Vladimir je nakon dva, tri neuspela pokušaja uspeo da napipa prekidač na radiju i iritantna božićna pesma Bobija Helmsa je konačno umukla. Narednih nekoliko minuta, žmureći je ležao u krevetu i nadao se da će se nekako ispostaviti da se tog jutra, zapravo, nije probudio. Ustajanje je za njega predstavljalo junački podvig. Nakon što bi smogao snage i konačno stao na noge, bivao bi toliko iscrpljen i malaksao, da mu se činilo da je u to uložio nekakav nadljudski napor, te da je potpuno neizvodljivo da učini išta više do kraja dana.
Polako se pridigao u sedeći položaj. Dobro poznat oštar bol ga je presekao u levoj nozi. Znao je da ga taj bol nikada neće napustiti, ali da će kasnije u toku dana uspeti da skrene misli s njega. Uprkos tome, u tom trenutku, prezirao je svoje tridesetdevetogodišnje telo, osećao je da je raštimovano, da pojedinačni delovi odbijaju međusobno da sarađuju. Njegova noga bila je poput jedne pregorele božićne lampice u nizu ispravnih, koja narušava izgled čitave jelke.
Sa noćnog stočića dohvatio je pakovanje Van Nelle duvana i počeo da mota. Motao je precizno i strpljivo, kao da ima čitavo vreme ovog sveta. To je bio njegov ritual. Soba je odavno upila miris znoja i ustajalosti, ali tog jutra bilo je tu još nečeg oporog, nečeg za šta je znao da dolazi iznutra. Izdahnuo je. Posmatranje dima ga je uvek rasterećivalo, jer je posmatrajući ga razmišljao samo o tome kako će sledećeg trena da se zakovitla.
Da roletne na prozorima nisu bile spuštene, Vladimir bi mogao da vidi kako zavejana ulica vrvi od ljudi. Ali njega bi pekle slepoočnice od svetla, a okićen grad za njega nije bio ništa više od oronule žene u svečanoj haljini, koja se napadno našminkala, a zaboravila da počupa brkove. Grozio se praznika. Smatrao ih je tužnim izgovorom za suvišan entuzijazam i zabavom bogatih.
Na vratima sobe visio je ofinger, a na njemu pedantno ispeglana svetlo plava košulja. Fiksirao ju je pogledom. Pokušavao je da se seti kada je poslednji put nešto opeglao. Znao je da je ta košulja označavala posebnu priliku. Tog jutra, imao je plan. A taj plan se nije ticao besmislice poput novogodišnje proslave. Bilo je to nešto Veliko. Pomisao na sprovođenje ideje u delo kao da ga je prenula. Ustao je. U njegovom držanju je, uprkos činjenici da je šepao, još uvek bilo nečeg čvrstog i dostojanstvenog. To je manjim delom bio odraz njegovog stava, a većim uslovljeni refleks stečen na policijskoj akademiji. Krenuo je ka vratima, usput zaobišavši nekoliko praznih pivskih flaša i hrpu odeće na podu.
Ostatak stana bio je praznjikav. U njemu su se nalazile samo najosnovnije stvari. Bila je to, zapravo, jedna prostorija sa kaučem i televizorom, nasuprot kojih su se u izdvojem delu nalazili kuhinjski elementi. Da sudopera nije prepuna sudova sa skorelim ostacima hrane, neko bi pomislio da je u pitanju apartman za prenoćište. Vladimir je uzeo već korišćenu džezvu sa vrha gomile sudova, napunio je vodom, stavio na ringlu, potom je uključio i krenuo ka kupatilu.
Nakon što se umio, osmotrio je svoj odraz u ogledalu s većom pažnjom nego obično. Bilo je to lepo lice, pomalo suvonjavo. Imao je tamne oči i spuštene kapke, guste obrve, visoko čelo i izraženu vilicu. Među vlasima kratke brade izbilo mu je nekoliko sedih, mogao je da izbroji tri s leve strane, četiri sa desne. I tada, duboko zagledan u svoj lik, Vladimir je po prvi put uvideo sličnost između sebe i svog pokojnog oca. Čitavog života toliko su se razlikovali, da mu nikada nije palo na pamet da se zapita kako bi se osećao, da ta razlika jednom iščezne. Jedino što je sigurno znao je, da bi njegov otac, da je tada bio živ, bio veoma ponosan. Najednom, začulo se kipljenje vode. Vladimir se lecnuo i krenuo ka kuhinji, ne bi li popio svoju poslednju jutarnju kafu.
