3. poglavlje
KAVEZ, PTICA
,,Ipak, kao mogućni gledaoci samih sebe i sveta, moramo videti svet kao pozornicu’’
Svi smo mi glumci, samo se pretvaramo.
neodređeno pozorište, neodređene godine
čitava pozornica i sala su osvetljene glavnim svetlom. nema reflektora koji bi istakao određenog glumca ili određenu glumicu na pozornici niti određenog gledaoca niti određenu gledateljku u sali.
svi obavljaju svoje poslove; glumačka ekipa priprema pozornicu za početak predstave, glumci ritmično udišu i izdišu, gledaoci skidaju jakne, šalove, kape, marame. sve je u pokretu.
lik stoji pored prekidača za glavno svetlo, posmatra i čeka na znak za gašenje. znak bi mogao biti reč. znak bi mogao biti gest. slovo. neujednačen ton. nerazgovetan glas. određena mimika. neodređena mimika. mahanje rukom ka kraju sale. mahanje rukom u sali. bezrazložno mahanje rukom? bilo šta može da se protumači kao znak? kada se ugasi glavno svetlo, predstava neće početi – ona će nastaviti da traje.
predstava je, dakle, u toku.
I
autor stupa na scenu i obraća se publici:
likovi su sa namerom odabrani
likovi koji su sa namerom odabrani već neko vreme se posmatraju
već neko vreme se proučavaju
studiraju
uče
već neko vreme na osnovu likova pišu se doktorati doktorira
i radi se
radi
u pozadini se čuju sirene i pozornicom odzvanja glas
ovo nije upozorenje!
sirene se gase
autor nastavlja kao da se ništa nije dogodilo
do tada govori monotonim tonom
nastavlja gradacijski glasnije i glasnije
već neko vreme se posmatraju veštine koje glumci poseduju
koje glumačke veštine mogu da se dorade
koje su deo njihove prirode
a
ne
eksperimenta
koje veštine koriste u životu
koje jesu njihov život
pauza
likovi su, dakle, sa namerom odabrani
i ja sam jedan od tih likova
stupa bliže publici
i ja imam pripremljen govor koji čitam
glasnije
sve vreme se približava kraju pozornice
i ja sam morao da savladam određene gestikulacije kako bi izgledao ovako kako izgledam
i meni se tresu ruke dok govorim
i ja sam morao da lupam sebi šamare
dok ne uspem
i ja nisam uspeo
pogledajte ih i dalje drhte
pokazuje dlanove
i ja sam obukao ovo odelo sa ovim džepovima da bih mogao da stavim ruke u njih
stavlja ruke u džepove
i izgledao prigodno
izgledam prigodno
i stupio na pozornicu tako prigodan
stupam na pozornicu tako prigodan
pauza potom fiksira pogled na jednog gledaoca
i ja sam baš baš morao da proučavam crte tvog lica da bih sada mogao i bez poteškoće da kažem kako si i ti ovde zbog mene
da si i ti neko kome se ja obraćam
da
iako ćutiš ti i ja vodimo dijalog
sve vreme
da
i ti si lik
nastaje tajac na sceni. nastaje tajac van scene. nastaje tajac među publikom.
može se protumačiti kao nedostatak govora. kada-ne-zna-šta-da-se-kaže. kada se ćuti. tajac je uglavnom kada se ćuti. može biti prisutan i tokom govora. razgovora. predgovora. pogovora.
lik prekida tišinu. gasi glavno svetlo.
čuje se komešanje.
pali se prvi reflektor
dva glumca pokušavaju autora da isteraju sa pozornice. vuku ga za ruku. vuku ga za nogu
gasi se prvi reflektor
pali se drugi reflektor
još glumaca na sceni. isto
gasi se drugi reflektor
pali se treći reflektor
zaslepljuje dvanaest glumaca koji odvlače autora sa scene. zaslepljuje autora
gasi se treći reflektor
pozornica je prazna
sala ostaje u mraku
II
glumci (obraćaju se autoru koji se sada ne vidi sa mesta publike, tako da su okrenuti pod određenim uglom od gledalaca): mi smo svetlo vašeg tunela
mi hoćemo da budemo svetlo vašeg tunela
ali vi
tiho ali ogorčeno
vi svesno vodite ovu predstavu u pakao
vi joj dajete đavolji predznak
vi je satanizujete
pokazuju prstima na istog onog gledaoca
šta mislite sada
kako je njemu
sada
kada je otkriven
bolje da ste ćutali u svom tunelu nazovi spisateljskih sposobnosti
tiše
mi vaš tunel želimo da odagnamo u prošlost
da pomognemo da se zaboravi
da pomognemo ne samo da se zaboravi nego i da njegovo prisustvo ima određeni značaj
nit
sredstvo
oruđe
simbol pobede
glasnije
mi želimo da vaš tunel zablista svetlošću koja nas je
i dovela
i odvela
mi želimo da tunel
tunel
tiše
tunel oteramo u vražju
kome je uostalom tunel potreban sem kao paralela između ovoga i onoga
dovraga sa paralelama
napravićemo mostove
vijadukte
petlje
putne čvorove
srušićemo sve što jeste tunel
srušićemo tunel tako da naša svetlost neće biti neophodna
srušićemo tunel tako da reč tunel izbrišemo iz rečnika
iz sintaksa
iz slovnih parabola
iz sistema
logistika
tumača
književnosti
njega!
pokazuju na gledaoca
pauza
tako da budemo jednaki vama
ne samo vaše čulo vida
mi želimo da trajemo
mi želimo da naše trajanje ne bude ništa kraće od autorovog trajanja
obraćaju se publici
ton se promenio sa milozvučnog na težak i sumoran ujednačen glas
mi zapravo želimo da dominiramo
mi zapravo želimo da nadživimo autora
glasnije
da oplakujemo njegovu smrt
tiše
da se smejemo njegovoj smrti
da prisustvujemo njegovom pogrebu
glasnije
da slavimo njegov život
da sarađujemo sa njim
tiše
da sa njim ne sarađujemo
da budemo nagrizajući crv
glasnije
da budemo lepi lotus
gradacijski tiše
da budemo sve
i da ne budemo ništa
da budemo neko ko će ostati kada autor naredi kretanje
da budemo neko ko će nastaviti kada autor naredi stajanje
da mu kontriramo
da mu ne kontriramo
da ima poverenja toliko da nam kaže sve tajne
da te tajne iskoristimo
da te tajne čuvamo
da budemo sve ono što želi od nas da budemo
i da budemo sušta suprotnost
vraćaju se na isti ugao, ka autoru koji se i dalje ne vidi sa mesta publike i govore
mi jesmo i dalje svetlost vašeg tunela
mi ćemo vam pomoći da pronađete izlaz
mi ćemo vas do izlaza dovesti
kako mi jesmo
bićemo
bili smo
tiho sa podsmehom
jesmo.
svetla se gase. sala ostaje ponovo u mraku
III
glavno svetlo je i dalje ugašeno. reflektor se pali i pada na usne lika i on progovara najpre šapatom potom sve glasnije i glasnije dok ne krene da viče na gledaoce i članove glumačke trupe. vika se završava neočekivanim mukom i tada se glavno svetlo pali i predstava je zvanično počela
lik: svi ti glumci
svi ti gledaoci
svi ti autori
sve te rulje pozorišne trupe
sav taj ljudski šljam i ljudski otpad
smireno
sve to zapravo treba staviti pod znak pitanja
nastavlja glasnije
da li su glumci uopšte potrebni
da li je postojanje publike uopšte nužno
glasnije
da li sam ja od nekog značaja ovde
da li su svesni da ukoliko učinim jedan pokret rukom, mogu da zatvorim ne novu stranicu već novo poglavlje njihovih života
novu predstavu o kojoj će se pričati
o kojoj se neće pričati
koja će se pamtiti
koja će se zaboraviti odmah pri izlasku iz sale
kreće da viče
da li su svesni da ja diktiram
da sam ja ključan
da se sve odigrava po mojim pravilima
najglasnije
a vi
vi ste ovde došli svojevoljno
vi želite da gledate kako se glumci preznojavaju od treme što vas je u tolikom broju
vi
manipulatori
ljubitelji tuđe patnje
vi snishodljivi šljam
vi
vi
smanjuje ton. govori podrugljivo
vi mene nipodaštavate
još nižim tonom
ja sam osuđen na to da ostanem ovde
da radim kako mi se kaže
da budem poslušan
čujete li
pauza
tiho gotovo smireno
ali ja se ne bunim sve dok sam ovde
sve dok mogu da posmatram iluzije života
zaključuje
u tome je i moja prednost i mana
neposredni sam posmatrač
ne mogu ništa da promenim jer ja sam
kroz dramski šapat
zamenljiv
gase se reflektori
mirnim glasom koji odzvanja salom
promena je moje drugo ime
pauza. pali se glavno svetlo. predstava počinje. tačka.
IV
,,Mi ne samo da činimo stvari na koje nas spolja podstiču kultura ili sudbina, već, neminovno, ne predstavljamo ono što u stvari jesmo’’
Georg Zimel
nastavljaju se pripreme za početak predstave. gledaoci su sada van sebe. glumci su nesigurni u svoja umeća. u svoje veštine. akademije. završene škole. iskustva. nesigurni su u svoje uloge. u karaktere koje bi trebalo da predstavljaju. u sebe kao osobe koje bi trebalo da uđu u karaktere. u karaktere po sebi. u sebe.
pripreme za predstavu nisu ništa naročito. usklađuje se scenski nameštaj. scena se čisti. dovodi se sve na svoje mesto. da bude u skladu. verodostojno. verno. pristojno. čisto. najteža priprema je priprema autora da ćuti. da na određeno vreme bude nem. da ne dreči ukoliko glumci pogreše. da ne tapše preglasno ukoliko se stvori razlog za preglasno tapšanje.
pripreme za predstavu uključuju i osvetljenje. ono mora biti uvek u skladu sa potrebama komada. ne sme da zakasni. ne sme da porani. mora da bude tačno. ujednačeno. verno. mora da ne svetli previše tako da zaslepi oči glumaca. mora da svetli dovoljno da mimika glumaca bude vidljiva. i sve to je u šakama jednog aktera komada – lika. nije bez razloga on taj koji okreće peščani časovnik igračima šaha. tu je da nadgleda i tu je da nadgleda vlastito nadgledanje.
tiho se govori, još tiše se misli, kako preglasan govor i misli mogu da ubrzaju vreme tako da istog ne ostane dovoljno.
autor (prilazi glumcima kao što čovek prilazi mački ne bi li ova stekla osećaj sigurnosti i poverenja. prilazi polako. prilazi smerno. i prilazi im – sa namerom. da ih postavi na svoje mesto. da ih pripremi. uradi sve što je u njegovoj moći da protekne po pravilima. autor je opsednut pravilima. autorova pravila su tunel bez kraja.
autor je tunel bez kraja. ne zna gde je stigao. ne može da se seti. vlastito delo mu postaje nepoznato. ali likovi su znali. likovi su očekivali. likovi su pripremljeni za ovaj događaj. nije im strano. nisu u čudu. nisu u neverici. likovi koriste autorovu otuđenost da predstavu izvedu onako kako oni žele. tako je bilo i pre. tako je sada. tako će biti iznova i iznova.
autor (sedi na stolici. na licu mu je blažen osmeh): ne mogu da dočekam početak svoje predstave
to je kao
kao
kao da gledaš svoje dete kako raste
i raste
to je kao da gledaš dete kako ne može da prestane sa rastom
raste toliko da udara glavom o plafon
o krov
dimnjak
postaje veće od kuće
od zgrade
od svog grada postaje veće
od države kralja gospoda boga
i nema nameru da stane
eto tako je sa mojom predstavom
ton mu se postepeno povisuje kako nastavlja sa govorom
i kada deluje sve tako veliko
tako lepo
tako savršeno
sve se raspadne
ode u paramparčad
nestane tek onako
iz čista mira
autor se do sada obraćao i sebi i svojim likovima. staje na pozornicu i namešta crvenu zastavu koja postaje sve osim crvena
glumci su uznemireni. bili su ubeđeni da su proračunali autora ali ovo je preko svih granica. kako početi.
glumci (svi uglas): i šta dovraga sada
kako dalje
šta dalje
stupaju jedan po jedan na scenu
šarena zavesa se pomera i oni kreću sa glumom
moraju
glumci su poređani jedan do drugog. obučeni su u crno, kako je reč o tragediji autora
govore jedan po jedan
ja sam svetlost
ja sam tunel
ja sam svetlost u tunelu
ja sam tunel u svetlosti
ja sam ja
ja pokušavam da budem ja
ja se trudim da budem ja
ja istrajem
ja ne istrajem
ja se igram sa vlastitim identitetom
ja se plašim vlastitog identiteta
ja se plašim
govor staje, reflektor pada na prvog glumca i govor se nastavlja
ja sam oduvek bio ja
ja sam nedavno postao ja
ja nisam siguran da sam ovo ja
ja nisam siguran
ja nisam ja
ja jesam vlastiti znak pitanja
ja sam znak pitanja bez odgovora na kraju
ja sam taj koji odgovor poseduje
ja sam odgovor
ja sam taj i nikako drugačije
ja sam taj
glumci govore pojedinačno i niko nikome ne upada u reč. svaka naredna rečenica je sve glasnije izrečena. od šapata ka dranju. glumci pokušavaju da stave akcenat na jastvo ne bi li se približili publici, ne bi li improvizacija bila uspešnija. i jeste. uspešna je
u međuvremenu autor je stupio na scenu. likovi nisu iznenađeni.
autor (kroz šapat): a ja
gde sam tu ja
sve glasnije
ko je vas
akcenat na ,,vas’’
pozvao da govorite u moje ime
da stavljate moje reči u vlastita usta kao da su vaše
ko vam je to naredio
još glasnije
pokazuje na publiku
ona možda
da da ona
klima glavom
e pa vi morate da znate nešto
smirenijim tonom
ja sam oduvek bio ja i ja ću uvek biti ja
pauza
za razliku od vas.
lik se smeška i manično pali i gasi glavno svetlo u sali tako da je predstava isprekidana baš kako je isprekidan tok misli autora
lik (dobacuje autoru ali za sebe): ja sam oduvek bio ja i ja ću uvek biti ja…
ponavlja njegove reči pa pobednički
a ko si sada pa ti
akcenat na ,,ti’’
V
lik pali glavno svetlo i nastavlja sa govorom
ja, kao statični element predstave koju imate priliku sada da posmatrate, odbijam da budem statičan
odbijam da budem element
kako nisam samo statičan
kako nisam samo element
i u mojoj glavi se roje misli
i u mojoj glavi se roje svakakve misli
misli o predstavi
mislim o glumcima
hoće li uspeti da odigraju na pravi način
mislim o autoru
hoće li biti zadovoljan izvođenjem
mislim o sebi kao poslednjem ropcu ovog pozorišta
stoga ja, taj poslednji ropac, moram da produžim sebe ne bi li smo svi za koji trenutak duže trajali
ako sada pritisnem prekidač, ostajemo u mraku
ništa videti nećemo
ostaćemo nakratko slepi
ako ponovo pritisnem prekidač, sve će da se vrati
sve u svom sjaju
ja nisam statičan lik
i ja upravo imam vlastiti monolog
ali ko mari ako presudim sebi tako što ću ugasiti svetlo u sali
glasnije
mare svi naravno, koji jesu u sali
dakle
još glasnije
ja nisam samo statičan lik
glasno tako da glas odzvanja
ja nisam samo statičan
smireno
ja sam lik
tiše, autoru
a ti
ti koji se kriješ iza pozornice i misliš da te niko ne vidi
grešiš
svi te vide
svi
glasno
kako je ovo odraz tebe samog
glasnije
tvojih ruku delo
viče
tvoja predstava
muk.
VI
pali se dvanaest reflektora koji osvetljavaju svih dvanaest glumaca na sceni. lik pali i glavno svetlo
na pozornici je trinaest karaktera – dvanaest glumaca i autor. autor je udobno smešten na stolici koja škripi pri svakom njegovom pokretu. obučen je u poslovno odelo. ispred njega je postavljen radni sto, papir i pisaća mašina. stavlja prst na čelo. razmišlja. razmišlja mnogo. razmišlja toliko da ga to čini uzrujanim. ostali karakteri su poređani u red ispred njega i govore glasovima koji su nalik šapatu, ali kako vreme odmiče, postaju sve glasniji i glasniji do nivoa vike. autoru to ne smeta. autor ih ne čuje.
ja sam ovde došao da probudim autora
ja koji sam došao da probudim autora, ne uspevam da probudim autora
ja se trudim iz petnih žila
ja se trudim iz nerava
ali ne ide
nije pri sebi
autor koji nije pri sebi mora da postane svoj
autor koji bi postao svoj bio bi pravi autor
mi tražimo autora
mi tražimo pravog autora
mi tražimo autora koji bi nas odobravao
mi tražimo autora koji bi znao kada treba da bude kraj.
ciklus se nastavlja
mi tražimo tačku ili bilo kakav interpunkcijski znak
smeh
plač
smeh pa plač
plač pa smeh
smešni plač
plačni smeh
tačku ili bilo kakav interpunkcijski znak
zarez zagradu
nešto
bilo šta
bilo kakav interpunkcijski znak, na primer, tačku
ciklus se nastavlja
mi tražimo
mi ga vidimo
mi vidimo ali on ne reaguje
autor ne zna za sebe
autor ne sa za sebe, a kamoli za nas
kada bi naučio kako se diše
primetio bi nas
primetio bi sebe
obratio bi pažnju na sebe
poštovao bi sebe
bio bi jedno jedino vlastito ja
bio bi autor
ciklus se neće nastaviti, kako ciklus nije dovoljno efektan. nije dovoljan. nije potreban. nije neophodan. nužan. bitan. ciklus je besmislen. bezrazložan. ciklus se ukida. dvanaest glumaca se poklanja i silazi sa pozornice. kreće se lagano, kao da nisu u pitanju vinovnici predstave. sedaju na dvanaest stolica koje su unapred pripremljene za dvanaest glumaca. znalo se dakle da će oni sići sa scene. da će rušiti pravila. da će biti nesvakidašnji. znalo se. to umanjuje faktor iznenađenja. to umanjuje neočekivanost. to umanjuje sve.
dvanaest karaktera sa stolica posmatra autora koji je u istom položaju kao što je bio pre njihovog govora i silaska sa scene. ništa se nije promenilo.
lik gasi prekidač i sala ponovo ostaje u mraku. glumci se tiho vraćaju na pozornicu i prave krug oko autora. ćute. sala ostaje u mraku par trenutaka. u pozadini se čuje nerazgovetan govor. u pozadini se čuje komešanje publike. došaptavanje. postaje sve glasnije. neki ustaju sa stolica. neki ostaju da sede. publika među sobom deli utiske. i predstava se nastavlja.
glumci se ponovo obraćaju autoru sada bez pritiska i ujednačeno a ne svako za sebe. govor postaje jasniji kada govori svih dvanaest u isto vreme. kada sede na stolicama. kada su opušteni. kada trema nije prisutna. kada je kao da se radi o svakodnevnom razgovoru. tako će pokušati da dopru do autora.
svetlo se ponovo pali
glumci sede na stolicama i imitiraju autorove pokrete. gledaju stvari iz njegove perspektive
vi ste zaboravili da smo mi svetlost vašeg tunela.
reflektori padaju na glumce
vi ste zaboravili na svetlost
vi ste zaboravili na tunel
i u najtišem tunelu naša svetlost može da odzvanja
i u najglasnijem tunelu naša svetlost može da se ne čuje
mi shvatamo
mi neprestano shvatamo
mi koji neprestano shvatamo, gledamo vas
posmatramo
uočavamo
oponašamo vaše pokrete
unosimo se u vaše uloge
mi delamo
mi jesmo
mi smo glumci
pauza i odlučno
vi ste nas stvorili
autor je zbunjen. preispituje vlastiti razum. preispituje vlastito postojanje. preispituje sebe.
sada on želi da oponaša glumce. sada on želi da uđe u ulogu glumca. da vidi. da oseti. da čuje. makar bila iluzija. makar bilo samo pozorišna igra.
autor počinje sa dvanaest rečenica. da postigne scenski efekat.
autor ustaje sa stolice koja škripi i progovara
ja sam razočaran
ja sam duboko razočaran
u sebe
u svet
ja koji sam duboko razočaran i u sebe i u svet
nastavljam da stvaram
i sada imam priliku
da predstavim svoje stvaranje
da odbranim svoje stvaralaštvo
da mu dodam notu
da mu dodam stih
da vlastito stvaralaštvo dovedem pod kontrolu
iznova
matematičku formulu
paradigmu
aksiom
tako da se moje stvaralaštvo nikada ne preispituje
nikada ne dovodi u pitanje
kada ja već jesam
jedan upitnik
glasno
da nešto moje
vrlo glasno
vredi
tiho
da vredim
gleda najpre u glumce potom u publiku
da vredim
da vredim
ponavlja sve tiše i tiše dok ne postane toliko tiho da ni sam sebe ne čuje. lice mu se ozari i vraća se na stolicu, stavlja ruke na glavu, glavu polaže na sto. ponovo kroz šapat
da
vredim
VII
tajac se ponavlja. izgleda kao da se tajac ponavlja. samo – nešto se promenilo u samom konceptu tajaca. nešto tu nije isto. nešto tu nije. tajac koji nije traje i traje i traje. svojim trajanjem stvara neprijatnost između lika, autora, glumaca i publike.
glumci su hteli da pomognu autoru. da ga ujedine. svih dvanaest slojeva njegove ličnosti trebalo je da se spoji u jednu. jedinstvenu. ličnost. ali ne zna se. zaista se ne zna. svako ja se i dalje bori za vlastito ja
autor: dvanaest delova moje ličnosti
dvanaest delova moga ja
dvanaest bi za nekoga bio broj
za nekoga slovo
rešenje matematičke formule
dvanaest za nekoga ne bi imalo značenje
ali ja
ne mogu da držim dvanaest slova za jezikom
ne mogu da kažem
ne mogu da progovorim
bez tih dvanaest
to me nagriza
to me izjeda
i to me
boli
ali boli tako da nisam ni sam siguran šta boli
da li je to iluzija bola
da li je bol realan ili sam samo u potpunosti skrenuo sa uma i idem i nastavljam da idem pogrešnom trasom
ne mogu da kažem da mi prija
nesigurno
niti mogu da kažem da mi ne prija
glasnije sa samopouzdanjem
ali ono u šta verujem
jeste jedinstvo
celina
forma
i to ću pokušati da dostignem
glasnije
tu pticu ću da uhvatim u letu
smireno
da
zatvoriću je u kavez
da mi peva
i peva i peva
da mi peva
naglo prekida rečenicu, osvrće se oko sebe i tiho nastavlja
kada budem
sam
tajac se ne nastavlja nakon autorovog monologa. u pozadini iza scene se čuje cvrkut ptice i on odjuri za njim tako da na sceni ostaje samo dvanaest glumaca. međusobno se pogledaju i klimnu glavom
glumci (jednolično i hladno): vreme je
dvanaest glumaca seda na dvanaest stolica. ritmično se njišu. osluškuju. spremaju se da progovore ali reči ne izlaze kako reči više nema. ustaju jedan po jedan i nose stolice sa sobom iza kulisa. na sceni ostaju dva glumca. gledaju se. uzimaju i oni svoje stolice i slede prethodne.
čuju se sirene. sirene traju toliko tek da budu čuvene. lik protrči između publike. popne se na scenu i nestane brzo iza kulisa. autor se vraća na pozornicu. staje. smeška se. gleda u publiku. klima glavom.
KRAJ
