Упозорење: Ова прича садржи псовке и ружне речи.
Из збирке „Приче из Латсвета“
Место радње: Оретот, Мезилон
Тек када је отворио очи, Ферум је поново осећао своје тело. Зурио је у бескрајно плаветнило посуто звездама, потиљком додирујући тврду подлогу. Откад се звезде виде током дана? помисли. Када се подигао у седећи положај, могао је да види да се необично небо пружало и око њега, а не само изнад. Лево, десно, напред, назад, свуда. Докле год је поглед сезао, небо је текло даље. А испод, мутно стакло тврдо као камен нејасно је осликавало свет над собом. Ферум лупну врхом стопала по поду да му провери чврстину. Као да није свестан да би услед њеног мањка одавно пропао.
У реду, не знам где сам. Судећи по околини, постоје три могућа случаја: сањам, у другој димензији сам, или, ово je илузија. У пичку материну…
Загребао је свој длан и осетио додире нокта. „Ало! АЛО! Могу да причам.“ Спустио је поглед. „А видим и свој одраз, какав-такав.“ Клекнуо је да приближи лице тлу. Могао је да разазна већину њега, али се ожиљак, крива повучена од десног образа до левог краја горње усне, губио у мутнилу подлоге.
Што се тиче друге опције, и она отпада. Не постоји пут у другу димензију. Ни највештији магови га нису открили, а камоли—„Јебени жандари!“ Он се присети недавних догађаја. Крађа кристала, потера од стране полиције, пружање отпора, азурни прасак. Неко од тих гусана ме је погодио илузионом клетвом! Није могао! Нису ме погодили уопште! Блокирао сам им све, јеботе! Још једно сећање сину. „Погодили су…“
Кадов кристал је врло вредна реликвија. Неравног облика и величине лимуна, изгледа као да садржи у себи целу дубину плавог мора. Магови привилеговани његовим поседством га користе у експериментима и чинима везаним за људски ум. С њим треба пажљиво руковати, а не опалити га зраком. Због његове реткости је Ферум могао да добије читаво богатство на црном тржишту. Ни украсти га није било лако. Помучио се, али је свеједно откривен.
Док се обрачунавао са жандарима, кристал је био захваћен ватром и није га спасила ни кутија у којој је требало да безбедно буде предан потенцијалном купцу. Уследио је прасак плавог светла и Ферум се нашао сâм у пустоши обасјаном шљокицама. Радије би био у мрачној уличици која смрди на пишаћку са клијентом коме звецкају џепови.
Био је сигуран да иако осећа своје тело, он није у њему. Његово право тело је још у стварном свету, а свест му је одвојена, материјализована и заточена ту, у кристалу. Штета што није познавао више од основних чини. Тачније, научио је да изводи још неке које се не могу сврстати у основне, а биле су корисне за крађу. Ништа што је знао није могло да га избави. Помисао да ће се вратити у своје тело једино ако жандари то пожеле га разгневи. „ЈЕБЕМ ТИ!“ Чини нису оштетиле под, само су дигле прашину, плаву као све около. Уместо да се спусти, она се заврте у ваздуху и из малог торнада изби црнокоси дечак.
Ферум устукну. Дечак му је деловао познато. „Ко си бре сад па ти?“ повика он „Одакле си тo испузао?“
„Ј-ја сам Ферум“, тресао се дечак. „Имам осам година.“
„Ферум?! Осам година?!“
„Да“, испусти дечак тихо. Мало се умирио.
Одрасли Ферум је остао забезекнут. Буљио је у некада своје лице. Своје тамне очи, танке обрве, кратку црну косу. Кожа му је нежна и нема ожиљка.
Малог Ферума као да није интересовало са ким разговара. Можда је већ знао. Потпуно ослобођен и без неког разлога изјави: „Кад порастем бићу бродски капетан. Пловићу морима са својом посадом и видећу цео свет!“ Није добио одговор од одраслог себе, прешокираног да би проговорио. Њему се очи зацаклише. Ферум паде на колена и чврсто загрли малишана. „Извини!“ почео је да плаче. Једва је скупљао ваздух за следеће речи, а оне су биле исте као прва.
„Не љутим се што си викао на мене“, рече му дечак. „Само сам се мало уплашио. Немој да плачеш.“
„Извини! Извини! Извини!“ настављао је. Није могао да се смири. Само је, све тише, понављао исту реч. Извини.
Следеће чега се Ферум сећао су прљавобели зидови притвора и светлост зоре која се пробија кроз решетке на прозору.
