Osećam se sigurno kad sam sama, ali se setim i da sam sama. Volim tišinu, mada mi se čini da stalno vrištim. U sebi, valjda. Nasmejem se, a onda mi u grlu zaigra neka gorčina. Grlo krene da se steže. I samo bih da plačem. Dodajem ti ruku, ali sklonila bih je, pri prvom tvom trzaju. Poznajem te od kada znam za sebe, pa ipak, ne verujem ti. Moje reči su prazne, a misli pune smisla. Gledam i ne vidim te. Priznajem, ponekad osetim stid, sram i krivicu zbog svega što jesam. Zbog onog što mislim da ti nisi. Onda sebe ubedim da ja tebi ne nanosim bol, ali ti ne prużam sreću. Ne rastužujem te, ne činim te srećnim. Zbunjujem te. Grlim i guram istovremeno. Dok idem ka tebi, želim ds pobegnem. Vidim sebe u budućnosti. Tebe tamo nema. Pa ipak sadašnjost mi je strašna bez tebe.
Kada svane jutro, čujem tvoj glas, nežni poljubac i osmeh. Ne radujem se. Želim da još spavam. Nasmejem ti se, a onda se pravim da te ne čujem. Izlaziš. Ostajem sama. Osećam olakšanje, onda paniku, a zatim bes. Pitam se da li nekad pomisliš da je ovo poslednji put da si spavao pored mene. Da li poželiš da me zauvek ostaviš. Nadam se da se vratiš. Kada odlučiš da me napustiš neka to znam, ne da slutim.
