Zavetne trake predstavljaju dugu tradiciju kod Istočnih naroda. Deo su svakog svečanog obreda: Venčanja, proslava, pa čak i sahrana. Zavetne trake su oduvek bile obećanje na vernost, prosperitet, blagostanje. Uvek su u boji, najčešće crvenoj. Onaj koji nosi zavetnu traku oko ruke ili glave, na štapu ili, u novije vreme, i oko vrata u vidu lančića, nosilac je večnog zaveta na vernost i ljubav. Nosilac trake se smatra blagoslovenim i srećnim. Šta je zavetna traka nego uverenje o vernosti i odanosti? Današnja upotreba zavetnih traka ima široku primenu od one koja joj je prvobitno namenjena. Nekada davno, živela je jedna dama po imenu Miu. Dama Miu je živela i obučavala se na Carskom dvoru. Volela je jednog junaka i prva je upotrebila zavetne trake. Ovo je priča o njoj.
Godina je 1355. Decenije mira u Istočnim zemljama bližile su se kraju. Huškanja na rat, potpirivanja mržnje i sve češći zločini prema drugim narodima i etničkim grupama dovode do malih pobuna. Na selima i manjim imanjima vlada velika glad, jer je suša odnela sve useve i ostavila pustoš. Na Carskom dvoru se oseća tenzija, nemir i strah. Godine prosperiteta, mira i napretka postaju prošlost. Sadašnjost je tmurna, mračna i nepredvidiva. Ratno stanje u zemlji osetilo se na svakom koraku. Jedan po jedna, ratnici se spremaju na odlazak bez povratka. Dame se u tajnosti mole za sreću i brz kraj rata.
U dolini Mrke planine, na obali Crvene reke, žene su prale veš; trljajući ga o poseban razboj, pa potom ga kačile na improvizovani štrik, žene su od zore, pa do kasnog popodneva vreme provodile na reci. Voda je u mlazevima padala sa tkanina na kamenje duž obale. Rat je odveo sve sposobne muškarce na put bez povratka u Severnu Zemlju, tako da su u selu ostale samo žene i povlašćeni muškarci, starci i deca. Putem, koji je vodio do obližnje gospodske kuće, kretao se carski karavan. Iza smaragdnozelenog zastora, sedela je uvažena dama. Samo su posebne dame mogle da dobiju Carsku pratnju; one koje su se obučavale na Carskom dvoru i čije su čari zaslužile pažnju plemenitih; takve dame su se kretale u pratnji ovih kočija. Karavan se zaustavio blizu obale gde su žene radile. Dama Miu, ćerka upravitelja regiona Crvene reke, izašla je iz kočije. Duga svilena haljina neutralne boje, dodirivala je prljavo kamenje na obali. U levoj ruci je držala brojanicu od žada i molila se. Gledala je ka obali, ali nije videla žene kako rade. U svom umu, tu sliku je zamenila slikom muškarca u oklopu generala koji jaše na konju i okreće se da je poslednji put pogleda. Na zglob leve ruke mu je prislonila crvenu svilenu traku. „Znate li šta predstavlja ova traka?„, upitala ga je na poslednjem susretu. Podigao je pogled sa trake i zagledao se u njene tamne oči. „Recite mi šta ona predstavlja Vama„, izgovorio je smešeći se zavodnički. Lice joj je dobilo boju božura u cvetanju i naglo je oborila pogled ka zemlji. On se još šire nasmešio, jer ništa slađe od njene nevine zaljubljenosti nije video. Uzeo je za ruku da je ohrabri i rekao: „Vratiću se, obećavam.“ „Vratiću se po tebe„, to je mislio, ali nije smeo da izgovori. Čvrsto mu je vezala traku oko zgloba ruke, lagano mu dodirijući kožu. „Čekaću Vas, ovo je moj zavet na vernost.“ Gledala ga je u oči i tražila nagoveštaj njegove sudbine. Htela je da pobegnu negde, gde ih niko neće tražiti, ali čast je odnela pobedu nateravši je da opet pocrveni. On je otišao, noseći njeno ime u srcu. I, dok se slika njegovog lica gubila u magli sećanja, njena stvarnost je izgledala potpuno drugačije: od njenog junaka, nakon odlaska na teritoriju Severne Zemlje, nije bilo ni traga ni glasa. Otišao je u prvim danima proleća, a sada je bilo kasno leto. Njegov lik je jedino što je videla u snu i na javi. Uporno je odbijala prosidbe i pokušaje unapred dogovorenih brakova, uz pretnju da će sebi oduzeti život. „On se neće vratiti„, govorile su joj druge dame, „Uzalud ga čekaš, traćiš svoje najbolje godine života, udaj se za drugog…“ Ali ona je ostala verna svom junaku. Sebi je vezala crvenu traku oko ruke da je svakodnevno podseća na zavet koji je dala. Posle mnogobrojnih propalih pokušaja da damu Miu udaju, iz Carske palate su konačno odlučili da je pošalju kući, u provinciju Crvene reke. Celim putem, od Carske palate, pa do gospodske kuće Upravitelja, naredila je svojim sluškinjama da kače crvene trake po drveću magnolije. Otac je dočekao razočaran i besan, ali ni to je nije pokolebalo. Nadala se, molila se, volela ga, čekala ga je i strepela. On nikada nije došao po nju. Mnogo godina kasnije, kada su se ratovi završili, Carski istoričar je čuo priču o starici koja ritualno kači crvene trake po drveću. Istoričar, duboko ganut njenom životnom pričom, odlučio je da iskoristi svoj visok položaj u Palati da joj pomogne da dođe do istine. Njenu snagu, veliku ljubav i privrženost zabeležio je u lokalnim pričama i ritualima i obredima. Tadašnji Car, kada je čuo njenu priču, naredio je da se istraži sudbina Generala. Nakon mnogo godina čekanja i nadanja, sada starica Miu dobila je vesti o sudbini svog voljenog. U redovima napisanim rukom Cara lično, otkriveno je šta se desilo sa Generalom. Prvi mesec rata te nesrećne godine, General je teško ranjen. Usled nehigijenskih uslova i nedostatka adekvatnih lekova, rana mu se inficirala. Poslednje dane života je proveo u bunilu i groznici. „Miu“, drhtao je šaputao. Svom prvom oficiru je dao traku sa svoje ruke i deo kamena tigrovo oko. Naredio mu je da ih preda dami Miu. „Nisam održao reč, molim je za oprost“, jedva je govorio. Iako je srce prvog oficira bilo čisto i pravedno i duboko ganuto nesrećnom ljubavi, ipak, nikad nije dostavio predmete ljubavi dami Miu. Poginuo je posle nedelju dana od smrti Generala, a dama Miu nije dobila vesti. Sada, u svojoj dubokoj starosti, istina konačno dolazi do nje. Stežući carsko platno, suze su joj kapale niz smežurane obraze. Umrla je ubrzo posle dobijenih vesti, a sahranjena je uz carske počasti. Njene trake su ušle u folklor Istočnih Zemalja. Njena ljubav i vernost su se prenosile sa kolena na koleno u vidu narodne priče, sve dok nije postala legenda.
Njena priča je, vekovima kasnije, bila inspiracija za knjigu. Veliki Pisac prošlog veka, napisao je svoj najbolji roman u kom je opisao ovu veliku ljubavnu priču. Duboko osećajući odanost koju je dama Miu osećala prema svom Generalu, Pisac je preneo čežnju i iščekivanje na stranice svoje knjige. „Čast je nešto što je zaboravljeno u našem društvu, izbrrisano iz našeg rečnika, a ipak, to je nešto što je večno. Budimo večni, budimo časni.“ To su bile reči kojima je Veliki Pisac završio svoju besedu o dami i njenoj velikoj ljubavi. Njegovo veliko delo nagrađeno je najvećom nagradom za pisce.
Danas, njen grob je turistička atrakcija koju poseti više hiljada ljudi godišnje. Svako od posetilaca veže, za drvo magnolije iznad njenog groba, crvenu traku. Turistički vodiči sa strašću pričaju njenu životnu priču ganutim slušaocima. Prosidbe, venčanja i obećanja na večnu ljubav, postale su svakodnevnica ispred njenog spomenika. „Velike ljubavi nemaju srećan kraj, ali su večne„, rekao je neko iz mase slušalaca. I, dok vetar njiše trake Zaveta na magnoliji, negde u sazvežđu Andromede, sija zvezda ljubavi dame Miu, zauvek vidljiva onima koji iskreno vole.
