Dama iz reke Anamasi
Kaiho je bila žena mesnog trgovca Nara koji je sve svoje posede, uključujući i kuću sa vinogradom i delom gde je bio vrt, imao na teritoriji glavnog grada Tajšana. Njegovo umeće u prodaji, dovelo ga je do pozicije jednog od najbogatijih ljudi. Uticaj koji je Nara imao u gradu, merio se sa moći koju je imao savetnik samog Vladara. Veoma poštovan i ugledan i rado viđen na svim većim događajima i proslavama, Nara je imao sve što je poželeo: veliku moć, novac i uspeh i ženu, koja nije ostajala u njegovoj senci. Kaiho, koja je bila jedna od dvorskih dama Prvog Vladara, bila je veoma elokventna i inteligentna žena koja je tečno govorila 7. jezika Severnih Zemalja, odlično je baratala flautom, a pomalo se razumela i u politiku. Iako je bila ambiciozna i poletna u želji da se istakne u diplomatiji, ženama nije bilo dozvoljeno da pregovaraju sa izaslanicima iz drugih zemalja niti da se bave bilo kakvim poslom koji se tiče vođenjem Severnih Zemalja niti politikom uopšte, te se morala zadovoljiti udajom za bogatog i prosperitetnog čoveka. Tako je Kaiho postala gazdarica u kući bogataša Nara. Iako je delovalo da će brak biti plodan, godina je prošla, a naslednika velikog bogatstva nije bilo. Tada su počele glasine da Kaiho, ipak, nije dorasla zadatku da se ostvari kao majka i da će Nara potražiti konkubinu ukoliko mu Kaiho ne podari dete. Kako je vreme prolazilo, a potomka nije bilo ni na vidiku, sudbina gazdarice iz bogate kuće u vinogradima Tajšana postala je tema svake udavače i usedelice u gradu. A sto puta izgovorena kleveta i zloreč, postala je istina koju je živela Kaiho, sve dok se nije srela sa velikom zveri iz reke Anamasi.
Najlepša reka u Kraljevstvu je jedna i od onih sa bogatom florom i faunom, Anamasi, najbogatija i najčuvenija reka u Severnim Zemljama. Naseljavaju je brojne ribe i vodozemci, gušteri i vodeni insekti kao i jedan zmaj po imenu Anam. Ne zna se tačno da li je reka dobila ime po zmaju ili je zmaj dobio ime po reci, ali neraskidiva nit povezanosti među njima bila naširoko poznata u Kraljevstvu. Strah koji je Anam izazivao među ljudima, postao je deo svakodnevnice. Kupači su mu bila omiljena hrana u letnjem periodu, dok su mu pecaroši utoljavali glad preko cele godine. Bio je velik, strašnih i oštrih zuba i kandži i tamnozelene boje. Za vreme prolećne ravnodnevnice, Anam bi se izdigao iz vode u upinjao visoko u nebo, izazivajući talase visoke kao desetoro ljudi. Poplave koje tada nastaju, natapaju plodnu zemlju oko reke koja je bitna za zemljoradnike koji je obrađuju, te se taj period i zvanično smatra završetkom zime. Za vreme jesenje ravnodnevnice, Anam bi se svom silinom stuštio u vodu i ne bi izlazio do proleća; a taj period se kalendarski označavao kao početak zime. Uticao je na kišu, vetar i sunce; toliku je moć imao nad ovim nesrećnim ljudima. A onda se, jednog dana, Kaiho, dama iz bogate kuće okružene vinogradima, zatekla na obali reke Anamasi i, svojim podvigom, zauvek promenila živote ljudi u Tajšanu.
Kako je vreme prolazilo, Kaiho je zapadala u sve veću tugu i očaj, jer trudna nije bila. Ni svi lekari, vidari niti travari i veštice nisu mogli da joj pomognu da doživi trudnoću. Iako je srce prihvatalo da je sudbina namenila nešto veće, nada joj nije dala mira i uvek se duboko u svom velikom srcu nadala da će se, ipak, njene želje ostvariti. I dok pišem ove redove, osećam njenu tugu duboku i tešku, kao svoju. Često je dolazila na obalu reke Anamasi, stajala je na njenom mostu i posmatrala kupače u vodi. Deca, nemirna i bučna, igrala su se “Martinog cveta”, igre, tako vešto osmišljene, da razvija veštine kod najmlađih stanovnika, a da opet bude veoma zabavna igra. Dok su veselo i razdragano trčala po obali i plićaku, Kaiho ih je sa čežnjom u očima gledala. A onda se iz dubine reke Anamasi, podigao zmaj Anam i krenuo da kidiše na ljude koji su se kupali na reci. Kovitlac koji je napravio, podigao je decu uvis, bacajući ih visoko, Bogovima pred pragove. Zmaj se hitro okrenuo, posmatrao je decu u vazduhu, a potom je zapljuskao preko reke ka deci koja su padala nazad ka površini vode. Kaiho, koja je sve to posmatrala sa mosta, videla je šta se zmaj sprema da uradi i, hrabro i hitro, skočila je sa mosta, pravo na zmajeve razjapljene čeljusti. “Mene uzmi! Decu ostavi!”, povikala je dok su joj se suze slivale niz lice. Sklopila je ruke na grudi, dok je pesnice stisnula u znaku borbe. Telo joj je samo skliznulo niz zmajev crni jezik. Priča kaže da se zmaj zagrcnuo i počeo da dimi iz nozdrva i iz usta, oči su mu se zacrvenele, a kandžama je grabio ka dubini reke Anamasi. Tog dana, Kaiho je spasila sve ljude i decu na obali reke žrtvujući svoj mladi život. Bogovi su njenu žrtvu nagradili besmrtnošću; njena priča je nastavila da živi u narodu kao Legenda o Dami iz reke Anamasi. Mnoge su pesme ispevane o njenom podvigu i o njenoj velikoj hrabrosti.
“Skočivši sa visine
Pravo u čeljusti ljute
Osmeh pun toplote i miline
Nestao je u grlu zle guje.
Hrabrost živi!
Srce jako!
Sveću smo zapalili
Za blagoslov Kaiho!”
Zmaj se i dalje uspinje na prolećnu ravnodnevnicu i vraća se na jesenju, pravo u dubinu reke. Legenda kaže da ga Kaiho zauzdava svojom voljom, jaše ga do visina Bogova, pod svodove Duge Života, a potom se vraća da bdi nad decom Tajšana. Majka svih majki, koja nikad nije bila majka, Kaiho, zaštitnica i Dama iz reke Anamasi.
