PREDGOVOR

Ja nisam moj tip.

Dugo sam razmišljao o toj rečenici. Na prvi pogled, ona je samo igra reči. Nešto kratko, gotovo jednostavno. Ali što sam je duže izgovarao u sebi, to mi se činilo da u njoj ima više života nego što sam joj na početku pripisivao. Jer kada kažem: „Imam dijabetes tip 1“, govorim o nečemu što je postalo deo mog života. Kada kažem: „Ja sam dijabetičar“, već govorim nešto drugo. Tada ono što nosim u sebi polako počinje da postaje deo mog imena. A čovek je mnogo više od jedne odrednice. Ja nisam moj tip. Moj tip je deo mene, ali nije moje celo biće. Nisam broj koji se pojavi na ekranu. Nisam insulin koji primam. Nisam senzor koji nosim. Nisam ni dobar šećer, ni loš šećer. Nisam dan kada sam sve uradio kako treba. Nisam ni onaj dan kada nisam. Nisam komplikacija kojih se možda jednog dana plašim. Nisam ni strah koji ponekad osetim kada pomislim na budućnost. Ja sam čovek koji živi sa svim tim. I čini mi se da postoji velika razlika između te dve stvari. Dijabetes je u mom životu, ali moj život nije dijabetes. On je samo jedan njegov deo. Možda deo koji traži više pažnje nego što bih želeo. Možda deo koji se ponekad umeša u moje planove, moje odnose, moja putovanja, moje spavanje, moje obroke, moje raspoloženje. Deo koji ponekad traži da zastanem kada bih želeo da idem dalje. Ali ipak — deo. Kada bih pokušao da svoj život svedem na dijabetes, šta bih onda uradio sa svim onim što nema nikakve veze sa njim? Sa ljudima koje volim? Sa knjigama koje čitam? Sa muzikom koju slušam? Sa šetnjama koje mi ništa ne popravljaju, ali mi pomažu da budem živ? Sa razgovorima koji traju duže nego što smo planirali? Sa ljubavlju? Sa smehom? Sa svojim greškama? Sa svojim nadama? Sa svim onim malim, gotovo neprimetnim stvarima od kojih je sačinjen jedan ljudski život? Ne mogu ih staviti pod jednu odrednicu. I ne želim. Zato je ova knjiga pokušaj da se napravi jedna važna razlika. Da kažem: Ja imam dijabetes. Ali da nikada ne zaboravim: Ja nisam moj dijabetes. Možda će nekome ta razlika izgledati mala, meni nije. Način na koji govorimo o sebi često određuje način na koji počinjemo da gledamo sebe. Ako kažem da sam dijabetes, onda sve što radim počinje da prolazi kroz njegovu senku. Ako kažem da živim sa dijabetesom, onda između mene i njega ipak postoji prostor. A u tom prostoru nalazi se sloboda. Ne potpuna sloboda, ne ona romantična sloboda u kojoj možemo sve. Nego ona ljudska, skromna sloboda da biramo svoj odnos prema onome što nam je život doneo. Dijabetes nisam birao. Ali mogu da biram šta ću učiniti sa svojim životom otkako je postao njegov deo. Mogu da budem umoran. Mogu da budem ljut. Mogu da se uplašim. Mogu da pogrešim. Mogu čak i da jednog dana kažem: „Dosta mi je svega.“ I mogu sutradan ponovo da ustanem. Jer čovek nije ono što oseća u svom najtežem danu, kao što nije ni ono što postiže u svom najboljem. Čovek je mnogo širi od jednog dana, jednog broja, jednog iskustva i jednog imena. Zato ova knjiga nije knjiga o tome kako postati savršen čovek sa dijabetesom. Takav čovek ne postoji. Ovo je knjiga o čoveku koji ponekad uspe, a ponekad ne uspe. O čoveku koji prihvata, pa se pobuni. O čoveku koji se umori, pa nastavi. O čoveku koji se pita da li će ga neko voleti baš takvog. O čoveku koji želi podršku, ali ne i sažaljenje. O čoveku koji želi da ga pitaju kako je, ali ne želi da svaki razgovor počinje njegovim dijabetesom. O čoveku koji želi da bude viđen. Ne kao dijabetičar, nego kao čovek. Možda je najveća opasnost svega što nas snažno određuje to što vremenom počnemo da gledamo sebe samo kroz jednu stvar. A čovek ne sme sebi postati toliko mali. Zato sam ovoj knjizi dao naslov koji me podseća na ono što ne želim da zaboravim.

Ja nisam moj tip.