LUDAK I BEZIMENA 2. knjiga

Konačno, došao je i taj dan. Dan povratka. Marta je prethodno pozvala majku telefonom i dugo razgovarala sa njom iza zatvorenih vrata.Nije htela da joj prenese detalje

razgovora. Verovatno je htela da poštedi njena osećanja ionako uzburkana zbog svega što se dešavalo i što tek treba da se desi. Dobra,brižna Marta! U nekoliko navrata tokom svog boravka ovde poželela je da joj ispriča o Ludaku, o svojim osećanjima i svemu što joj se dogodilo, ali uvek bi je nešto sprečilo u tome. Kao da je neka nevidljiva,metalna kuka bila zabodena u njeno meso i vraćala je ka hladnom zidu na kom je visila svaki put kad bi se nagnula unapred da se približi sestri. Malo ju je i čudilo to što Marta nikad ništa nije ni pitala. Znala je da ona sama ne bi nikad mogla biti tako strpljiva. O, ona je morala uvek znati sve i to odmah. Neizvesnost ju je ubijala. Marta je po tom pitanju toliko nalikovala Andreju. I on je poznavao tu umetnost čekanja pravog trenutka i nenavaljivanja na ranjenika da što pre ustane i ponaša se kao normalan čovek. Možda je zato njih dvoje i volela najviše od svih ljudi koje je poznavala. Razmišljala je i o tome kako bi možda trebala da se ugleda na njih što se toga tiče.

Oko dva sata posle podne, poljubila je devojčice, pomazila bebu i izašla kroz kapiju. Učtivo je pozdravila i Martinu svekrvu, koja je ostala da pričuva decu. Marko je bio na poslu. S njim se pozdravila veče pre toga. Marta je pošla za njom do stanice. Nisu mnogo pričale usput. Iva je bila veoma uznemirena. Srce joj je ubrzano lupalo pri pomisli na povratak

kući i na sve što će tamo zateći. Strepila je od susreta sa majkom, ali još više, od susreta sa Tamarom. Nosila je crne helanke i tuniku sa neobičnom šarom i crnim trakama

razapetim preko ogoljenih ramena. Na glavi je nosila šešir, na nosu naočari za sunce. Bilo joj je vruće i znojila se. Nervirala se i zbog toga. Autobus je već bio parkiran kad su

stigle. Nije znala šta bi još pričala sa Martom, ali nije htela tek tako, odmah da pobegne od nje. Postajale su malo na peronu, pričajući o svakodnevnim stvarima. Marta je savetovala da se presliša nije li nešto zaboravila.

– Mada, ja ću to svakako naći i skloniti negde, pa kad dođeš sledeći put, uzećeš.

– Pa da – odgovarala je Iva kratko, trljajući đon svoje čizme od beton, kao da skida neko nataloženo blato.

– Nije li ti vruće u čizmama? – upitala je Marta.

– Ne.

– Dobro.

Podigla je pogled i pogledala je. Uprkos trudu, Martino lice je delovalo zabrinuto. Znala je da brine, ne samo za nju, nego za sve njih, za njihove odnose i za njihove patnje. Pre samo mesec dana, drugačije je razmišljala. Verovala je da Marta mari za njih samo formalno. Možda je i sad bilo nešto istine u tome. Možda se Marta zaista ne bi družila sa

njima da joj nisu porodica. Ali to nije značilo da ne oseća ništa prema njima. Sad je bila sigurna u to. Znala je da sa njom nikad neće biti bliska onoliko koliko bi želela. Bila je

suviše drugačija od nje. Suviše različite stvari su ih interesovale. Ali sad ju je bolje razumela,a to razumevanje je donelo izvesnu pomirljivost.

– Idem ja da se smestim, Marta – tiho je rekla.

Zagrlile su se čvrsto.

– Vidimo se uskoro! – doviknula je Marta dok je ulazila u autobus – Zvaću te!

– Vazi – odmahnula joj je i nestala među redovima sedišta. Namerno je sela sa strane suprotne onoj na kojoj je Marta još uvek stajala. Nije imala snage za neverbalnu

komunikaciju pogledima i gestovima koja se očekivala u takvim situacijama. Htela je da ostane sama.

Putovanje je bilo kratko. Prebrzo se završilo. Prerano je bila suočena sa ulicama grada u kome je živela.Nekad.Ili još uvek?Ni sama nije više bila sigurna.Kao i mnogo puta pre

toga kad bi se vraćala iz grada u kom je studirala,sve joj se učinilo nekako strano i drugačije,kao da nikad nije živela tu, kao da nije te ulice poznavala kao svoj džep. U sumornom raspoloženju napustila je autobus i krenula put svoje nekadašnje kuće. Srce je sad već pretilo da joj probije grudi. Kad je otvorila kapiju i stupila u dvorište, skoro je

ostala bez daha. Betonska staza delovala je uža i zapuštenija nego pre. Trava je u neurednim busenovima džikljala preko nje. Stolice su stajale naslonjene na baštenski sto. Nisu delovale čisto. Kao da već dugo niko nije sedeo na njima. Zastala je pred vratima. Posle kraćeg oklevanja,okuražila se i tiho pokucala. Nije očekivala da će se vrata tako brzo otvoriti. Majka je stajala pred njom, mršavija nego pre i nekako čudno ozbiljna. Zagrlila je plaho i grčevito je stegnula. Uzvratila joj je zagrljaj, ali nije osećala ništa. Kad se konačno odvojila od nje, majka joj se zagledala u lice i dlanovima joj stisnula obraze. Dugo je nije ispuštala, kao da ne može da je se nagleda. Na trenutak joj je donja usna zadrhtala, kao da želi nešto da pita, da kaže, ali se uzdržala.

– Uđi – jedva je izustila, puštajući je da prođe pored nje u hodnik – Uđi, uđi.

Izula je čizme i ušla u dnevnu sobu. Osećala se kao da se našla u nekom nepoznatom svetu. Sve je tu bilo isto kao pre, ali njoj se činilo drugačije. Soba je delovala manja i

tesnija. Prozori nisu propuštali dovoljno svetla. Zidovi su bili previše blizu jedan drugom. Ovo more utisaka ju je smutilo. Bojažljivo je sela na kauč. Majka je ostala da stoji.

– Jesi li gladna? – upitala je – Hoćeš li kafu?

– Ne – odmahnula je glavom – Neću ništa.

– Onda da i ja sednem – promrmljala je majka i sela u fotelju.

Nisu progovarale. Majka je delovala konfuzno i skoro uplašeno. Nije je gledala u oči. Marta joj je očigledno dala instrukcije da je ne ispituje i da ne vrši pritisak na nju, ali bilo je tu još nečega.

– Verovatno je muči svađa sa Tamarom – pomislila je.

Tek tad ju je pažljivije osmotrila. Promena u izgledu nije bila jedina uočljiva promena na njoj. Štaviše,promena u stavu i ponašanju bila je još očiglednija. Hladno dostojanstvo

zamenila je bojažljivom uzdržanošću. Ironiju je zamenila ćutanjem. Bore oko usana su postale upadljivije. Jasno je bilo da je mnogo propatila zadnjih par nedelja. Osetila je

sažaljenje i ubod krivice.

– Kako je Marta? – upitala je iznenada majka, razbijajući tok njenih misli.

– Dobro je. Beba raste. Devojčice su dobro. Svi su dobro.

– Dobro – klimnula je glavom majka – Je li ti rekla?

– Šta?

– Pa…- stisnula je usne; verovatno je i samo pominjanje nemilog događaja izazivalo bure nezadovoljstva i bola u njoj, ali nije mogla da se uzdrži da ne govori o tome-…to…za

Tamaru?

– A misliš na to što je trudna? Ili što je otišla od kuće?

– Da,to što je otišla od kuće.

– Rekla mi je.

– A je l’ ti rekla što ne govori sa mnom?

Iva je nabrala obrve.

– Rekla mi je…

– I ne javlja mi se na ulici…Kao da sam vazduh…Samo projuri. I ne gleda me.

Spustila je pogled. Nije znala šta bi rekla na to. Bilo joj je neprijatno i pomalo mučno.

– Posvađale smo se – nastavljala je majka. Pogled joj je bio zamagljen. -I ona je otišla. Svašta mi je rekla i otišla.

– Pa, to nije ništa neobicno – izlanu Iva, a onda se ugrize za jezik. Nikad nije umela da nađe prikladnu reč, niti je umela da zadrži neprikladnu ako bi se dokopala njenog uma. Ali majka nije delovala kao da ju je potreslo to što je rekla. Nije bila sigurna ni da je razumela. Suviše je bila uronjena u sopstvene opsesivne misli. A onda je sasvim neočekivano  poskočila iz fotelje, sela kraj nje na kauč i ponovo je stegnula u zagrljaj. Grlila je nekako histerično. Delovalo je kao da nije pri sebi.

– Ali bar si mi se ti vratila. Moja devojčica.

Sad je već pustila iz zagrljaja i gledala sa puno čudne topline i nežnosti, kakvu nije pamtila od ranog detinjstva. Nestašni pramen joj je smestila iza uha. Stiskala joj je prste na

ruci tako da je skoro bolelo. A onda, kao da više nije znala šta bi joj rekla ili kako joj iskazala svoja osećanja, ustala je i otišla u kuhinju. Odatle se vratila noseći ogromno parče torte na tanjiru.

– Ovo je tvoja omiljena…Marta mi je rekla da ćeš doći,pa…

Zastala je na trenutak, tražeći način da završi misao, ali onda kao da je odustala i samo je tresnula tanjirić pred nju na sto. Osetila je nalet neke silne tuge. Bilo joj je žao

majke. Očigledno nije znala kako da se ponaša, kako da joj ugodi. Očigledno se plašila da je nečim ne uvredi ili povredi. Bili su joj tužni ti njeni naivni pokušaji. Njeno bekstvo i

Tamarina selidba ostavili su ogromne posledice. Sad je to jasno videla. Opet je osetila krivicu. Nije joj se jela torta, ali pojela je nekoliko zalogaja iz sažaljenja. Sa svakim

zalogajem joj se sve više plakalo. Kad više nije mogla da izdrži, promrmljala je kako je umorna i pohitala stepenicama u svoju nekadašnju sobu. Čim je zatvorila vrata, dotrčala je

do prozora koji je bio otvoren. Majka je verovatno htela da je provetri uoči njenog dolaska. Razmaknula je zavesu i zarila glavu u gust predvečernji vazduh. Duboko je

udahnula, a potom tiho zaplakala. Nešto kasnije, razmišljala je sa gorčinom o tome kako je trebalo, eto, kroz sve te traume da prođu, da bi se majka promenila i shvatila koliko ih je povredila. U stvari, da li je shvatila ili je sva ta promena samo posledica bola koji ju je porazio? I da li je ona uopšte toliko patila zbog nje ili zbog Tamare? Činilo se da je više muči Tamara. To ju je razjarivalo. Gledajući iz te perspektive, sve njeno današnje brižno ponašanje prema njoj bilo je posledica potrebe da opet ne bude napuštena. Da je i ona ne odbaci,kao što ju je odbacila Tamara. Mada,na momente joj se činilo da preteruje. Ta zar nije Marta rekla da se sa Tamarom posvađala neposredno nakon što su shvatile da je pobegla? Zar to ne ukazuje da je velika mogućnost da su se zbog nje i posvađale? Možda je tada, kao ona sada, Tamara bila ljubomorna što majka brine za nju i sekira se, iako bi, po njenom mišljenju,trebalo da je osuđuje i mrzi? Ili možda anatemiše i izbaci iz porodičnog kruga? Glupava Tamara. To je tako ličilo na nju. Ljubomora i ekstremne reakcije. Osećanja spram njih dve su joj bila ambivalentna. Na trenutke ih je obe mrzela, a već sledećeg trenutka ih je sažaljevala. Nije ni primetila kako dan odmiče. Kroz raskriljen prozor posmatrala je brda kako uranjaju u tamu. Misteriozna svetla su se upalila. Tup bol ju je presekao ispod grudi. Setila se Andreja. Nije to bila samo misao o njemu. Žudnja joj je prožela celo biće. Mrak, svetla u daljini i razuzdani zrikavci pod prozorom. Skoro da je mogla da oseti atmosferu tog dalekog okruženja. Skoro da je mogla da dosegne tu treperavost sopstvenog bića dok je iščekivala njegov povratak, isto ovako usamljena i uzbuđena u sobici na tavanu. Sada, nakon toliko vremena, jasno joj je bilo da je pogrešila. Jasno joj je bilo da je dopustila svojim strahovima da se previše razmašu i da to što oseća neće proći. Ali povratak tamo nakon svega, bio je nemoguća opcija. Nije

smela ni da zamisli kako bi je dočekao.

Tu noć, i nekoliko noći zaredom, opet su je pohodili košmari. Budila se uzlupanog srca. Dugo i nepomično bi ležala u krevetu, ne usuđujući se da se pomeri. Osluškivala je

zvuke noći. Činilo joj se da ulicom odjekuju nečiji ravnomerni koraci u štiklama, ali kad bi skupila hrabrost i zavirila kroz prozor, videla bi samo pustu ulicu i kuće utonule u

tamu. Uveravala je sebe da ti odjeci u tami moraju imati neko racionalno objašnjenje, ali nije se više osećala bezbedno. Danju je besciljno lutala ulicama. Nije ni pokušala da

zavarava sebe. Znala je da se nada da će negde sresti Tamaru. Iz retkih razgovora sa majkom,shvatila je da je i ona prošla kroz tu fazu. Ona je otišla čak i dalje, odlazila joj je na

vrata u više navrata, ali svaki put se vraćala kao pokisla. Iva je znala da će kad-tad i ona krenuti put Tamarinog novog doma. A kad bi je pitali zašto, ne bi znala da im odgovori. Tom porivu nije mogla da se odupre iako je potajno slutila da će biti fatalan. Šta ju je to toliko vuklo? Šta ju je teralo da gura ruku u vatru premda je znala da će se opeći? Je l’ to opet isplivavalo ono sramotno zrno mazohizma iz njene zaljuljane psihe? Je l’ zaista želela da bude još više povređena da bi mogla i dalje da pati i prepušta se samosažaljevanju?

Možda. A možda je samo želela da slomi Tamaru. Da je kazni svojim bolom i patnjama kroz koje je prošla zbog nje. A možda pomalo i od jednog i od drugog.

I zaista, nije mnogo vremena prošlo, kad je po naletu čvrste odlučnosti osetila da je taj dan konačno došao. Bila je nedelja. Probudila se rano, ali nije odmah ustala iz kreveta. Znala je da je čeka teška misija i polako je udisala svež jutarnji vazduh. Smešno joj je bilo što se osećala kao da ga udiše po poslednji put. Verovatno su se ovako osećale vojskovođe i njihove legije pred neke odlučne bitke.

– A zar je susret sa Tamarom bitka? – pitala se – Zar je ovo rat?

Ova misao joj se učinila užasnom, te ju je brzo i s gađenjem odbacila. Oblačila se sporo i temeljno. Poravnavala je svaki nabor. Setila se Laninih poduka i kako joj je savetovala da uvek treba da izgleda besprekorno da bi imala što više saveznika i što manje neprijatelja. Nasmejala se cinično. Zar će sad slušati Lanine čudne savete? Zar će je

besprekorna odeća učiniti boljom i vrednijom u Tamarinim očima? Uostalom, ma koliko lepo izgledalo, sve što je nosila i dalje je bilo previše čudno za Tamarin ukus. Prisetila se Tamarinog ne tako davnog razgovora sa majkom o njenom izgledu. O tome kako ona želi “čudnom odećom da se izdigne iznad njih, običnih smrtnika.” Glupača. Zaista, bilo je previše idiotski tako nešto izjaviti. Čak i za Tamaru. Osetila je kako je preplavljuje bes. Poskočila je i sletela niz stepenice. Nije se setila da doručkuje. Obula se i izjurila iz kuće. Zalupila je kapiju. Ulica je dugo odjekivala. Videla je komšijske glave kako se pomaljaju sa pojednih prozora, tragajući za izvorom buke, ali nije želela da se i zbog njih nervira. Grabila je prema ulici u kojoj je, kako joj je majka objasnila, Tamara stanovala. Bila je mirna. Možda čak suviše mirna. Dvorišta su bila urasla u cveće i drveće. Tamarina kapija je bila niska i nije škripala pri otvaranju. Dvorište je bilo veliko, a kuća se izdizala u samom dnu, daleko od ulice, malena, jednosparatna, jednostavnog pročelja. Prozori su gledali na uredno pokošeni travnjak. U par nesigurnih koraka, našla se pred vratima. Pozvonila je. Niko nije otvarao. Bilo joj je nelagodno, ali nije želela da ode. Bila je sigurna da je Tamara unutra. Uporno je zvonila, a onda počela da lupa. Na kraju je zapazila kako se zavesa u jednom delu prozora blago razmaknula. Lice koje je ugledala prenerazilo je. Bilo je oštro i strogo. Bilo je to lice neke nepoznate žene. A opet, kad je konačno otvorila vrata, shvatila je da je to ipak Tamara, ali neka drugačija, nova Tamara. Možda još gora i strašnija od one stare. Vrat joj je bio tanji nego ranije, usne stisnute, obrazi bledi. Trudnički stomak je sad već bio prilično uočljiv. Ustuknula je kad ju je ugledala, ali je brzo došla sebi.

– Šta hoćeš? – čula je glas svoje sestre.

Zaista šta je htela? Stisnula je ipak zube i odvratila :

– Hoću da razgovaram s tobom.

– Nemamo o čemu razgovarati.

– To ti misliš.

– Da, ja tako mislim, a to se jedino i računa. Osim ako ne misliš razgovarati sama sa sobom, ali to nemoj, molim te, u mom dvorištu. Ne na mojim vratima. Komšije gledaju.

Već je htela da joj zalupi vrata pred nosom, kad je Iva zaustavi.

– Stani! Šta ti zamišljaš da si? Odakle ti pravo da se tako ponašaš prema meni?

Tamara je samo nabrala obrve, ne udostojivši je odgovora. Htede opet da zatvori vrata,kad se Iva svom snagom nasloni na njih, odupirući se levom nogom od prag.

– Jesi li ti normalna? – upitala je grubo njena sestra, pustivši je da upadne u hodnik. Zatvorila je vrata, a onda stala pred vrata koja su vodila u unutrašnjost kuće poput nekog

neumoljivog stražara. Bila je odlučna da je ne pusti unutra.

– Ovo radim samo zbog komšija. Neću da im sutra objašnjavam da mi je lujka koja provaljuje kroz vrata sestra. Evo, slušam te. Reci šta imaš, pa odlazi.

– Ok. Ne brini. Neću da te brukam pred komšijama.

Tamara nije obratila pažnju na njenu jetku ironiju. Čekala je ćuteći, ruku prekrštenih na grudima.

– Htela sam da ti kažem da nije u redu to što radiš majci.

Dođavola, zašto je baš to rekla od toliko toga što je želela u tom trenutku?

Nije imala vremena da se preispituje. Samo podignuta leva obrva na nepomičnom licu ukazivala je na to da je Tamara sluša.

– Samo to si htela da mi kažeš?

– Da. I ne znam otkud sad to. Zar ti nisi njena kopija, njena uzdanica? Oduvek bila? I stalno si me kritikovala. Govorila mi kako povređujem majku svojim ponašanjem i slično. A šta je sad? Tebi je dakle dozvoljeno da budeš surova, a meni ne?

– Ha – otpuhnula je prezrivo Tamara.

– Šta znači to “Ha”?

– To znači da ni meni nije jasno otkud se ti odjednom brineš za majku. Oduvek si radila sve što si htela, ne brinući za posledice. Ali tvoji postupci imaju posledice. Sad konačno imaš opipljive dokaze za to.

– Šta hoćeš da kažeš? Da sam ja kriva za sve? Za vašu svađu? Za majčino stanje?

– Naravno da si kriva.

Osećala se kao da je neko tresnuo nečim teškim po glavi.

– Ma nemoj. A ti? – jedva je procedila.

– Ja sam dovoljno tereta preuzela na sebe. Sad je na tebe red. Da vidiš malo kako je to.

– Ne razumem. Šta ti imaš protiv mene, Tamara? Šta sam ti uradila?

– Protiv tebe? Ništa. Ali imam protiv ljudi kao što si ti. Samoživih. Samozvanih buntovnika. Razmaženih lenjivaca. Lažnih nesrećnika.

– A šta si ti? Šta si ti onda, reci mi – Iva je bila na ivici. Njena kontrola je sve više popuštala. Glas joj je bio skoro preteći, ali Tamara nije delovala uznemireno :

– Ja sam to što jesam. Sad živim sama i ne želim da imam ništa ni sa kim od vas. Dosta mi vas je. Zašto me progonite? Zašto mi dolazite na vrata kad znate da vas neću primiti

nazad? Stvarno ne razumem zašto?

Ivin ponos je bio duboko povređen ovim rečima. Usne više nisu mogle zadržati talase divlje jarosti.

– Znaš li šta si ti? Ti, ti si licemer. Ti si jedan običan, bedni licemer. Prosipaš mi ceo život priče o moralu i primernom ponašanju, a šta si ti uradila? Šta si uradila, molim lepo?Jebala si se sa nekim tamo, ko zna kim. Ko zna ko je i kakav je, sigurno neki debeli parajlija sa ženom koja stari i više nije zanimljiva i decom koja bi mogla braća i sestre da ti budu! I sad se šepuriš tu sa tim stomakom, kao da ćeš roditi princa. A rodićeš kopile. Sram te bilo! Ti ćeš da mi kažeš ko sam ja!

Dok je Iva izgovarala svoju nemilosrdnu tiradu, Tamarino lice se sve više menjalo i izobličavalo, da bi kod reči “kopile” potpuno poprimilo izraz nekontrolisanog besa. Tek što

je Iva završila, zgrabila ju je za ramena, snažnim pokretom otvorila vrata i krenula da je gura napolje. Taj pokušaj da je izbaci je bio smešan jer je bila dosta niža i slabija od nje.

– Napolje! Izlazi napolje! Napolje kad ti kažem! – Tamara je skoro vrištala.

Ivine noge kao da su se ukopale u pod hodnika. Nije mogla da se makne od zaprepaštenja.

– Napolje! – ponavljala je Tamara bez prestanka – Marš napolje! Napolje idiote jedan! Nosi se iz moje kuće! Nosi se! Marš!

Jedva nekako izguravši sestrino ukočeno telo preko praga, Tamara je zastala, otresla ruke o pantalone kao da skida neku viševekovnu prašinu, potom još jednom ponovila :

– Da te nisam više videla ovde! Ni tebe ni onu, inače ću zvati policiju! A sad, marš!

Zalupila je vrata, potom ih zaključala.

Nije znala šta ju je upravo snašlo. Zaprepašteno se osvrnula nekoliko puta prema vratima kao da očekuje da će tamo pronaći neki odgovor. Ali vrata su mirno stajala u dovratku, kao i uvek. Kao i uvek, Tamarin bes ju je ukopavao u hladnoću i jedva da je osećala delove tela kao svoje. Osetila je stid što je tako izložena i ranjiva u tom urednom, hladnom

dvorištu, usred tog travnjaka koji je izgledao kao da je koncem meren tokom košenja. Podsećao je na Tamaru toliko da je bilo nepodnošljivo. Na ravne linije i neiskrzane šavove njene odeće, na njene obraze neizbrazdane bubuljicama i proširenim porama, na njenu kosu redovno lišavanu procvetalih krajeva i štrčećih antenica. Opet je osetila napad pakosti, kao i uvek kad je bila mnogo povređena. Da je bilo nekog cveća u toj bašti, sa slašću bi ga počupala. Ovako, nagazila je travu nekoliko puta debelim, džombastim đonovima svojih čizama, ali par trenutaka kasnije, vlati su se vratile u uspravni položaj. Bes se mešao sa naglim prilivom osećanja besmisla. Zabrzala je

prema kapiji i minula niz ulicu. Neka nadmoćna sila duvala je u njena leđa kao u jedra i terala je sve dalje i dalje od tog suludog mesta. Srčani mišić se bolno stezao i nadimao. I

dalje se osećala odsečeno od sebe i paralizovano. Najčudnije misli su joj promicale umom. Nije li upravo ovo bio dokaz protiv Lanine teorije? Besprekorna Tamara lako je

sticala neprijatelje. Kao uostalom i nesavršena čudakinja Iva. Dakle jedan glas za i jedan glas protiv. Možda će joj ih jednog dana predočiti, ako je ikada ponovo sretne.

 – Ali da – podsmehnula se sama sebi cinično – Ovo je baš trenutak za razbijanje glave glupostima.

Bila je ljuta na sebe zbog pomisli na ponovni susret sa Lanom. Posebno je naljutio sitni titraj srca kad se iz budžaka izmigoljila misao o povratku Andreju koja je sledila

prethodnu. No, neminovno podsećanje na prethodnu scenu na Tamarinim vratima potisnulo je potpuno ove misli. Suze su joj grunule na oči. Nije mogla da ih zadrži. Drhtavica joj je obuzimala telo. I eto, ponovo je povređena i ponovo plače. Zašto dođavola toliko boli? Je li istina da je sve to, zapravo, sama tražila? Je li istina da to uvek radi Čačka, čačka, sve dok ne iščačka neki bol kojim će zadovoljiti svoju potrebu za regresijom na detinjstvo. Bar su to tako nazivali eminentni psiholozi. Ali zašto njeno biće toliko teži da se vrati u to vreme? Je li to neumoljiva moć navike ili je ta neudobna, bolna dečja sobica imala i neke ugodne prednosti? Možda je na taj način samo bežala od kojekakvih odgovornosti koje su je plašile? Zar je moguće da se ispod svih tih slojeva, umesto prikrivene princeze zlatnog srca kakva je potajno želela biti, krije samo bedna kukavica koja beži od stvarnosti? Možda je Tamara zaista bila u pravu kad joj je sve ono rekla.Ova mogućnost ju je u momentu porazila.

Nije ni primetila kako je stigla do kuće i dokopala se svoje sobe. Zaključala je vrata i zgrabila plejer. Ležala je na podu sa slušalicama u ušima. Stišavala je plime u sebi, terajući

se da proživljava scene od malopre iznova i iznova, do granice zamora i utrnulosti. Nagomilani bol je izdizao cunami besa koji se prelivao preko dokova, razarajući svetove, izazivajući potom opet bol, zbog praznine. Grčeći telo i lice pritisnuto divljim ritmom i predivnom, razarujućom muzikom, dovodila je sebe u stanje polusvesti, u kom je

spoljni svet bledeo, ostavljajući samo lepotu muzike slivenu u ekstazu čula. Poništavala je sebe utapajući se u muziku. Jedino tako bol je jenjavao.

Jedva je registrovala majčino tiho kucanje u nekoliko navrata. Valjda je previše ridala i tako privukla neželjenu pažnju. Sad će morati sve da joj objašnjava, a nije joj se dalo to da radi. Kad se konačno malo smirila, grubo je otrla tragove suza sa obraza, ustala i zatvorila se u kupatilo. Šuštanje vodenog mlaza ju je smirivalo. Više joj se skoro nije ni dešavalo da očekuje da se oglasi hidrofor, kao u početku. Pogledala se u ogledalo. Obrazi su joj bili crveni i natečeni. Oči upale. Umila se na brzinu, potom sišla u dvorište. Tamo je sedela majka ukočenog, zabrinutog lica. Sela je na stolicu pored nje.

– Bila si kod Tamare, zar ne? – upitala je.

Bez reči je klimnula glavom.

– Nije htela da priča sa tobom…?

– Ne.

– Razumem.

Sada su reči postale suvišne među njima. Svaka od njih je jasno videla kako se oseća ona druga. Kao što to obično biva, zajednička patnja ih je na neki način ujedinila, ali bilo je

jasno da je to samo pusti trenutak. Iluzija.

– I šta sad? – pitale su majčine oči ono što usta nisu smela da izgovore. Pravila se da ne primećuje to pitanje. Kolena su joj poskakivala od uznemirenosti. Suviše se bola srušilo

na njena ramena. Smetao joj je još i majčin bol. Nije mogla da podnese njenu tugaljivu nemoć. Naglo je ustala, skoro oborivši stolicu pod sobom i posla prema ulazu u kuću.

– Opet…Opet ćeš otići, zar ne? – doviknula je majka za njom.

Ove reči su je zaustavile. Stisnula je pesnice, savladavajući bes od nadošlog bola.

– Ne znam…Valjda…

Nije imala snage da bude surova, premda je nešto u njoj teralo na to.

– Reci mi bar kuda…Da ne brinem…

Polako se okrenula prema majci. Činilo joj se da se okreće satima.

– Zaista želiš da znaš? – upitala je.

– Da – majčin glas je ipak drhtao. Nešto divlje je blještalo u Ivinom pogledu.

– Idem tamo…Gde je toplo i kad duva hladan vetar. Gde je bezbedno i kad nebom haraju gromovi. Gde noć inspiriše, a ne poražava svojom prigodnošću za iživljavanje bola i patnji ovog sveta. Razumeš li me? Tamo negde…ti to ne bi razumela…Tamo negde ja nemam beli hleb da jedem svako jutro, niti torte premazane šlagom, nemam ni televizor, kompjuter, internet…Dobro plaćen i uštogljen kancelarijski posao…Nemam ništa što bi ti smatrala vrednošću, a opet…Imam sve, sve što mi treba…Imam dom, ljubav, porodicu…Osećam se sigurno i ispunjeno…I da sam bila pametna, nikada ne bih otišla odande, ali eto…Tako je ispalo…

– Iva! – jeknula je majka, a lice joj je poprimilo skoro izbezumljen izraz – Šta to pričaš? Kakvo je to mesto? U šta si se to uplela? U neku sektu? Čuvaj se – dodala je, zgrabivši je za članke na rukama – Ti su ljudi opasni, iskorištavaju slabe jedinke kao što si ti, da bi ih uvukli u svoje mračne radnje…

– Mama! – povikala je, istrgnuvši ruke iz njenih. Tako se stidela sada. Stidela se ograničenih nazora svoje majke. Eto, prva njena pomisao je bila sekta. Tako malo je poznavala svoju kćerku. Tako malo poverenja imala u nju. Tako olako je obezvredila njene stavove i vrednosti. Bilo joj je muka.

– Nije sekta, ne brini – promrmljala je, potom nestala u utrobi kuće. Nekoliko sati kasnije, već je bila u autobusu, na putu ka Andreju. Šta joj je sve prolazilo kroz glavu tokom tog

putovanja, teško je reči. Bila je to čudna, maglovita smeša samomučenja i pritajenog uzbuđenja zbog povratka centru oko kog je gravitirala njena svest. Bilo je tu i zrno krivice

što je napustila majku, ali nije želela da razmišlja o tome. Znala je da radi ono što mora. Znala je da ne može drugačije nego da sluša svoje noge. Nije imala volje da čeka vozove, pa je uzela taksi do Andrejeve kuće. Letnji dan se bližio smiraju. Otvorila je prozor i pustila vetar da joj pušta talase svežine kroz kosu. Pratila je redove kukuruza, željno upijajući mirise seoskog vazduha.

– Ovde! Tu stanite! – povikala je kad joj je neočekivano, zanesenoj u sanjarenja, pred oči iskrsao prašnjavi puteljak. Kao da se uplašila da joj ne umakne ta staza, navalila je na

vrata i ušeprtljala se. Jedva je uspela da ih otvori. Platila je taksisti nekako suviše nervozno i plaho. Nije marila što izgleda smešna. Jedva je dočekala da odmakne niz put. Zastala je,zatvorila oči i duboko udahnula. A onda ih je otvorila i uputila se njemu…Njemu, Andreju!