PUT KUĆI
Umornih očiju, kroz prozor je gutala prizore prekrivene tamom. Uspavljujuće brujanje autobusa teralo je na dremež, ali san bi je uhvatio samo na par minuta, nakon čega se budila još iscrpljenija. Kraj nje, srećom, niko nije sedeo. Ne bi podnela isprazan razgovor sa nepoznatom osobom, bar ne večeras. U mraku su se sablasno beleli niski stubovi, brzo promičući jedan za drugim, kao nošeni pokretnim trakama autoputa. Fluorescentni odsjaji na njihovim vrhovima palili su se i gasili, poput džinovskih svitaca. U daljini, sa brda utonulih u tminu, tačkasti izvori svetlosti razbijali su monotoniju noći. Volela je ta usamljena svetla u brdima, misteriozna svetla, kako ih je zvala. Premda je znala da skoro sigurno potiču od kućica u raštrkanim i skoro napuštenim planinskim selima, volela je da veruje da svako od njih krije neku tajnu. Mračnu ili slatku, nije bilo toliko važno, koliko jeza, uzbuđenje i znatiželja koji su je obuzimali pri pomisli na to.
Naslonila je glavu na hladno staklo. Vozilo je uzvraćalo intimnost klackanjem, koje je odvajalo njenu glavu od prozora, potom je vraćalo prilično snažnim udarcima, koje je amortizovala ljubičastim džemperom.
Kroz polusan su iz podsvesti prodirala sećanja, izazvana prizorom s one strane metalnih zidova. Imala je jedanaest-dvanaest godina tog leta i često se zavlačila u skrovište koje je jedan žbunasti četinar formirao u uglu dvorišta kuće u kojoj je odrasla. Odatle je mogla nesmetano, ušuškana i ni od koga viđena, da posmatra vedro, letnje nebo. Oko zvezda je treperio plavičast sjaj, cvrčci su izvodili svoj bučni performans, a ona je uranjala u misterije sveta, po prvi put u životu postavljajući sebi pitanje postanka, smisla, budućnosti, kraja. Nošena mističnom melodijom noći, osećala je kako postaje nekako lagana, skoro bestelesna, i kako se negde gore, nadomak zvezda, njen duh sjedinjuje sa Univerzumom.
Trzaj autobusa dozvao ju je svesti. Misteriozna svetla su mirno treperila u daljini. Čudna toplina širila joj se grudnim košem. Odvojila je glavu od stakla i naslonila je na sedište. Bilo joj je neudobno, a malo svetlo sa plafona koje je nemarni vozač zaboravio da ugasi, izazivalo je nelagodnost. Promeškoljila se nekoliko puta dok nije zauzela koliko-toliko udoban položaj. Na ivici svesti, videla je kako se svetlost zamućuje, a predenje motora postaje intenzivnije i nekako smirujuće. Trenutak pred uranjanje u san vratio je osećaj koji je imala kao dete, da ceo svet, ona sama i sva bića počivaju u jednoj spokojnoj, nenarušivoj ravnoteži, u kojoj je svaki deo na svom mestu, baš tamo gde treba da bude i u skladu sa ostalim delovima. Taj osećaj joj se vraćao u retkim i sasvim neočekivanim trenucima kad se kretala, kad su putevi pružali sigurno utočište od njenih strahova i premošćavali njene duboke ambise. Najviše je volela puteve koji seku divlje, nenastanjene pejzaže. Za nju su oni značili spajanje, most, mogućnost, nadu. Nadu da će se nespojivi i nepomireni delovi njene duše jednog dana isto tako sastati i uskladiti u čvrstu celinu čiji se temelji ne urušavaju kad je potresu oluje. Zato se na putevima uvek osećala kao kod kuće, a sve kuće u kojima bi kraće ili duže boravila bile su kuće strave iz kojih je bežala oprljenih obraza i pocepanih čizama.
Sanjala je železnicku stanicu u gradiću u kom je odrasla, ali, kako to već biva u snovima, izgledala je potpuno drugačije nego u realnosti, a ipak, to je bila ta stanica i nijedna druga. Bila je pusta, oronula i napuštena, smeštena negde u bespuću. Pragovi bejahu urasli u travu. Zbunila se dok je prelazila preko pruge jer su iz trave džikljale kitice poljskog cveća. S prezirom je odbacila želju da ih ubere, to je bilo toliko očekivano. Čekaonica je bila otvorena sa obe strane i kroz procepe ulaza hučao je vetar. Nije se usudila da zakorači u mračan hodnik. Znala je da tamo ionako nikog nema i da treba da sačeka voz. Sela je pored šina, ali voz nikako nije nailazio.
– Trebalo je da ubereš cveće! – začula je uzvik i skoro istovremeno, ogromnom brzinom se vratila u svesno stanje, dovoljno brzo da više nije bila sigurna je li isti sanjala ili sama izgovorila, te ju je sopstveni glas probudio. Buđenje je bilo surovije od zaspivanja. Osvrnula se oko sebe, pitajući se da li su drugi putnici čuli povik. Ali njihova lica su bila mirna i usnula i delovalo je kao da se ništa neobično nije desilo. Samo je jedan deka, par sedišta iza nje, čkiljio na nju jednim okom, dok se drugo mirno odmaralo iza zatvorenog kapka.
Malo umirena, posmatrala je kako horizont postepeno bledi. Dan je širio svoje belo platno. Kuća je bila još mnogo kilometara udaljena, ali nemir je izvojevao pobedu. Ljuljajući se na svojim dugim nogama, doteturala se do vozača. Imao je izražene jagodične kosti i delovao je nekako previše ozbiljno.
– Možete li ovde da stanete, molim vas – jedva je čula svoj glas.
Nije delovalo da ju je čuo, pa je udahnula i ponovo izustila.
– Izvinite – poziv je nadjačao buku.
Vozač je samo malo okrenuo glavu, ne skrećući pogled sa puta koji je proždirao.
– Kaži?
– Možete li ovde da stanete, molim vas?
– Da stanem? – naglo ju je pogledao -Zašto?Nije ti dobro?
– Dobro mi je. Samo bih volela da izađem. Ovde izlazim.
Odmerio ju je pomalo zbunjenim pogledom, a onda slegnuo ramenima i nastavio da vozi.
– Samo da nađem zgodno mesto i stajem – i dalje je bio tako čudno ozbiljan.
– Hvala – rekla je i odvukla se do svog sedišta, pokupila džemper i ranac i vratila se do izlaza. Kad je zakočio, jedva je ostala na nogama. Teškim koracima spustila se niz metalne stepenike.
– Doviđenja – rekla je dotakavši tlo.
Klimnuo je glavom. Vrata su se zatvorila i autobus je ponovo milozvučno zabrujao. Videla je lica tek razbuđenih putnika kako začuđeno bulje u nju kroz prozore. Ličili su na robijaše koje vode u ždrelo nekog novog, nepoznatog zatvora.
Preskočila je branik i sišla sa autoputa. Jutro je bilo sveže, ali već se osećao topao dah letnjeg dana. Odnekud je dopirao cvrkut ptica. Izorane brazde čuvale su ogromne folije prepune nabujalog života. Nad njima su se izdizali ogromni, trapezasti stubovi koji su nosili električne kablove. Pogledala je gore, uživajući u njihovoj veličini i impresivnosti. Kad ih je gledala iz autobusa, nije bila svesna njihove istinske snage. Povezani žicama delovali su kao nosači beskonačnog notnog sistema, na čijim su linijama razdragani vrapci ispevali ljupku melodiju. Izbliza, oni su bili uzbudljivi, vrcavi izvor energije, energije tako nalik njenoj, zasnovanoj na čežnji, bili su metafora modernog doba u kom je živela, a kom kao da nije pripadala i u kom se osećala beskrajno usamljeno. Baš kao i ti stubovi u poljima. Nije joj ovo bio prvi put. Ne tako davno, iskoračila je isto ovako iz autobusa pre konačne stanice, osećajući da ne može dalje, ne u tom trenutku. Nije ni pokušala sebi da razjasni šta ju je navelo na taj čin. Prepustila se miru koji je osećala noseći na leđima jedino teret letnjeg neba. Hodala je kao u nekom zanosu. U glavi joj se vrtela poletna melodija koja ju je pokretala i poput džinovskog propelera gurala njeno telo ka nedogledu. Automobili, kamioni, autobusi su promicali. Pogledi su ostajali na njenoj neobičnoj pojavi, kao upleteni u kakvu nevidljivu mrežu.Pitala se zašto je to tako čudno, šetati pored puta. Zašto je jedino prihvatljivo šetati šetalištima za to predviđenim. I zašto je tabu šetati sam. Pitala se šta je iza njihovih pogleda.
– Verovatno misle da sam blesava…Ili možda ‘dama noći” – pomislila je.
Cinično se nasmejala. Njen jezik je bio suvise “nežan” da bi artikulisao tako grubu reč kao što je ‘kurva’, čak je i njena misao podlegala sličnom ublažavanju. Često je prezirala sebe jer je smatrala da joj nedostaje oštrine i hrabrosti da istinu nazove pravim imenom, ali vulgarnost i sarkazam prosto nisu bila njena oružja. Pokušavala je da pobegne od sebe, mnogo puta. Bunt je za nju značio prodornost i razbijanje klišea, ali nije znala kako da to radi na duže staze. Kad god bi se približila idealu buntovnice, počela bi da se oseća loše jer bi iskočila iz one druge uloge, uloge dobre devojčice. Razapeta između onog što je naučila biti i onog što je želela biti, lako je izgubila nit i nije više bila sigurna ko je…Iskakanja iz autobusa postala su sve češća i češća…Iskakanja iz svakodnevice…Iskakanja iz sebe.
Dan je protekao u opuštajućem kretanju. Nije se opterećivala time kako će stići kući. Nikad nije putovala bez novca i mape, te je znala da se nalazi nadomak većeg grada. Odatle će već lako ugrabiti neki voz ili autobus. Takođe se nije usuđivala putovati noću. Njen avanturizam je imao jasne granice, ako je to uopšte moglo da se nazove avanturizmom. Nije je previše tištalo to što ukućani očekuju da pristigne autobusom koji je napustila rano tog dana. Znala je da će sad navirati besomuč ni pozivi i prigovaranja,te je telefon na vreme isključila. Nije činila to da ih povredi, ne. Oni su samo narušavali magiju i spokoj koji su joj pružali putevi, spokoj koji joj sami nisu mogli pružiti.
Sumrak ju je zatekao na nepoznatim ulicama. Uživala je u sopstvenoj anonimnosti, kao i u činjenici da je na mestu na kom ne bi smela biti u vreme kad bi trebala biti negde drugde. Posmatrala je lica prolaznika. Zabavljala ju je misao o tome kako bi neko od tih ljudi mogao da joj znači nešto u životu da im je sudbina slučajno ukrstila puteve. Pitala se kuda idu sva ta lica, kako protiče njihov dan. Zamišljala kako idu kući, u svoje stanove,svojim muževima, ženama, roditeljima, kako zastaju na stepeništu da popričaju sa komšijama, kako miluju ljubimce, kako ih ispunjava toplina doma, kako sedaju za sto, smeju se, razgovaraju, kako spavaju mirno u posteljama koje mirišu na omekšivač…Osećala se još usamljenije zbog njih, jer je idealizovana slika njihovog života pojačavala prazninu njenog sopstvenog.
Raspitivala se usput za autobusku stanicu. Valjalo je čekati sledeći polazak dobrih sat vremena. Sela je na klupicu i spustila ranac pored sebe. Prijala joj je užurbanost staničnog života. Rampe su se podizale i spuštale, autobusi su dolazili i odlazili, ženski glas sa razglasa se prolamao letnjim predvečerjem, ubrzavajući korake putnika koji su promicali odsutnih pogleda. Nije bila sigurna da ima dovoljno para da kupi neko pecivo u pekari. Bila je gladna i bacala je čežnjive poglede na mirisna testa i kolače naslagane u vitrinama. Ipak se uzdrža. Nevelike skupine ljudi razbacane unaokolo privlačile su njenu pažnju. Posmatrala je sa zanimanjem dvojicu mlađih muškaraca kako, spakovavši kofere u prtljažnik autobusa, čekaju polazak u blizini i užurbano puše poslednju cigaretu. Nedaleko od njih stajala je usamljena prilika sredovečne žene, dosta dobrog izgleda, plave, ofarbane kose. Gledala je negde u daljinu i takođe pušila. Muskarci jedva da su progovarali, samo su oblaci dima sukljali iz njihovih usta. Delovali su tako hladno, tako nezainteresovano za svet i jedni za druge. Zavidela im je na toj ravnodušnosti. Htela da i ona bude od tih ljudi, koji tako putuju, sami ili sa nekim u društvu, koji puše nezainteresovano ispred autobusa, zadubljeni u sopstvene misli, koje ne zanimaju prolaznici ili usamljene devojke na obližnjoj klupici, koji ne razmišljaju ni o čijem životu osim o sopstvenom; koji će se, kad ispuše cigaretu, popeti svojim ravnodušnim korakom punim samopouzdanja do svog sedišta, sesti na njega, takođe ravnodušno i puni sebe, potom ceo put nešto kuckati po tastaturi svog mobilnog telefona ili ravnodušno spavati glave ljupko naslonjene na sedište, ne razmišljajući o tome da li su lepi ili smešni dok spavaju.
U autobusu je bilo sparno. Sa leve i desne strane nizala su se ozbiljna i namgođena lica. Širio se specifičan miris benzina. Podsetio je na detinjstvo ispunjeno mučninama i povraćanjima, čak i za vreme kratkih putovanja. Majka je uvek morala nositi rezervnu kesu u torbi zbog nje, za svaki slučaj, a pred polazak su je kljukali tabletama protiv povraćanja. Za vreme samog puta su je uvek terali da spava ne bi li tako uspavali i procese njenog organizma. Trudila se da im udovolji, ali sve se uglavnom završavalo gledanjem kroz prozor i bujicom kovitlajućih misli. Tako nekako je vremenom naučila da se povlači u sebe i prepušta mislima koje su katkad bile tipične i detinjaste, a katkad preteške i preozbiljne. I to ne samo za vreme putovanja. Čak i kad više nije patila od mučnina, ostalo je u njoj nešto tog osećanja nepripadanja i nepodobnosti, koje ju je teralo da se zatvara u svoj svet i izbegava komunikaciju.
