirala predstavu. Doktorirala život.
Kada se razradio karakter junaka-publike…Kada se razradio karakter antijunaka-publike…Sada može da se počne sa razradom spornih likova. Sa razradom nebitnih likova. Sa razradom likova od manjeg značaja. Sa razradom glumaca koji su profesionalni. Glumaca koji su pohađali glumačke škole da bi dostigli glumačko umeće publike. Sada može da se počne sa razradom glumaca koji nisu dostigli glumačka umeća publike. Koji nemaju veštinu publike. Koji nisu publika. Koji žele da budu publika.
PRVI LIK je tiši od tišine. U interesima PRVOG LIKA nije da bude glasan. Da se čuje. Da naruši mir. U interesima PRVOG LIKA nije da nadglasi publiku. Želi da vidi kako ona glumi. Da nauči od nje. Želi da uči. PRVI LIK zna da nema veze sa glumom. Zna da je bez razloga pohađao akademije. Zna da ne želi time da se bavi. PRVI LIK postaje svestan da ne želi time da se bavi. PRVI LIK sumnja u svoje sposobnosti. Sumnja u sebe. Pretvara se da ne postoji. Pretvara se da postoji. Ne želi da postoji. Želi da postoji u drugom obliku. Drugoj formi. Želi da ne bude tih. Ne može da ne bude tih. Ostao je bez glasa. Bez monologa. Zaprepašćen je. Nije očekivao ovo. Ništa nije očekivao. Trebalo je mehanički da odigra komad koji je dugo spremao. Trebalo je da odigra. Postaje svestan koncepta igre. Postaje svestan da koncept igre nije tražio od glume. Preispituje se. Preispituje se. Traži odgovore. Ostaje bez teksta u potrazi za odgovorima.
DRUGI LIK je glasniji od tišine. DRUGI LIK je neprestano siguran u sebe. Siguran da postoji. Siguran da jeste. Zna da zna. Zna da ne zna. Vrednuje ono što zna. Vrednuje ono što ne zna. DRUGI LIK zna da je to dovoljno. Zna da publika nije svesna. U tome se razlikuju. Publika ne glumi. Publika živi. DRUGI LIK pokušava dalje da podražava život. DRUGI LIK zna da neće u tome uspeti kao što to publika radi. Zna da je publika navikla na to. Zna da publika živi u neznanju. Da je životinja. Da dela po instinktima. Da nema svest. DRUGI LIK ne želi da nema svest. DRUGI LIK želi da se bori sa imanjem svesti. Da se bori sa sobom. Da neprekidno uči. DRUGI LIK želi da se menja. I DRUGI LIK ne želi da se menja. Da ostane takav. Da takav ne ostane.
PRVI LIK koji želi da ostane u tišini zapravo ne ostaje u tišini. DRUGI LIK koji ne želi da ostane u tišini zapravo ostaje u tišini. Tišina postaje fundament. Publika više nije fundament. Publika više nije merodavna. Nije u kontekstu. Publika koja nije u kontekstu ne prestaje da bude publika. Publika i ne treba da bude u kontekstu. Uvek je van. Uvek je sporni karakter. Uvek nije karakter. Publika sada gubi smisao. Ponižava se. Samopouzdanje glumaca se vraća. Glumci nastavljaju da glume. Glumci koji glume se vraćaju ulogama. Vraćaju se pravoj predstavi. Vraćaju se onome što su učili. Vraćaju se napisanom tekstu. Autori su sada zadovoljni. Autori su nikada zadovoljniji. Pisac komada više ne negoduje. Pisac komada aplaudira. Pisac komada nije mogao da izdrži tišinu. Više nije neophodno postojanje lika PRVOG GLASA. Više nije neophodno postojanje lika DRUGOG GLASA. Tišina više nije relevantna. Tišina više nije fundament. Tišina se sada ignoriše. Previđa. Tišina sada samo postoji.
Ostali likovi više se ne definišu prema tišini. Likovi koji su nastavili da postoje sada se definišu po drugačijim pravilima. Merilima. Likovi sada preuzimaju oblike stvarnih likova. Stvarnih karaktera. Imitiraju život. Publika koja je bila fundament jeste imala smisao. Fundament koji je imao smisao ostaje u prošlosti kao jedan od fundamenata. Sećanje. Memorija. Memorija.
Postepeno se vraća na sam početak teksta. Postepeno se uvode paralele sa početkom teksta. Uvod se razrađuje. Razrada se uvodi.
Karakteri su raslojeni. Karakteri koji više nisu slojeviti se gube. Karakteri kao takvi više nisu bitni. Nisu u žiži interesovanja. Raslojeni karakteri su sada jedna tišina. Samo postoje.
Publika isto nije glavni lik. Junak teksta. Antijunak.
Ovde reč vodi autor. Ovde se autor preispituje. Ovde je junak autor teksta. Ovde je antijunak autor teksta. Proučava se njegova psihologija. Njegova ličnost. Ovde se proučava autor. Ovde autor postaje svestan sebe. Ovde se autor budi. Ovde autor postaje Hajd.
Kada su karakteri poznati…Kada je poznata razrada karaktera…Kada je poznat junak…Kada je poznat antijunak…Autor može da se vrati. Autor sada može da se nadiše. Da preživi. Oživi. Autor sada može da živi. Autor koji sada može da živi zaboravio je kako se živi. Autor se sada ne seća kako se to nekada živelo. Kako je nekada živeo. Autor sada počinje novi život. Otvara novu knjigu. Autor koji sada počinje novi život, ne zaboravlja na stari. Stari ga je naučio. Stari ga je podučio. Zbog starog je postao svestan. Svestan autor će sada da bude bolji autor. Svestan autor će sada da bude pravi autor. Fundament.
Kada se Hajd probudio i kada je ostvaren jedan pravi fundament, može da se kreće. Sada može. Može da se beleži kretanje dalje. Može da se na miru posmatra Sunce kako izlazi. Može da je pola šest ujutru i da se posmatra Sunce kako izlazi. Može da se vrati svakodnevici. Može. Sada može.
Iako je sam, autor ne mari. Samoća autoru više ne smeta. Autor sada uživa u samoći. Da nije bio sam, autor ne bi ovo napisao. Autor bi ludovao do zore. Autor ne bi spavao pa ustao da piše. Autor bi beskorisno proveo noć. Da nije bio sam autor ne bi postao autor. Ne bi bio autor. Autor sada ceni samoću. Više ne pljuje po samoći. Autor sada voli što je sam.
Razrada fabule
Vuk je u priči. Lupus in fabula. I priča je u vuku. Priča je tu. Neko vreme je tu. Postoji. Postojanje priče se tereti vuku. Postojanje vuka tereti se priči. Dok se terete priča i vuk, neko vuče teret. Neko mora teret da nosi. Neko jeste teret. Neko nosi teret dok neko jeste teret. Razlika u teretu i nosiocu tereta ne postoji. Razlika u teretima postoji. Teretni vagon. Teretni sistem. Teretna sumnja. Teretni bol. Teret. Razlika u teretima je od suštinskog značaja u zavisnosti da li je teret imanentan ili transcendentan. U zavisnosti da li postoji ili ne postoji. U zavisnosti da li je realan. Da li boli. Da li njegova bol pričinjava patnju. Da li njegova patnja pričinjava smeh. Da li njegov smeh pričinjava plač. Da li njegove suprotnosti jesu one suprotnosti koje se poništavaju. Da li su istopolni magneti iako teorije o istopolnim magnetima govore drugačije. Iako govore. Iako znaju da govore. Da kažu. Da budu. Da jesu. Iako magneti. Iako samo magneti. Ko sam ja da sudim o magnetima. Ko si ti da sudiš o magnetima. Ko smo mi da magnete dovode u pitanje. Ko smo mi da magneti. Ko da magneti. Ko magneti. Magneti. Da li njegove suprotnosti poništavaju sebe. Da li su magneti ljuti pa poništavaju. Da li ljuti magneti mogu da ponište. Da obeščaste. Ubiju u pojam. Da li ljuti magneti mogu da prestanu da budu ljuti. Da li ljuti. Da ljuti. Ljuti. Reč po reč. Slovo po slovo. Reč na slovo. Slovo na reč. Rečenica. Rečenična struktura. Reč po reč. Reč na reč. Reč o rečima. O rečima je reč. Reči kao magneti. Magneti kao reči. Reči kao magneti lepe se za čoveka. Čovek se lepi kao magnet za reči. Dvopolni. Dvopolni. Pozitivno. Negativno. Naelektrisanje. Naelektrisanje. Menja se. Ne menja se. Ostaje isto. Ne ostaje isto. Šah. Šah. Crno polje. Belo polje. Crna figura. Bela figura. Postoje magnetne šahovske table. Postoje šahovske table sa magnetima. Šahovske table sa magnetima beleže svoje postojanje u vremenu. U prostoru. U mediokritetima. U superiornim. U igračima. Šaha. Magnetni šahisti su u prednosti nad običnim šahistima. Magnetnim šahistima figure ne mogu da ispadnu na zemlju. Figure koje nisu pale na zemlju ne mogu da ometaju igru. Figure koje su pale na zemlju nikada se ne dešavaju kod magnetnog šaha. Magnetnim šahistima sve polazi za rukom. Da imenuju. Sebe. Usaglase se. Sa protivnikom. Isprave tehniku. Prodru u tehniku protivnika. Tehniku odnesu. Ugrabe. Prigrle. Tehniku ukradu. Magnetni šahisti su ti koji kradu i ti koji budu uhvaćeni kada ukradu. Magnetnim šahistima svi sve mogu. Običnim šahistima niko ništa ne može. Šahisti koji nisu obični ne igraju običan šah. Igraju ga po pravilima koja ne postoje. Igraju ga po izmišljenim pravilima. Po svojim pravilima. Magnetni šahisti ne postoje. Pravila magnetnih šahista ne postoje. Pravila ili postoje ili ne postoje. Ne može se manipulisati pravilima. Od pravila praviti priča. Sticati iskustvo. Da. Pravila koja su izmišljena jesu pravila koja ne postoje. Transcedentalno postoji. Pravila koja ne postoje su van imanentnog. Van transcendentnog. Van postojanja. Van. Izvan. Kutije. Van okvira. Van svega poznatog.
Da li boli. Da li njegovo postojanje pričinjava patnju. Da li postojanje koje pričinjava patnju ima neku svrhu. Da li postojanje koje ima neku svrhu jeste postojanje. Da li. Da li. Da li. Da. Da. Da.
Izvan.
Izvan.
Izvan.
Da.
Sve
je
izvan
nečega.
Da
bi
to nešto
bilo izvan
nečega
nešto drugo
mora da još
postoji
kako bismo
inače
odredili
njega
stavili
ga
u poziciju
nasuprot
ako
nema
ničega
osim
pozicije.
Osim smera
u pravcu
x.
Izvan. Izvan. Izvan.
Papir. Strana. List. Slovo. Tačka.
Sve se menja.
Ukoliko se promeni ugao gledanja.
Ukoliko se ne stavi tačka na x.
Ukoliko se unutar tačke x upiše kružnica.
Ukoliko se oko tačke x opiše kružnica.
Ukoliko se opisana i upisana kružnica dodirnu u novoj tački. Novim tačkama. Novim zarezima. Novim slovima.
Menja se. Ja se menjam. Kako govorim. Poprimam oblik govora. Kako ćutim. Poprimam oblik ćutanja. Poprimam oblike. Pa oblike rušim. Smejem se porušenim oblicima. Pokazujem prstom na porušene oblike. Porušeni oblici se sada stide. Porušeni oblici sada ne znaju gde će.
Izvan. Izvan. Izvan.
Papir. Strana. List. Slovo. Tačka.
X.
Izvan.
Izvan.
Priča se razvija. Priča dobija neki oblik. Neku formu. Priča koja dobija neki oblik neku formu se integriše u svest čitaoca. Integriše se u podsvest čitaoca. Svesnošću čitaoca autor se poigrava. Autor se poigrava čitaočevom nesvešću. Podsvešću. Namagnetisani čitalac sada više nije namagnetisan. Izgubio je magnetna svojstva. Privukla ga je priča. Slovo ga je privuklo. Sada može da se nastavi dalje. Da se priča. Da se govori van magneta.
Vuk je doveden u priču da bi se pokazala dvostruka strana priče. Dvostruka strana autora. Pisca. Tumača sebe. Tumača drugih. Tumača. Hroničara uma. Vuk koji je doveden u priču želi da pojede ovcu koja je dovedena u priču. Ovca koja je dovedena u priču ovde više nije. Ovca je naslutila. Ovca je pobegla. Ovca sa vukom više ništa nema. Vuk sa pričom više nema ništa. Nema šta da traži ovde.
Lupus van fabula.
Lupus fabula.
Lupus van.
Van fabula.
Fabula.
Van.
Lupus.
Lupus van fabula.
Priča koja je bila u vuku i vuk koji je bio u priči sada nisu u međusobnoj zavisnosti. Međusobnoj interakciji. Sada su tu samo vuk i priča. Priča i vuk. Kako je vuk otišao van. Ostaje priča. Ostala je priča.
Nikome se više ne tereti priča. Sada sama priča vuče svoj teret. Sada sam čitalac mora da vuče i svoj teret i teret priče koju je prisvojio. Odabrao da ga nosi. Sada priča i čitalac postaju jedno. Sada čitalac preuzima svojstvo vuka. Vuk sada ponovo postoji. Vuk sada ponovo traži ovcu. Traži se žrtveno jagnje. Traži se žrtva. Traži se. Vuk je vuku žrtva. Žrtva je žrtvi vuk. Vuk je vuku vuk.
Teret. Patnja. Bol.
Čitalac. Piše.
Vuk. Nosi.
Razrada fabule postala je i sama fabula. Razrada fabule poprimila je oblik fabule. Razrada fabule je postala meta-fabula.
Od autora se traži objašnjenje. Od autora se traži šifra. Kod. Račun. Integritet. Razum. Od autora se traži razum. Nerazumni autor ne ceni čitaoce. Nerazumni autor nema nerazumne čitaoce. Nerazumni autor nema čitaoce generalno. Nerazumni autor ne piše da bi ga čitali. Piše da bi se probudio. Da bi razbudio sebe. Fabula dakle nije uspavanka. Fabula dakle ne treba da bude uspavanka. Ono što će majka čitati detetu pred spavanje. Ono što će deca pričati majkama pred spavanje. Ono što će biti pred spavanje. Ovo ne treba da bude pred spavanje. Ovo treba da bude pred buđenje. Ali od autora se i dalje traži objašnjenje. Autor ne može da da objašnjenje kako autor objašnjenje nema. Autor kroz fabulu pokušava fabulu da pojasni sebi. Sve više se upliće. Nema naznake da će se izvući raspleten. Nema nikakve naznake. Ali naznake. Šta ćemo sa njima. One ni ne treba da postoje kada se piše fabula. Istinska fabula ne treba da ima naznake. Istinska fabula te nosi kao nemirna voda. Istinska fabula jeste nemirna voda. Razrada istinske fabule isto je što i krotiti nemirnu vodu. Hidrocentrala. Neka. Tamo. Pokušaj neke tamo hidrocentrale jeste i dalje samo pokušaj. Sve dok ne uspe. Sve dok struja ne poteče venama. Sve dok struja. Ne poteče. Venama.
Kada struja poteče venama. Tada. Će. Se. Lampe. Upaliti.
Tada.
Će.
Sve.
Postati.
Vidno.
Jasno. Pregledno. Čisto. Razumno.
Tada autor više neće biti nerazumni autor.
Ali treba. Najpre. Struju. Dovesti. Ukrotiti je. Naterati da priča. Da teče. Treba.
Kako drugačije nego da se krene od čitalaca.
Kako drugačije nego da se krene od autora.
Kako drugačije nego da se krene od čitaoca koji čitaju za autora. Koji čitaju ono što je autor napisao. Rekao. U sebi.
Kako drugačije nego da se krene od autora koji ne piše za čitaoca. Koji ne piše da bi čitalac pročitao. Koga ne interesuje da li je čitalac budan ili spava. Koga ne interesuje. Čitao. Budan. Spava. Ne interesuje ga.
Stvaram dva pola jednog magneta. Jedne fabule. Integrišem. Celinu. Dajem. Joj. Oblik.
Rešavam enigmu.
Igram šah.
Matiram protivnika.
Ne matiram protivnika.
Protivnika bacam u smeće jer je beskoristan.
Matiram sebe.
Ja nisam protivnik.
Ja igram na istoj strani protiv sebe. Za sebe.
Ja sam paradoks.
A
P
S
U
R.
Ja postojim kao paradoks.
Ja sam dokaz da paradoksi postoje. Žive.
Ja jesam dokaz.
Od autora se objašnjenje više ne traži. Čitaoci sada razumeju da novo objašnjenje znači novi čvor. Novi lavirint od reči. Novo gubljenje smisla.
Smisao najpre mora da se izgubi da bi se pronašao.
Smisao mora da bude izgubljen da bi bio pronađen.
Smisao po sebi nije smisao.
Smisao nema smisla.
Smisao sam jeste besmislen.
Besmisleni smisao nikome ne treba.
Niko ne želi smisao koji nema smisla.
Zato čitalac traga dalje. Zato čitalac dalje čita. Smisao se izgubio. Smisao mora da se pronađe. Kako da ga pronađe ako ne nastavi tamo gde ga je izgubio.
Autor je sa namerom uticao na čitaočevu svest. Autor ga je sa namerom naterao da se preispituje. Autor ga sa namerom preispituje.
Autor se više ne smatra nerazumnim. Od autora se više ne traži objašnjenje.
Objašnjenje se sada traži od čitaoca.
Objašnjenje čitaoca / Objašnjenje publike
Publika je dobila oblik i oblik je dobio publiku. Baš kako je krenulo. Tako se i nastavilo. Baš kako je počelo. Tako nema nameru da se završi. Tako nema nameru da pročita tekstove pred spavanje. Zna da se uspavati neće. Tako nema nameru da ne čita tekstove od kojih se neće uspavati pred spavanje. Tako namere nema. Namere neke ima. Koje namere. Da ne zaspi. Ne želi da zaspi. Publika ne želi da bude pospana. Čitaoci-publika ne žele da budu pospani. Da spavaju. Da sanjaju. Da se probude i kažu sve je ovo bio san. Da se ne probude. Da umru u snu. Da ne umru u snu. Da nastave da žive kada se probude. Da ne prestanu da žive. Da svoj život razbude. Preispitaju. Uskomešaju. Da na kraju svog života stave znak x. Stave znak pitanja. Život?
Život?
Život?
Da posle znaka pitanja ?
?
?
znaju da napišu odgovor. Znaju da napišu više odgovora. Odgovore. Znaju. Ne znaju sada. Ali će znati. Znaju sada. Ali znati neće.
Dakle publika je jasna. Jasna publika tekstove pred spavanje neće čitati. Publici je to jasno. Vidno. Kristalno. Bistro. Publici ovo ne treba dalje da se pojašnjava. Ne treba da se razgradi. Ne treba da se razloži na činioce. Jednostavne. Elemente. Ne treba ?
?
?
Uvođenje publike
PUBLIKA JEDAN – nema zvanična obeležja
PUBLIKA DVA – nema nezvanična obeležja
PUBLIKA SVI – nema niti zvanična niti nezvanična niti bilo kakva obeležja
Publike ćute. Publike su pretpostavljene da ćute. Publike međutim ne ćute tokom čitave predstave. Komešaju se. Govore međusobno. Razgovaraju. Dele utiske. Ne dele utiske. Publike koje ne znaju da ćute su tako naučile. Publike koje su tako naučile moraju da se oduče. Da se ponašaju u skladu sa institucijom. U skladu sa pozorištem. U skladu. Da budu u skladu.
Ukoliko se ispostavi da publike tako ne žele, publike se moraju ukloniti. Njihova pojava mora da se izmesti van teatra. To ometa glumce. To ometa predstavu. To ometa publike koje žele da slušaju. To ometa.
Publikama se mora staviti do znanja da to ometa. Na publiku može da se pljune.
Jednom.
Dva puta.
Na publiku može da se baca smeće. Na publiku ne sme da se baca smeće. Publika mora da se poštuje iako nije zaslužila da bude poštovana.
Jednom.
Dva puta.
Kada kažem tri, a neću da kažem tri. Kada bih rekao tri, predstava bi se završila. Neću da kažem tri. Publika još shvatila nije. Publici nije stavljeno do znanja da mora da bude tiha. Do nje to nije doprelo.
Sada autor želi da čuje šta publike imaju da kažu. Sada autor želi da čuje.
PUBLIKA JEDAN (komeša se. Preispituje autora. Preispituje kvalitet fabule. Kvalitet komada. Kvalitet glumačkog umeća. Preispituje sve osim sebe. Zašto je tu došla. Zašto nije otišla negde drugde. Nije imala gde. Publika koja ne preispituje sebe nema odgovore na data pitanja. Nema data pitanja. I dalje se komeša. Nešto joj smeta. Neko joj smeta. PUBLIKA DVA joj smeta. Previše je glasna. Glasne publike smetaju jedna drugoj)
Prva glasna publika ustaje i kaže drugoj glasnoj publici da ućuti jer ne može da čuje. Niti sebe niti druge. Druga glasna publika ustaje i odgovara prvoj glasnoj publici da će se utišati ako se prva glasna publika utiša. Nastaje rusvaj. Nastaje dvostruko komešanje. Nastaje galama koja ometa predstavu.
PUBLIKA DVA (i ona se komeša. Njeno komešanje je podjednako glasno sa komešanjem prve publike. Njeno komešanje nije ništa manje ometajuće)
Autor ne zna kako da reši ovaj problem. Glumci ne znaju kako da se nose sa ovim problemom. Autor i glumci gledaju publike i ne znaju šta da rade. Kako da se ophode. Moraju da udovolje da bi ćutale. Moraju da nastave. Moraju da glume. Glumci gledaju glumce kako glume. Autor gleda glumce kako glume. Glumci gledaju autora kako glumi. Publika glumi da je zanima. Publika glumi da je ne zanima.
PUBLIKA SVI
PUBLIKA SVI
PUBLIKA su SVI.
Razrada karaktera publike
Karakter publike je sada u izuzetnoj degradaciji. Opšte stanje-vratiti se na fabrička podešavanja. Podesiti sebe tako da može ponovo da se bespogovorno i bezbrižno posmatra predstava. Bilo koja predstava. Bilo kakva druga predstava. Bilo koja predstava osim ove. Osim ovog manifestovanog ludila. Ove krize identiteta uhvaćenoj na sceni. U kadru. Na videlu. Niko ne želi da posmatra kako se čoveku život ruši. Ljudima. Množini. Niko ne želi. Pogotovo ne kada je tvoj sopstveni, jedinac, predmet rušenja. Inspiracija. Nazovi-fikcija. Zapravo realno. Zapravo vrlo realno. Zato i boli. Zato i ne može da se gleda. Podnese. Prati. Isprati. Jer se oseća. Jer miriše. Jer se vidi. Jer je čulno. Jer je opipljivo. Jer ponižava. Vređa. Jer boli.
Zato se i ćuti.
Dužnost autora ovog teksta jeste da pojasni svoj stav. Da pojasni sve. O čemu se ovde zapravo radi.
Dužnost glumaca ovog teksta jeste da pojasne stavove autora. Da mimikom ili koječime ukažu na razloge za određeni stav autora čiji tekst su odabrali da izvedu.
Dužnosti. Dužnosti. O, dužnosti.
Publike sada vode unutrašnje monologe. Publike koje vode unutrašnje monologe spolja-ćute. Sada se u potpunosti razume njihova tišina. Oni se bore sa autorom. Sa glumcima. Sa tekstom. Sa predstavom. U sebi. Oni se bore sa sobom u sebi.
Publike sada prepoznaju da se bore sa sobom. Ćutanje publike je sada dvostruko. Ovo nije dramski komad. Ovo je.
Ovo je. Ovo je.
Realno.
Boli.
Oseća se.
Vidi.
Miriše.
Čulno je.
Opipljivo.
Ponižava.
Vređa.
Ovo.
Boli.
Ovo je
Bolno.
Ovo je izgleda
Život.
Napomena: U pitanju je bila greška autora, lapsus. Karakter publike nije u degradaciji. On je u PRIVIDNOJ degradaciji. Naizgled se radi o degradaciji. Publika se preispituje. Publika kroz preispitivanje tumači sebe. Ne uzdiže se. Ne misli lažno. Idealno. Savršeno. Publika tako ne misli. Publika se osvrće na predstavu. Publika u njoj prepoznaje sebe.
Publika posle svega želi minut. Želi monolog. Autor će dopustiti publici monolog. Daće joj minut. Ali minut. Gledaće na sat. Gledaće vreme. Publika ima minut.
Publika za minut ne zna šta da radi. Šta da pokaže. Kako da pokaže. Publika koja je do sada bila vešta. Sada nije vešta. Sada ne zna. Publika se plaši. Publika se boji da prikaže sebe pod svetlom. Sebi i drugima. Prvo sebi. Posle drugima. Publika nesigurno pravi korak. Pravi drugi korak. Publika se sapliće dok se penje na pozornicu. Publika pada. Plače. Ne zna šta da radi. Maše rukama. Ne maše rukama. Nesigurna je. Ustaje. Pravi sledeći korak. Pravi sledeća dva koraka. Prošlo je pola minuta. Autor pokazuje na sat. Na vreme. Publika je hitra. Publika je sve osim hitra. Kako dalje. Šta dalje. Paniči. Hvata se za glavu. Prilazi glumcima. Pravi još jedan korak ka glumcima. Publika udara šamar glumcu. Publika udara šamar drugom glumcu. Publika udara šamare glumcima. Publika se smeje. Publika aplaudira. Autor pokazuje na sat. Vreme je isteklo. Zavesa pada. Tačka.
Beleška broj dva
Monolog autora
,,Sve su to glumci, nema tu ničega pravog’’
Prodreti duboko u reku, duboko i izroniti kamen temeljac.
Zemlja je načinila svoje kada me je iznedrila. Kada sam ugledao nebo. Shvatio da postojim. Zemlja mi je pokazala da može dalje. Može više. Može bolje. Od nje same. Od sebe.
Može se, na primer, zaroniti u vodu ispod površine. Može se, na primer, zaroniti ispod vode.
Može se još dublje ići. Može se duboko zalutati. Može se duboko ne zalutati. Može se znati kuda se ide. Može se postaviti sonar. Upravljati plovidbom. Tonjenjem. Vodom. Izranjanjem. Može se.
Još se može. Dokle se može? Može se ići preko volje. Iznad volje. Može se otići daleko. Može se ne biti ni među dobrim, niti među zlim. Može se poništiti suprotnost. Može se pronaći kamen temeljac od koga suprotnosti počinju. Može se.
Ali…
Može li se posle toga vratiti. Na isto mesto. Staro. Može li?
Izokrenuta perspektiva
Mi smo publika. Mi smo nesvesna publika. Mi smo publika koja nesvesno korača ka razrešenju predstave. Mi smo publika koja korača. Mi koračamo. Idemo. Niko da nas zaustavi ne može. Mi koji idemo i mi koje niko ne može da zaustavi, ne znamo, zapravo ne znamo kuda idemo. Gde smo se uputili. Šta je naš cilj. Koji je naš pravac. Ne znamo. Mi samo idemo. Na nama nije da se pitamo. Preispitujemo. Upitamo. Zapitamo. Na nama nije da tumačimo, beležimo, zapisujemo. Na nama je da govorimo, prepričavamo, ispisujemo već rečeno. Na nama je da prežvakane reči prenosimo drugim publikama. Na nama je da prenosimo drugim publikama. Na nama je da druge publike stvaramo. Na nama su druge publike. Na nama počiva društvo publika. Uređenje publika. Zakoni. Ratovi pa ruševine publika. Na nama je posmatramo i ratove i ruševine. I na sve to reagujemo, aplauzom ili smećem na pozornicu. Mi smo publika.
Naše reči ne znače ništa. I naše reči znače – sve.
Kada je počela predstava. Kada je predstava počinjala, mi nismo znali šta da očekujemo. Mi smo znali šta će se dogoditi. Ući ćemo u salu. Smestićemo se u salu. Sešćemo na stolice. Udobno ćemo se namestiti. Pričati. Pričati. I pričati sve dok ne daju znak da ućutimo. Sve dok nije vreme da ućutimo. A onda ćemo mirno, u tišini posmatrati. Gledati. Opažati. I – nećemo razumeti ništa. I razumećemo sve. Primenićemo na svoje živote. Nećemo primeniti na svoje živote. Glasovi glasniji od tišine za nas nemaju smisla. Glasovi tiši od tišine za nas isto smisao nemaju. Mi smo donosioci smisla. Mi smo ti koji udahnjuju smisao predstavi. Mi smo ti koji predstavu osmišljavaju. Mi smo predmet predstave. Inspiracija autora komada. Naš život je tema. Motiv. Rima. Struktura. Mi smo obrazac po kome je sve nastalo. Mi smo vetar u leđa. Talasi o vodu. Sat o pesak. Mi smo tumači vlastitih života. Mi smo monodrama.
Mogli smo se da se nazovemo sinhronicitet u nastajanju. Ništa drugo nismo ni bili, ako me neko pita. Jedna simfonija koja nema korak napred, niti korak nazad.
Autor je pomoću nas ponovo sastavio sebe. Autor je dobio aplauz. Autor je aplauz očekivao kao znak da može da se krene dalje. Potvrda da vredi ono za šta je potrošio najveći deo svog života. Za šta se borio. Padao. Ustajao. Padao. Za šta je ponovo ustao.
Autor nije pisao da bi dobio aplauze. Autor nije pisao da bi dobio smeće na pozornici. Autor je stvarao zbog nas. Nas. Autor nije stvarao zbog nas. Autor je stvarao zbog sebe. Vlastitog prepoznavanja. Vlastite potvrde. Vrednovanja. Vlastitog priznavanja. Sebe. Nikoga drugog. Vlastitog pomirenja sa sobom. Jedino tako je mogao ponovo da se integriše. Sastavi dva jednako polovična dela. Da bude i tiši od tišine i glasniji od tišine. Da bude sredina. Ceo. Svoj.
Autor je ponovo postao svoj.
Mi kao publika smo ispunili očekivanja. Mi kao publika ispunili očekivanja nismo. Mi smo samo jedna usputna stanica na putu. Mi jesmo sve usputne stanice na putevima. Usputne. Nikada ciljne, nikada odredišne. Nikada svrha.
Autor ima samo jednu svrhu i tu svrhu je postigao. Prepoznao sebe. Autor sada može da odahne. Autor sada da odahne ne sme. Idemo ka novim svrhama. Ide ka novim svrhama. Sada može. Sada može kada je ceo.
