BELEŠKA I

23

Ne sećam se prvog trenutka kada sam shvatio da nešto nije u redu, telo retko kada govori glasno kada nas prvi put upozorava da se u njemu nešto promenilo. Najpre su to bile sitnice koje sam umeo da objasnim na mnogo jednostavnije načine: žeđ, umor, osećaj da mi je potrebno više sna nego inače, nešto što bi svako od nas možda pripisao napornim danima, lošijem ritmu života ili prolaznom periodu koji će, kao i svaki drugi, jednostavno proći. Čovek je sklon da veruje da će ono što ne razume samo od sebe nestati. Možda baš zato što nam je lakše da pronađemo malo objašnjenje za veliku promenu nego da prihvatimo mogućnost da se u našem životu upravo otvorilo nešto što još ne umemo da razumemo. A onda je došla provera. Broj koji je do tada bio samo broj, odjednom je dobio težinu koju nisam mogao da mu pripišem. 23. 

Gledao sam u rezultat i pokušavao da ga razumem, kao da će mi samo gledanje u njega objasniti šta se događa. Broj je stajao mirno, bez ikakve namere da mi pomogne, dok je u meni počelo nešto što bih danas nazvao strahom, mada tada nisam umeo da ga nazovem. Možda sam samo osećao da nešto nije kako treba. A kada čovek shvati da nešto nije kako treba, najteže je ostati sam sa tim saznanjem. Odlazak u bolnicu tada više nije bio pitanje. Postao je potreba. Sve se nakon toga odvijalo brzo, a ipak imam utisak da se u meni vreme usporilo. Hodnici, vrata, ljudi u belim mantilima, pitanja na koja sam odgovarao, a čiji smisao još nisam sasvim razumeo. Sve je bilo stvarno, a opet pomalo udaljeno, kao da posmatram sopstveni život sa neke druge strane. Sećam se bolničke sobe. Sećam se kreveta koji nije bio moj i prostora koji nije imao ništa moje, osim mene samog. Čudno je koliko čovek u bolnici odjednom postane svestan svog tela. Kod kuće ga gotovo i ne primećujemo. Ono nas nosi, diše, spava, ustaje sa nama i radi sve ono što od njega očekujemo, a mi mu retko kada posvetimo pažnju. U bolnici, međutim, telo postaje gotovo jedina stvar o kojoj razmišljaš. Slušaš ga. Čekaš. Posmatraš. Pitaš se šta se u njemu događa.

A onda je došao i pad. Ne samo onaj fizički, o kojem se može govoriti kroz brojke i medicinske izraze, već i neki unutrašnji pad, tiši i teži za objašnjenje. Kao da je u nekoliko dana nestala ona sigurnost koju sam ranije imao, a nisam ni znao da je posedujem. Do tada sam mislio da je moje telo nešto što pripada meni bez dodatnih uslova. Sada sam prvi put shvatio da ću morati da učim njegov jezik. Bolnica ima svoje noći. To nisu noći kakve poznajemo kod kuće. Noć kod kuće ima neku svoju mekoću. Zatvoriš vrata, ugasiš svetlo i svet se na neko vreme udalji. U bolnici se svet nikada potpuno ne ugasi. Uvek postoji neki zvuk iz hodnika, neko svetlo ispod vrata, nečiji koraci, glas koji se čuje iz susedne sobe. A tu je i krevet. Bolnički krevet. Ležiš u njemu, pokušavaš da pronađeš položaj u kojem telo može da se opusti, ali san ne dolazi onako kako inače dolazi. Kao da i on zna da nisi kod kuće. Tek što bi telo počelo da tone u polusan, pojavilo bi se nešto što te vrati. Koraci. Glas. Svetlo. A onda ubod igle. I ono kratko, brutalno vraćanje iz sna u stvarnost. Otvoriš oči i na trenutak ne znaš gde si. Onaj kratki prostor između sna i jave, kada ti treba nekoliko sekundi da se setiš sobe, bolnice, razloga zbog kojeg si ovde. A onda se setiš. I stvarnost se vrati odjednom. Ponekad mi se čini da su upravo ti trenuci bili jedan od prvih oblika učenja. Ne učenja o dozama i brojkama, ne još. Učenja da je stvarnost sada drugačija. Da više ne mogu da je prespavam. Da će me, čak i kada zatvorim oči, nešto ponekad vratiti nazad. U bolnici sam učio mnogo toga, ali nisam još učio kako da živim sa dijabetesom. Učio sam kako da budem pacijent. To nije isto. Čovek može naučiti šta treba da radi, a da još uvek ne zna kako da sa svim tim živi. To je mnogo sporija škola. Iz bolnice se ne izlazi istog onog dana kada čovek prestane da bude bolestan ili kada nestane strah. Izlazi se onda kada lekari procene da možeš dalje, a ti onda treba da naučiš šta znači to „dalje“.

Sećam se izlaska. Postojao je osećaj olakšanja, naravno, ali ispod njega nešto drugo, mnogo tiše. Sada idem kući. Ali šta me tamo čeka? Da li je moj život još uvek isti? Da li ću moći da živim kao ranije? Koliko toga moram da promenim? Koliko toga moram da naučim? I, možda najvažnije: Ko sam ja sada? Prvo prihvatanje nije došlo kao velika odluka. Nije bilo trenutka u kojem sam se probudio i rekao „Sada sam prihvatio.“ Bilo je mnogo jednostavnije i mnogo manje dramatično. Izašao sam iz bolnice. Vratio se kući. Nastavio da učim. Dan po dan. Počeo sam da učim brojeve, obroke, insulin, reakcije svog tela, da prepoznajem ono što ranije nisam znao ni da treba prepoznati. Učio sam da planiram, ali i da prihvatim da se ne može sve isplanirati. Učio sam da pogrešan rezultat ne znači nužno da sam ja pogrešio, kao što dobar rezultat ne znači da sam sve savršeno uradio. Najviše od svega učio sam da živim. To je verovatno najduža lekcija. Jer postoji razlika između toga da znaš kako nešto da radiš i da znaš kako da sa tim živiš. Možeš naučiti kada treba da meriš. Možeš naučiti koliko nečega ima u obroku. Možeš naučiti šta treba da uradiš kada broj ode previsoko ili prenisko. Ali niko te ne može naučiti šta da radiš onog dana kada ti se sve to jednostavno smuči. Niko ti ne može dati tačnu dozu za strah od budućnosti. Ne postoji tabela za umor. Ne postoji senzor koji može da izmeri koliko ti je dosta. I zato mislim da je život sa dijabetesom nešto što se uči mnogo duže od svega što piše u bilo kom uputstvu. Učiš ga kroz jutra. Kroz greške. Kroz noći. Kroz dane kada si ponosan na sebe i one kada nisi. Kroz pitanja drugih ljudi. Kroz njihove dobronamerne savete. Kroz nerazumevanje. Kroz ljubav. Kroz strah da će nekome ko te zavoli biti teško da prihvati i sve ono što dolazi sa tobom. Učiš ga tako što vremenom shvatiš da dijabetes neće nestati samo zato što si jednog dana odlučio da ne misliš o njemu. Ali isto tako shvatiš da ni ti nećeš nestati samo zato što je on postao deo tvog života.

Možda je to bilo moje prvo pravo prihvatanje. Ne da je sve u redu – nije bilo. Ne da će sve biti lako – nije. Nego samo da mogu da krenem dalje iako još uvek ne znam kako će to dalje izgledati. I možda je to dovoljno za početak. Jer čovek ne mora odmah da zna kako će proživeti čitav život. Dovoljno je da nauči kako da proživi sledeći dan. A onda još jedan. I još jedan. Dok jednog dana ne shvati da je, gotovo neprimetno, od onog čoveka koji je gledao u broj 23 postao neko ko više ne pita samo:

„Zašto se ovo meni dogodilo?“

Nego počinje da pita:

„Šta ću sada napraviti od svog života?“

Mislim da upravo između ta dva pitanja počinje život sa dijabetesom.