Moja, sada napokon i zvanično bivša devojka, Lana, došla je tokom naše osmogodišnje veze na bizarnu ideju, koju mi je svojim umiljavanjem i ubeđivanjem na kraju i nametnula, tako da smo je suprotno svim pravilima zdravog razuma zaista sproveli u delo.
Život sa Lanom je bio donekle zabavan i uzbudljiv, ne mogu to da opovrgnem. Pošto je studirala primenjenu umetnost, gotovo svakog vikenda bismo išli u obilazak neke nove izložbe u centru grada na kojoj bi bili izloženi radovi njenih kolega i profesora. Stan koji smo iznajmivali u to vreme nam je zahvaljujući njoj bio vrlo maštovito uređen, tako da su svuda unaokolo bili akvareli i grafike, po komodama su bile poslagane male žičane skulpture, a sa plafona su visili ogromni papirnati lusteri nepravilnih oblika.
Lana je u gradskim krugovima važila za prilično poznatu slikarku, pa je često bila pozivana na razne kulturne događaje i svirke, a lokalne novine su je par puta zvale da kaže koju reč o svom radu i gorućim temama iz sveta savremenog slikarstva. Dok je studirala, zarađivala je crtajući brošure i krojeve za ženski modni časopis, „Matilda“, a ja sam u to vreme radio kao dostavljač pice na motoru, tako da mi je i najmanje učešće u njenom životu u početku predstavljalo privilegiju.
Lana i ja smo se upoznali sasvim slučajno, kod zajedničkog drugara na proslavi Nove godine. Nakon osam limenki piva i dva džointa, bio sam pijan kao letva i jedino čega se sećam je da joj prilazim prvi, pomalo joj laskam govoreći da sam upoznat sa njenim radom, a onda počinjem da se teturam i buncam, napominjući joj da ujutru rano moram da obiđem baku, što je bila istina. Iako mi je sutradan, mamurnom, sve to u retrospektivi delovalo kao totalni fijasko, ispostavilo se da je Lani naš razgovor bio jako simpatičan i sladak i da je zainteresovana da me bolje upozna prvom sledećom prilikom. Kasnije ću otkriti da Lana koristi prideve „simpatično“ i „slatko“ češće nego što bi iko normalan želeo da čuje.
U početku, veza nam je bila romantična i filmična. Šetali bismo pored reke od jutra, pa sve do purpurnog zalaska sunca, pili šarene koktele iz zajedničke slamčice, vodili ljubav nekoliko puta nedeljno i smišljali planove o budućem životu u dvoje, troje, pa koliko nam Bog da.
Voleo sam da slušam Lanu kako neumorno filozofira i priča o najrazličitijim temama. Nikada nije bila tako elokventna i vešta sa rečima kao što je bila sa slikama, ali je to nije sprečavalo da satima razlaže, na sebi svojstven način, mišljenje o spoljnoj politici, klimatskim promenama ili tibetanskom budizmu.
Lana je bila, blago je reći blago, fascinirana istočnjačkom filozofijom i religijom. Umela je da po tom našem stanu pali mirišljave štapiće od mošusa i sandalovine, koje je kupovala u radnjama sa robom uvezenom iz Indije. Zbog toga će izbiti naš prvi konflikt, koji će kasnije postajati sve učestaliji, kako bi se, najzad, poput akvarela razlio i na sve ostale oblasti života.
Jednog jutra sam se probudio i zaključio da više ne mogu da podnesem miris paljevine i rasipanje onog dela štapića koji sagoreva svuda po parketu, dok je Lana smatrala da je to zato što jednostavno nisam dovoljno prosvećen i ne razumem samu suštinu i svrhu tog rituala. Onda bi mi rekla da imam spavaću sobu na raspolaganju, ako mi nešto u dnevnoj smeta, a ja bih je poslušao i narednih nekoliko dana vreme provodio sam, izolovan u spavaćoj sobi. Nas dvoje smo u tom periodu umeli da spavamo u odvojenim sobama, kao neki stari bračni par, kom toliko nije do života, da ni on ni ona ne nameravaju da srede brakorazvodne papire. Trebalo je da već tada pretpostavim kuda će cela stvar sa Lanom da ode, ali nisam.
Taman kada sam mislio da sam savladao osnove međuljudske komunikacije, koju sam svakodnevno obavljao sa najrazličitijim ljudima proteklih dvadeset i četiri godine, zatekao sam se potpuno nem pred pridikama i predlozima devojke sa kojom sam delio život i koju sam nazivao svojom. Njen pogled na našu malu zajednicu bio je, navodno, drastično drugačiji od mog. Kada sam joj silom prilika rekao da mi se čini da nam se zajednički dani privode kraju, ona bi napravila scenu sa plakanjem i, povremeno, cepanjem nekih svojih crteža, što bi je, naravno, samo dodatno rastužilo, pa bi im se kasnije izvinjavala i lepila ih. Da, njima bi se izvinjavala, a ne meni. A ja sam na njeno plakanje uvek iznova instinktivno reagovao sažaljenjem, pružajući joj zagrljaj ili poljubac, koji bi kasnije ako sam imao sreće doveo do kreveta. Tako u krug, naše svađe su polako postajale sve intenzivnije i intenzivnije, ali i naša izmirenja.
Kada sam jednom pokušao da je ignorišem i izmigoljim se iz neprijatne situacije ćutanjem, Lana je izjavila da primećuje bitnu promenu kod mene na duhovnom planu, da joj se čini da sam na dobrom putu i da tako treba da nastavim, gušeći u sebi sve negativne emocije i postajući sve više i više zen.
Nakon nekoliko dana mog tihovanja, uprkos svim očekivanjima da Lana konačno shvati da bi joj mačka pravila bolje društvo, došla je do mene i izjavila da me neizmerno mnogo voli. Kasnije tog dana, saznao sam da je dobila otkaz u „Matildi“ i da razmišlja o tome da se vrati kod mame i tate, jer u narednom periodu neće moći da plaća račune, na šta sam rekao da to ne dolazi u obzir i da ćemo već naći neko rešenje. Voleo sam i ja nju. Međutim, kada bih to izgovorio prvi, umela je da odgovori da „ljubav nema objekat“ i ode da slika.
Zaista, u jednom trenutku poželeo sam da se njome i oženim. Nakon što je Lana dobila otkaz, počeo sam da radim dva posla istovremeno, što je rezultiralo time da se po prvi put osetim kao muškarac, kao neko ko će da je štiti i omogući joj da bude slobodna, kreativna, da slika i ne brine za račune. Prišao sam joj jednog jutra i rekao da sam, uprkos svim našim razmiricama, došao na ideju da naš odnos ozvaničimo veridbom. Lana je na to počela da plače. I ne, to nisu bile suze radosnice, nju je moj predlog istinski rastužio, jer ju je podsetio opet da, kako kaže, „sve što ima svoj početak, ima i svoj kraj“. Tako je počela da razvija svoju bizarnu ideju, koju će kroz koji dan oblikovati i privesti kraju, zatim mi je izneti.
Pre nego što stupimo u brak, predložila je Lana, bilo bi dobro da se raziđemo na neko vreme tokom kog ćemo se ponašati kao da je onaj drugi umro. To bi bio svojevrsni test za oboje, koji bi trebalo da: pod jedan, dokaže da smo i dalje ljudi za sebe, sposobni za samački život ako kojom nesrećom dotle dođe, jer posebno ne bi bilo dobro da nas takva situacija dočeka nespremne ako budemo imali decu. Pod dva, to bi bila provera vernosti.
Dakle, pri zamišljanju smrti onog drugog, bilo je važno očuvati čvrst karakter i ponašati se kao pravi udovac i udovica bez olakog stupanja u nove odnose. I pod tri, svrha je ojačavanje naše veze na daljinu, koja bi u ovom slučaju bila telepatska. Sve to ne bi trajalo dugo, napominje mi, jer poenta ovog eksperimenta nije u tome da se preterano uživimo u novonastalu izmišljenu situaciju i stvarno patimo, nego da samo malo pomerimo svoje granice i oboje proširimo emotivne kapacitete.
Pustio sam je da završi izlaganje, a onda neko vreme ostao kao zamrznut sa blago otvorenim ustima usled zaprepašćenja. Lana, moja devojka i potencijalna žena, predlaže mi da izvedemo generalnu probu smrti, kako bismo nakon toga oboje „poboljšani“ kao ličnosti stupili u brak. I da bi stvar bila luđa, ja pristajem, nespreman da je izistinski pustim da ode.
Dogovor je bio da ja ostanem u stanu, a da ona ipak ode kod svojih. Sve je bilo prosto. Trebalo je da se javimo jedno drugom, onda kad „otrpimo“ razdvojenost, a najkasnije mesec dana nakon početka eksperimenta. Za to vreme, (ukoliko ne uspostavimo jaku telepatsku vezu) trebalo bi da zapisujemo osećanja na papir i da ih pročitamo jedno drugom na kraju. Postojala je, naravno, mogućnost da u tom periodu neko od nas dvoje zaista umre, ali kada bih to napomenuo Lani, ona bi tvrdila da je verovatnoća za tako nešto za tako mali vremenski period gotovo zanemarljiva.
Kako je eksperiment odmicao, osećao sam se sve gluplje, jadnije i praznije. U početku sam verovao da to radim zbog nje, sve za bolje sutra i nadao se da će se nekim čudom na kraju ispostaviti da je sve bilo svrsishodno i plodonosno. Međutim, što sam više vremena provodio sam, postajalo mi je jasno da čovek nije ni rođen sam da živi, da sve duže razgovaram sa nasumičnim prolaznicima, sa ljudima kojima dostavljam picu ili sa televizorom. Kada bih razmišljao o Lani, iskreno bih se plašio njenih priča o komunikaciji na daljinu i stresao bih se pri samoj pomisli da ću da poludim i počnem da čujem njen glas u svojoj glavi. Nadao sam se da, ako Lana razmišlja o bilo čemu vezanom za mene, onda to bude neka maštarija erotske sadržine, zaboravljajući često da sam uslovno mrtav.
Stan nije bio isto što je bio sa Lanom. Nigde više nije bilo mirišljavih štapića, kada i sudovi su bili vazda neoprani, a njene grafike, koje sam doživljavao vedro kao dečije crteže, odjednom su postale duboke, mračne i zlokobne. Ispred televizora nizale su se popijene limenke piva, koje sam u trenucima dokolice i depresije ređao tako da formiraju piramidu. Pitao sam se, hoće li Lana, ako se ikada vrati, u toj piramidi prepoznati umetničku vrednost i nazvati je nekim apstraktnim pojmom kojim naziva svoje žičane skulpture?
Nakon oko dve i po nedelje, bio sam pomirljiv sa idejom da sam u međuvremenu umro, samo nemam kako to da dokažem, ali nisam mogao da zamislim da Lane više nema. Setio sam se da treba da zapisujemo svoja osećanja na papir i zabeležio: „Nedostaješ mi. Ukoliko neka budistička praksa nalaže da se stalno misli na smrt, kako bi se imao potpuniji život, budistima uopšte nije lako.“
Jednostavno, kada je prošlo mesec dana, nije se javila. Neko vreme sam pozivao njen broj, ali nije odgovarala. Nakon toga sam otišao do stana njenih roditelja i pokucao na vrata, da bi mi oni ljubazno saopštili da se Lana nedavno odselila. Kasnije sam saznao da je počela da se zabavlja sa izvesnim Pjerom, slikarom iz Firence. I to je bilo to.
