5. poglavlje
TESTIRANJE REALNOSTI
I
,,Kada oba oka posmatraju stvari sa ovoga sveta, čine to pogledom usmerenim prema spolja. Ali ako čovek zatvori oči, i obrnuvši pogled, usmeri ga prema unutra, i pogleda sobu predaka, to je metod unazad usmerenog protoka’’
Tajna zlatnog cveta
Ukoliko želimo da se osmelimo i postavimo novo poglavlje koje ćemo, pritom, nasloviti kao ,,Testiranje realnosti’’, moramo biti duboko potkovani i ukopani u zemlju, istovremeno zagledani u nebo koje je iznad nas.
Ukoliko nam uspe da skupimo hrabrosti za takvo nešto, postavlja se pitanje – Zašto bismo to radili, na prvom mestu. Ukoliko se stvari odvijaju bez ikakvog smisla, nije reč ni o apsurdu (zapravo u apsurdu i leži najdublji smisao), ni o parodiji, reč je o jednoj, ne znamo ni sami kako bismo ga imenovali, osim ne-pesma. Dakle, sve ono što ne podrazumeva pesma u sebi, jeste ne-pesma.
Dakle, realnost testiramo sa razlogom. Prošli smo kroz unutrašnjost pesnika, spoznali njegove alternativne verzije, kako-bi-bilo-kad-bi-bilo i ostale metode, a sve sa ciljem da se predstavi celovita ličnost. Kako bismo drugačije prodrli u smisao jedne pesme, ako se ne upoznamo sa ostalim pesmama tog pesnika, kao ni sa njegovom biografijom. Možemo isključivo da naslutimo njegovo trenutno psihičko stanje i estetička merila i vrednosna uverenja, kroz tih nekoliko stihova, ali ono što ne možemo, leži u svemu ostalom.
Mogli bismo ovo nazvati jednom meta-poemom, kako se bavimo procesom nastanka poeme, a pritom stvaramo jednu kroz gorenavedeni analitički proces. Zar u tome ne leži istinska lepota i radost stvaranja. Takozvani mind meltings, o kome je bilo i reč u prethodnom poglavlju.
Iako deluju nepovezano i nestrukturisano, ona su izuzetno i povezana i strukturisana, ali kroz jednu osobitu prizmu, a to je upravo prizma jednog pesnika, pesnika koji je predmet našeg pevanja. A o kome bi bila tu reč, nego o nama samima, kako nikoga drugog bolje ne poznajemo, nego sami sebe, kako nikoga drugog i ne možemo bolje upoznati, no što možemo sami sebe. Nekada se čini drugačije, te se uplašimo i pobegnemo. Upravo od čega bežimo, to smo mi.
Stvari dolaze na svoje mesto jednom kad se obezbedi protok. Citat nije bio slučajan, sa svesnom namerom smo ga stavili na početak poglavlja. On je naša zemlja bio u datom trenutku, naš temelj od koga smo dalje nastavili da gradimo. Vidite kako je lako stvoriti nešto naizgled ni iz čega.
Kako smo došli do baš tog citata i kako smo znali da će baš on da predstavlja naše trenutno jezgro, ni sami nismo sigurni. Zato i testiramo realnost.
Pesnik sedi
Pesnik je barem predviđen da sedi
dok zapisuje stihove
dok prenosi sebe kroz napisane stihove,
dok zapisuje sebe
Pesnik koji je predviđen da sedi mirno zapisuje sebe,
a ne sluti o čemu je reč,
o čemu je slovo,
o čemu je rečenica, sklop rečenični
I tako sedi i sedi i sedi
Barem izgleda na prvi pogled da o tome jeste reč
Ali reč ona ima nagon da menja smisao,
kada se jednom ubaci u kontekst,
kada se jednom pojavi u drugom smisaonom obliku
Pesnik sedi, zar ne?
Pesnik ne sedi
Pesnik luta, traga
Pesnikove oči okrenute su ka unutra,
dakle on trči, juri,
može i da trči i da juri,
a može i da nepomično stoji
To ćemo već saznati kada završi se ovaj deo realnog,
kada oči i mi njih okrenemo ka unutra
Ali dok pesnik primetno sedi,
ne možemo ništa
Čekamo da ustane, da bismo seli mi.
Ništa nije slučajno. Ni onaj citat na koji smo naišli, tek onako, nije bio slučajan. A to smo na datom primeru pokazali.
Nastavljamo da testiramo realnost. Realnost ne voli da bude testirana. Realnost voli da je realnost. Zato moramo još čvršće da se uzemljimo, da ne pobegne, izmigolji se. I reka, da se ne rastoči.
II
Dehumanizovanje Clockwork-a
Pesnik o kome je ovde reč, pretpostavljen je da bude časovnik, koji otkucava neprestano određene pojave, koji privodi kraju određene pojave, pa ih ponovo pokrene. Sve sa svrhom jednom, a to je da se iznova rađa u sebi. Odakle mu takva želja? Odakle potiče takav nagon? Moramo da stupimo dublje u mehanizam časovnika, sledimo pomalo i Keplera, koji je rekao kako ovaj svet funkcioniše po principu jednog. Odatle možemo da izvedemo jedan zaključak. Pesnik misli, ili je uveren kako će on trajati sve dok svet traje, sve dok postoji određeno kretanje. I kako on može uspostaviti to kretanje, nego da se neprestano vraća na svoj početak, na ono što mu je poznato. Kruži, ali ta kružnica nema svrhu. Sići među nepoznato znači novi ciklus. Uverimo stoga pesnika kako je u nepoznatom ključ.
Pitanje broj jedan:
Ko ti je dao to ime?
Odgovor broj jedan:
Sam sebi sam ga nadenuo.
Pitanje broj dva:
Postoji li razlog zbog koga si sebe imenovao?
Odgovor broj dva:
Da se lakše raspoznam među gomilom ljudi.
Pitanje broj tri:
A zar ti sam po sebi i sam za sebe nisi već taj raspoznati?
Odgovor broj tri:
Jesam.
Pitanje broj četiri:
Ukoliko si već raspoznati, šta te goni da se dokazuješ raspoznavanjem?
Odgovor broj četiri:
Lakše mi je da obuzdam reku koja teče kada sam dokazan. Ukoliko se sklanjaju preda mnom, ona će mi biti pristupačnija.
Pitanje broj pet:
Ako je reka pristupačnija, zar to ne znači da ju je, upravo, teže obuzdati. Radiš protiv vlastitog raspoznavanja. Protiv vlastite reke. Dopusti drugima da uđu u tok. Dve ruke nemaju ništa sa vodom, niti će imati, ukoliko su samo dve ruke.
Odgovor broj pet:
Ne postoji. Dehumanizovan je. Poprimio je oblik sebe. Sada pesnik preuzima dalji tok govora. Sada pesnik kroz nas progovara.
