2. poglavlje
Ostajem dugo u krevetu. Ne želim da ustanem. Osećam se umorno. Zamislim se na trenutak. Želim da živim, da osećam radost života, ali ne danas. Danas nemam snage. Otvaram i zatvaram oči, u nadi da će se nešto promeniti. Možda je to i moj najveći problem. Kao dete sam volela da pokrijem oči čim sunce krene da blješti i ometa mi vid. Polako bih osetila kako se podižem, a onda bih naslonila glavu i našla poznato mesto, mamino rame. Tada bi moj najveći problem nestao. Nisam otvarala oči sve dok se ne osetim sigurno. Navikla sam da na svoje probleme zatvaram oči, u nadi da će oni posustati i pobeći. Nisam li ja ta koja beži. Ona koja ostavlja sve bujici života čim oseti nečije rame. Juče mamino, danas tvoje.
Poglavlja: 1 2
