Ponekad imam utisak da čitavog života stojim u jednom mestu, dok svet oko mene bruji, svira, šljašti i okreće se. Okreće se i nikada neće prestati, a ni najmanje ne mari za moj stav ili učešće u njemu. Od svega toga čoveku ume da se zavrti u glavi i da mu se povraća, kao na najvišoj vrtešci u luna parku, onoj na koju odeš nakon tri limenke piva, s naivnim predubeđenjem da ti neće biti ništa, pa ti ipak bude nešto.
Kroz dane se krećem oprezno: imam ustaljenu dnevnu rutinu koju se trudim da pedantno ispunim i da ne zveram mnogo sa strane, u ono šta rade drugi ljudi, čemu streme, kuda idu, jer nit me se tiče, nit mi pomaže, dok međuljudsku komunikaciju svodim na minimum. Ja naime nisam oduvek bio takav čovek, to se naprosto desilo. U jednom trenutku sam se isključio, jer mi je tako prijalo, to je potrajalo malo više nego što je trebalo i od tada je ,,plug in” dugme potpuno zakazalo.
Ne sećam se kada se isključenje, koje danas stručno nazivam ,,kvar” tačno dogodilo. Mislim da je bilo nakon raskida sa Nađom ili nakon što sam nakon petog pokušaja da dam poslednji ispit odustao od diplomskog. Sve u svemu, bilo je u početku sve lakše i lakše, dok nije odjednom postalo sve teže. Sada mi se čini da svaki moj sledeći potez samo vodi ka novoj katastrofi i neretko uhvatim sebe kako ležim u krevetu ne čineći apsolutno ništa, kako bih bio apsolutno siguran da tog dana ništa neću zabrljati. Takvo svoje stanje nazivam ,,efektom slona u staklarskoj radnji”.
Posao u fotokopirnici mi pruža izvesni prividni osećaj sigurnosti, mada kada zamišljate vizuelni opis pojma repetitivno, možete slobodno da zamislite onu krntiju od mašine koja ponavlja jednu te istu komandu, sve dok ne nestane mastila ili dok greškom ne pojede papire. Moj posao se, dakle, svodi na zadavanje komandi toj glupoj mašini, izdavanje fiskalnih računa i pravljenje popisa. Ponekad, ako imam sreće i ako u radnju naiđe neki entuzijasta, imam priliku da odšampam fotografiju ili logo firme na šolji, majici ili privesku za ključeve i to je u principu to.
Pošto sam prečesto sam u radnji, dok gazda mirno prebrojava zaradu u stanu na spratu, dešava se da shvatim da moj razgovor sa mušterijama traje više nego što bih želeo, a da u trenucima dokolice počinjem da se obraćam fotokopir mašini kao da je kuče: ,,Ajde!”, ,,Ne vuci!”, ,,Umukni”, ,,Požuri”, ,,Ispljuni!”.
I pored svega, trudim se da se ne žalim mnogo. Da nisam u radnji, ko zna gde bih bio. Kad kažem ko zna gde, mislim pre svega mentalno. Ovako makar imam utisak da nečemu komandujem i da nešto na ovom svetu od mene zavisi. Parče papira, pa parče papira. I to je nešto.
