3. poglavlje
POVRATAK ANDREJU
Kukuruzi su je sad već prilično nadvisivali. Njihove lelujave stabljike povijale su se ka njoj poput senki spram neba koje je tamnelo. Čudne spodobe su virile povrh tog mora. Raširenih ruku, kao da su dozivale sunce da se vrati, da ne odlazi na svoj svakodnevni počinak. Zastala je, preneražena, na sumornom skretanju, posmatrajući stazu koja je vodila ka njemu kroz hordu razapetih strašila. Jeza joj je podizala dlačice duž donjeg dela kičme. Osećala se kao da ulazi u dvorište nekog napuštenog zamka kog opsedaju duhovi. No, već sledećeg trenutka se saživela sa tom bizarnom slikom i krenula niz put. Večeri su još uvek bile veoma tople, iako je avgust prilično odmakao. Terala je od
sebe oblake panike i treme. Zastajala je, osvrtala se, hvatala se za grudi u kojima se srce zahuktavalo i poskakivalo. Noge koje su prošli put prelazile ovaj put sa nepomućenim
entuzijazmom, sad su nekako posrtale, malaksavale. Jedva ih je osećala. Ipak, tuga u njoj je bila suviše snažna i tražila je utehu i dom. Nije joj dala da ustukne, već ju je uporno terala sve dalje i dalje. Uprkos svemu, znala je da tamo na kraju puta još uvek ima nekog. Nekog na čije grudi može nasloniti glavu i osetiti spokoj. Već se bilo smračilo kad je stigla do kapije. Sve je bilo upravo onako kako se sećala. Busenovi trave, razgranate, mlade voćke i kuća čije se zelenilo utapalo u tamu koja je gutala ceo kraj. Kao i te večeri kad je rešila da ode, cvrčci su se nadvikivali u travi. Brda su bila tamnija od horizonta i nekoliko raštrkanih svetlucavih tačaka mirno je treperilo nadomak vrhova. Misteriozna svetla su joj ulila nadu. Otvorila je kapiju pažljivim pokretom. Ipak je škripnula. Skamenila se, zarivši pogled u osvetljene prozore na terasi. Iz zadnjeg dela dvorišta začuo se lavež.
“Glupi,glupi pas!”- pomislila je, ne bez nežnosti. Volela je Džimija, ali njegova revnost joj je sad išla na štetu. Pretila je da otkrije njeno prisustvo pre nego što bude spremna za taj susret. Više je osetila nego čula izvesno komešanje u kući. Zavesa je razgrnuta i vitka silueta se pojavila na prozoru. Već sledećeg trenutka začulo se okretanje ključa u bravi. Vrata su se otvorila i ugledala ga je. Još uvek je bio samo mračna silueta u senci verande.
– Ko je to? – doviknuo je mirnim, jasnim glasom. Pas je i dalje lajao kao mahnit.
Uzdrhtala je. Odjednom su sva njena osećanja ponovo postala stvarna. Nije se usudila da se oglasi, a opet, osećala se glupo tako nevešto prikrivena tamom i ćutljiva, poput lopova zatečenog u krađi.
– Hej! – ponovo se začuo povik, nakon čega ju je zabljesnula svetlost baterijske lampe. Okrenula je glavu u stranu da zaštiti oči, ali znala je da joj je već video lice. Nepomični mlaz svetlosti ostao je nekoliko sekundi uperen u njen levi obraz, a onda se ugasio. Taj mrak je se nekako čudno dojmio nakon malopređašnjeg blještavila.
– Ne stoj tu u mraku – naposletku je dobacio, tonom nehajne opustenosti – Udji.
I senka je kliznula u slabo osvetljen hodnik.
Teško se pokrenula. Oklevajući je prilazila dobro poznatoj terasi. Svetlost s one strane prozora ju je sad skoro plašila. Plašila se izloženosti njegovom pogledu. Plašila se
pogleda u njegove oči.
“Šta će sada biti?”- pitala se grozničavo. Uvek se pitala, uvek je sumnjala, premda je toliko puta dokazala sebi da je noge nikad ne bi odvele tamo gde joj nije mesto.
Tamna glava se promolila kroz vrata :
– Dolaziš ili ne?
Kosnula ju je ova hladnoća, iako je znala da je lažna. I dalje nije progovarala. Samo je mahinalno ubrzala korak. Ušla je na ta dobro poznata vrata u hodnik koji je sad
osvetljavala električna lampa u obliku mašine za meso, iz čijeg je grotla, umesto mesa, izvirala sijalica, a odatle u dobro poznatu sobu sa pogledom na terasu.
– Izvoli, sedi – teatralnim pokretom je pokazao na kauč sa zelenim prekrivačem. Tek tad je osetila dozu gorčine u njegovom glasu i to ju je zabolelo. Nije primetila da se išta
značajno promenilo otkako je otišla. Očekivala je barem neke tragove nereda i nemarnosti, neke dokaze da je patio i da mu je nedostajala, ali kuća je bila jednako uredna
i pomalo zabacana kao i pre i on je izgledao jednako opušten i spokojan kao i uvek, izuzev što je delovao nešto mršaviji, a brada mu bila nešto veća i kosa duža i razbarušenija. Pogled na njegovo lice duboko ju je potresao. To drago lice sa očima boje predvečernjeg neba iz kojih je izbijao mirni sjaj i toplina!
Izbegavao je da je pogleda. Kad mu je ipak uhvatila pogled, osetila se kao da stoji pred visokim zidom. Sakrio je dušu od nje. Nije mogla da mu zameri. Sigurno nije bio načisto šta joj je u glavi sve ovo vreme i zašto je otišla, tako, bez reči. Nije osećao potrebu da joj se obrati, a i ona je radije ćutala. Ubrzo joj je ćutanje postalo mučno, pa se unervozila. Htela je nešto da mu kaže od toliko toga što je imala, ali nije znala odakle da počne. Tišinu je na kraju on sam razbio direktnim pitanjem koje ju je šokiralo :
– Problemi kod kuće? Sestra? Možda majka?
Podigla je pogled koji je zamaglio nadošli bol.
– Šta hoćeš da kažeš?
– Pa to. Sigurno te je neko nasekirao kod kuće, pa si došla k meni. Varam li se?
Spustila je pogled, postiđena. Zaista, moralo je tako izgledati, da misli na njega samo kad je tužna, i da mu dolazi samo kad nema kud. Da li se varao? U glasu mu se osećao umor i blaga ironija.
– Nije baš tako – zabola je čvrst pogled u njegovo lice.
-“Baš”… – naglašavao je, smejući se – “Nije BAŠ tako”, rekla si…Ali je ipak tako nekako…Zar ne?
– Nije tako kako ti misliš…
– A šta ja mislim?
– Reci ti meni.
Nasmejao se nekako mrzovoljno.
– Šta ja mislim? Mislim da si ti jedno preplašeno dete i da nemaš pojma šta hoćeš. U stvari, svašta nešto bi htela i pružaš ruku da dohvatiš, a nisi svesna da neki izbori traže i
odnose žrtve.
– Mislim da si prestrog prema meni…
– Misliš? Ne misliš li da si to i zaslužila? – glas mu je sad podrhtavao od ljutnje koju je zadržavao, a njoj je laknulo. Saznanje da nije ravnodušan i hladan kako je pokušao da se
predstavi je učinilo da joj srce poskoči od nabujalog elana. Opet se osećala kao kod kuće. Ipak i dalje je bio veoma ljut i čekao ih je dug put do uravnoteženog odnosa.
– Verovatno sam zaslužila…I možda i jesam preplašeno dete…Ali znam šta hoću. Samo mi je jako teško to dosegnuti, baš zbog tog straha.
– I opet samo priča i tako malo dela…
– Opet mi strogo sudiš…
– A kako si ti meni presudila? Bez reči, bez objašnjenja…Samo si otišla! – vikao je na nju, izgubivši kontrolu.
– Pa ti si mi sam rekao da odem!
– Rekao sam da ideš ako je to ono što želiš! Kad si otišla, to sam shvatio kao tvoju konačnu odluku.
– Jedva si čekao da odem!
– To nije istina!
– Pustio si me da lutam sama, po mraku…Nisi posao ni da me potražiš!
– Znao sam da ćeš se vratiti…
– Kako si to mogao da znaš? Moglo je svašta da mi se desi, mogao je neko da me ubije, mogla su da me zgaze kola…
– Ali ništa se nije desilo, zar ne? Ovo jeste selo, ali ne živimo u divljini. Čuo sam kad si se vratila i kad si otišla u sobu. Mislio sam da si se izduvala i da će sutradan sve biti u
redu…Ali ne,tebe nije bilo.Nije te bilo!
– Morala sam da odem!Bilo mi je teško…
Lice mu se grčilo u čudne grimase dok je pokušavao da zaustavi bujicu besa koji je kuljao iznutra. Nikad ga pre nije videla tako izbezumljenog.
– Bilo ti je teško! Zbog čega ti je bilo teško? Misliš da meni nije bilo teško? Izluđivala si me svojim čudnim duševnim stanjima i ponašanjem! Pa opet, nisam dao da to usmerava moje postupke! Nismo deca. Kad izabereš neki put, učinićeš sve da ostaneš na njemu! A šta ti radiš? Prepuštaš se afektima! Nasekiraju te kod kuće, dotrčiš meni da te utešim. Nasekiram te ja, otrčiš kući. Ne ide to tako! Ne!
Urlao je, a ona je sedela na zelenom kauču, okrenuvši glavu prema prozoru. Bila je na ivici suza. I premda je znala da je njegov bes razumljiv i opravdan, osećala se napušteno i
razočarano.
-Jeste, ja sam čudna – promucala je na kraju kroz sitne jecaje – toliko čudna da ne mogu usrećiti ni sebe ni bilo kog drugog. Plašila sam se. Zar ne shvataš? Ne možeš da shvatiš…kako se oseća čovek koji je navikao da bude odbacivan, osuđivan i kritikovan od detinjstva…Oseća se kao da baš to i zaslužuje! Kao da ne vredi! I ovo sad što se dešava… Sav tvoj bes…Meni je to skoro normalno…Osećam se komotno u toj ulozi…Verovatno zato i stalno nesvesno izazivam nevolje i probleme…Da bih zadržala sebe u tom položaju koji su me ubedili da zaslužujem…Zato ne mogu da budem srećna, osim, možda, samo na trenutke. Zato sam otišla. Nisam htela da još više patim i nisam htela da te unesrećujem. Je l’ sad razumeš?
Ćutao je neko vreme, ruku prekrštenih na grudima, grizući donju usnu. Tiho je plakala i brisala suze gornjom stranom dlana. Naposletku je progovorio, a glas mu je bio blaži :
– Iva, sve ja to razumem…Pričali smo toliko puta o tome…Ali vreme je da prekineš sa tim. Vreme je da odrasteš i postaneš ono što jesi, a ne da se držiš te slike koju su ti usadili
u detinjstvu. Završi s tim, inače ćeš patiti ceo život.
– Znam… – prošaputala je. A onda ga je pogledala u oči i glasno izgovorila :
– Znam da je tako najbolje za mene, misliš da ne znam? Znam ja da postavim ciljeve, ali ne znam kako da ih ostvarim, ne vidim puteve. Osećam se kao slepac. Nemoćno. Nemoćno!
– Gluposti – odmahnuo je rukom – ti nisi nemoćna. Sposobna si i te kako, a i jača si nego što misliš.
– Eh, eto, i to su samo reči, a kako ja da ih pretvorim u delo? Šta da učinim da se osetim jakom?
Nasmejao se nekako odsutno.
– Mislio sam da ti mogu pomoći u tome…pre…Ali nekako, ma koliko da sam se trudio, ti si se i dalje osećala loše…Sad više nisam siguran u to da sam ja taj koji može da te
pokrene…
Hladnoća ju je prožela sve do vrhova nožnih prstiju. Sad je jasno videla šta se dešavalo s njim sve ovo vreme…Izgubio je veru u njihov odnos, i veru u sebe u njihovom odnosu … Bar je ljubavi još uvek bilo u njemu, ta misao ju je umirila. Trebalo je samo opet raspiriti. Poneta hrabrošću koja ju je i samu iznenadila, prišla mu je, dohvatila njegov dlan i
čvrsto ga stegla.
– Znam da sam grešila, Andrej – govorila je brzo i prigušeno – Ali ništa nije izgubljeno,zar ne? Nemaš pojma koliko si mi pomogao, koliko sam se promenila otkako sam te upoznala. Bila sam izgubljeno dete, i preplašeno, baš kao što si rekao, zaista, bila sam preplašena. I sve te promene što se dešavale u meni su me plašile, shvataš? O, Andrej, ja sam bila tako sama, tako prepuštena sama sebi ceo život…Niko me nije učio životu, niko mi nije pokazivao puteve, niti na koji način da tragam za njima…Samo su me plašili … Samo su mi pokazivali ružne strane… Zato svaka promena preti da naruši prividnu sigurnost u koju se uljuljkujem… Ali sad je sve drugačije…
– Da li je? – prekinuo je njeno strastveno izlaganje.
– Jeste! Zar ne vidiš?
Nije odgovorio. Gledao je negde u stranu, a u izrazu mu je naslutila sumnju i kolebanje.
– Zar bih bila ovde da nisam spremna na to, da se još uvek plašim? Zar bih smela da ti izađem na oči da ne verujem čvrsto u ovo što ti govorim?
– Nisam siguran. Nisam siguran, Iva.
Ispustio je njenu ruku. Stajao je nasred sobe, nekako nervozan, zarivši ruke u džepove. Rasejano je gledao zidove, pod, raskriljena prozorska okna kroz koja su prodirali
talasi mirisne svežine.
– Šta nisi siguran? – oči su joj bile širom rastvorene, u njima je treptala strepnja.
– Pa to…Ti i ja…Opet si tu, posle toliko vremena, i opet se dešava nešto među nama, a ja nisam siguran da je to sasvim ispravno.
– Zašto misliš da nije ispravno?
– Zašto? Iva, znaš kako se završilo prošli put…Nije nam to bila namera, ali smo oboje na kraju bili povređeni…Ovog puta ne želim tek tako da se upuštam, niti da se prepuštam…Ni zbog tebe, ni zbog sebe…A opet, tu si i to se prosto dešava i ja ne mogu niti želim da ga zaustavim. A možda bi trebalo. Ne znam.
Zario je prste u kosu. Sitne bore oko njegovih očiju su se namreškale. Osetila je nežnost i paniku u isto vreme. Nije ga smela izgubiti. Istina nije bila dovoljna. Šta drugo izabrati, čime se boriti? Možda je napad najbolje oružje? To joj se učini najbliže trenutnom raspoloženju.
– Dakle sve što se desilo između nas, desilo se tek tako? Prosto si se prepustio, pa šta bude? Mislila sam da tvoje godine nešto znače, da znaš šta hoćeš! A ti…Ako nisi bio
siguran, nisi smeo da dopustiš da se desi! Verovala sam ti! – vrisnu, a lice joj poprimi grub izraz tako nepriličan nežnim crtama njenog lica.
Tvrd prizvuk u njenom glasu ga kosnu.
– Nije u tome poenta. Ja samo brinem da to na duže staze neće funkcionisati.
– Zašto tako misliš?
– Jer ja vodim specifičan i ne baš primamljiv način života. Celodnevni rad, prljavština, borba. A ti si dobro dete, ali prilično nezrelo, iskreno govoreći. Pored toga, još ništa nisi videla ni iskusila. Gladna si sveta, spoznaja, doživljaja. Plašim se da te osudim na sebe. I plašim se vezivanja za tebe.
Nasmejala se sarkastično.
– Dakle i ti se nečega plašiš?
Pravio se da nije čuo njen komentar.
– Plašim se da me dozivljas kao romantičnog usamljenika, divljeg čoveka, buntovnika. Plašim se da nisi svesna da sam ja običan momak, ni po čemu poseban, osim, možda, po sudbini koju sam izabrao.
Izraz hinjene dosade ispunio joj je oči.
– Bla,bla,blla. Lepo si to smislio i rekao, ali ako si na taj način hteo izokola da me se rešiš, nisi morao da se mučiš. Mogao si da budeš i direktan, preživela bih.
Grube reči bile su propraćene vlažnim izvorima u dnu oka. Ponesen kajanjem, prišao joj je i privio je uz sebe, pritiskajući joj glavu na svoje grudi. Mirisao je na travu, na beskrajna polja kukuruza, na vlažno lišće.
Zanemela od naleta osećanja, sakrila je oči u njegovu majicu, osećajući kako vlaga sa njenih obraza prelazi na mekanu tkaninu. Kad se malo primirila, obrisala je oči, povremeno
šmrcajući i kratko uzdišući.
– Nije mi namera da te se rešim i ti to znaš – dodao je, odvojivši je od sebe i stavivši dlanove na njena ramena – Samo sam oprezan, za tvoje i za svoje dobro. Prošli put sam se prepustio bez mnogo razmišljanja, pa vidiš kako je ispalo. U pravu si u potpunosti. Moje godine bi trebalo da nešto znače. Trebalo je drugačije da se postavim. Da sačekam. Da te bolje upoznam. Da probam da shvatim tvoje i svoje želje. Mnogo mi je žao zbog toga.
Ćutala je. Boleo je njegov nedostatak optimizma. Nekako je navikla da se oslanja na njegovu snagu. On je uglavnom bio taj koji je gurao njihov odnos, a ona ta koja je izmicala. A sad, sad je sve bilo na njoj. Sad je ona morala da trči za njim, da ga ubeđuje, da ga privija uz sebe, a osećala se nemoćno. Pored toga i ego joj je bio poljuljan, a lavine nesigurnosti su pretile da sve uruše. Ni sama nije znala kako je uspevala da stoji tako mirno pred njim i bori se za svoja osećanja. I samu ju je iznenadila vera koja ju je pokretala.
Sat je glasno otkucavao, naglašavajući tišinu ranih večernjih časova. I između njih je bujala tišina. Međutim,ta tišina nije bila obična, tišina koju odgajaju ljudi koji nemaju šta
da kažu jedno drugom. Bila je to tišina dveju duša koje su teško izražavale sebe do kraja, a pogrešne reči su vodile u nesporazume, te su njeni damari bili u stvari neartikulisane
emocije koje su ih povezivale. Bolje su se razumeli kad su ćutali.
Osetila je bol u nogama, pa se spustila na tabure. Andrej je ostao da stoji.
– Nema potrebe da se držiš tako distancirano – njen glas je nekako muklo odjeknuo kroz
zelenilo sobe.
Slegnuo je ramenima i dalje ćuteći.
– Zar ti nisam nimalo nedostajala? – široko je rastvorila oči i gledala ga pogledom punim iščekivanja,poput deteta.
Nije mogao da odoli. Nasmejao se.
– Naravno da si mi nedostajala. Nije imao ko da me budi noću i da me gnjavi dok sam u najvećem poslu.
Pogledima su razmenili osmehe. Sada je već bila sigurna da će sve biti u redu između njih.
Kasni jutarnji časovi su je zatekli u krevetu. Andrejeva strana je zjapila prazna. Nije ni osetila kad je ustao i otišao. S dozom gorčine se podsmehnula parčićima neostvarene
nade da će ostati kraj nje tog jutra i čekati da se probudi. Znala je da nema prava da se žali, a opet, osećala se kao da joj je nešto bitno uskraćeno. Progutavši knedlu, ustala je i
obukla se. Zavukla je prste u džepove svoje udobne, zelene haljinice i šetala od sobe do sobe. Sve je bilo onako kako joj je ostalo u sećanju. Isto škripanje podnih dasaka, jednolično zujanje frižidera, cvrkut ptica svana, čak je i oljuštena farba na vratima još uvek jednako visila poput dronjaka na telu beskućnika. Zastala je pored lampe u
hodniku, radoznalo proučavajući njen neobičan dizajn. Prisetila se Petrovog obećanja da će napraviti jednu takvu.
– Verovatno je to njegovih ruku delo – pomislila je – premda, ideja je sigurno Andrejeva. To tako liči na njega.
Kao kroz maglu joj se vratila slika Andreja kako popravlja mašinu za meso neposredno pre njenog odlaska i više nije imala nikakvih nedoumica po tom pitanju.
Pomislila je kako bi mogla nešto prezalogajiti. Na kuhinjskom stolu je stajao paketić umotan u kariranu krpu. Dohvatila ga je i razmotala. Povelika grudva kajmaka tiskala se
ispeglana između dve kriške zlatno žutog hleba. Zacelo je Andrej ovaj sendvič namenio njoj. Bila je dirnuta tom sitnom pažnjom i lako je zaboravila osećanje neprijatnosti sa
kojim se probudila. Priliv životne radosti joj je dao krila, te se začas našla na terasi. Dve fotelje i stočić, neuredan travnjak i nabujale, mlade voćke, sve tako nemarno, kao slučajno bačeno, a opet puno lepote. Da, bila je kod kuće i ta spoznaja joj je donosila mir .Zagledana u brda, slistila je sendvič u tren oka. A onda joj je pogled pao na kukuruze i odrpana leđa najbližeg strašila. U tren oka je napustila terasu i našla se na kapiji. Vižljaste figure nalik ljudskim izranjale su iz zelenila prošaranog žutim nijansama, pozdravljajući sunce koje ih je nemilice pržilo ili prolaznike na ulici. Uzbuđeno ih je brojala. Jedan, dva, tri…Šest, sedam, osam. Osam!
Bila je zbunjena. Nikad nije videla osam strašila na jednoj njivi. U stvari,bila je prilično sigurna da nikad nije ni videla pravo strašilo, bar ne uživo. Ljudi u njenom kraju su
običavali da kace plastične kese na grane, pritke i drvene stubove taraba ne bi li njihovo šuškanje preplašilo nepoželjne, krilate štetočine. Ali ovo je bilo nešto potpuno drugačije. Osam spodoba nepomično je stražarilo nad kukuruzima. Kanapom su bile vezane za dva ukrštena kolca, nalik krstu. Imale su mekana tela presvučena prljavo belom tkaninom i preko raznoliku odeću. Pipajući je utvrdila da su od slame. Stiskala im je nezgrapne članke na rukama ne bi li iznova i iznova oslušnula to zanosno šuškanje iznutra. Jedino glava im je bila tvrda kao kamen, napravljena od neke čudne mase u koju su bile utisnute sve udoline i izbočine lica, upadljiva usta, veliki nosevi raznih oblika i izbuljene oči. Ta lica su bila prilično realistična, sa blagim izobličenjima i karikiranjima. Svi su imali različite izraze, prilično verno dočarane veštom rukom nekog vajara, različite, lepršave frizure od slame, kukuruzne svile, pa čak i od suvog cveća obojenog živim bojama. Šeširi su im bili odrpani i iskrpljeni mnogobrojnim parčićima tkanine u raznim bojama, jakne takođe prekrivene raznolikim zakrpama,načičkane bedževima sa čudnim natpisima i prišivenim dugmićima različitih boja i oblika.
– On je zaista lud! – pomislila je sa oduševljenjem koje nije mogla sputati – Lud! Lud! Lud!
Obilazila je ovu uvrnutu izložbu kao u kakvom transu. Probijala se kroz kukuruze do svakog strašila i zastajala pred njim s poštovanjem, zagledana u to bizarno lice sa razbarušenom kosom. Nije mogla da odvoji pogled. Bilo je nečeg tužnog i magičnog u tom prizoru, nečeg tako sličnog predelima sa unutrašnje strane njenih očnih kapaka. Nežno im je dodirivala hrapave obraze i nameštala neposlušne pramenove. Konačno se trgavši iz te hipnotisanosti, grabila je prema kući. Nekoliko puta se osvrnula, još uvek u neverici. Više nije bila raspoložena za duge šetnje, pa je radoznalost zadovoljila obilaskom kokošarnika i štala. Smešna joj je bila činjenica koliko ju je radovalo što vidi i Andrejeve kokoške. Jednu po jednu ih je uzimala u ruke i mazila po pernatim glavama. Preplašene, bežale su od nje čim bi osetile čvrsto tlo pod nogama. Koze i Mrguda je odveo sa sobom, njihovi slamnati ležajevi su bili prazni. Obišla je i svoju staru sobu na tavanu, pregledala nakit koji je stajao netaknut u korpici, među knjigama, prstima obrisala prašinu sa naslova, podsećajući se vremena kad ih je gutala. Baš kao i tada, željno je iščekivala Andrejev povratak, uporno potiskujući tom željom misli o Tamari i majci i svemu što se desilo prethodnih dana. Kad se konačno pojavio, prišla mu je mirno, prikrivajući radost.
– Hej – dobacio je nekako nemarno, uz prilično štur osmeh, izuvajući čizme.
– Hej – odvratila je tiho.
“Dakle,to je to” – mislila je.
Nakon svega, samo jedno hej naspram svih njenih snova i očekivanja .Opet je osetila ubod razočaranja.
– Neću da te ljubim, prljav sam – dodao je nešto nežnije.
– Dobro – odgovorila je, malo umirena.
Činilo joj se da beskonačno dugo buci hidrofor i voda huči kroz cevi i pljuska po dnu kade i pločicama, dok ga je čekala da se istušira. Napeto je mrdala desnu nogu, osluškujući zvuk otvaranja kupatilskih vrata, potom njegove korake kroz hodnik. Živci su joj popustili kad je shvatila da su zamakli prema kuhinji. Zvuk otvaranja frižidera ju je potpuno izbacio iz koloseka. Začas se našla na kuhinjskim vratima.
– Pa gde si ti? Zaboravio si da me poljubiš – potrudila se da joj glas zvuči koketno, premda su joj silna prebacivanja treperila na vrhu jezika.
– Izvini – u par koraka bio je kraj nje, obuhvatio je oko struka i nežno poljubio.
Poljubac je raspršio sve njene zebnje, premda se završio pre nego što je želela.
– Videla sam jutros ona strašila što si poredjao – počela je iznenada.
Dobacio joj je pogled preko ramena, još uvek kopajući po frižideru.
– I kako ti se čine?
– Fascinantno! Zaista! Koliko ti je vremena trebalo da ih napraviš?
– Svake godine pravim po jednog – reče, stavljajući na sto činiju sa nekim čorbastim jelom – U početku je bio samo jedan čova sa smešnom glavom i ofucanim šeširom. To je onaj sa tužnim licem, možda si ga zapazila?
– Da, jesam. Zapazila sam da svi imaju drugačije izraze lica.
– Da. Onda mi je zatrebao još jedan. Pomislio sam da bi mom prvencu trebao neko ko će ga oraspoložiti,pa sam napravio onu nasmejanu damu. A onda me ponelo i eto…
– I sad imaš izložbu na njivi. I ljudi sa ulice mogu da je vide…Nije ni čudo što te nazivaju Ludakom – smejala se Iva.
– Misliš? – i on se nasmejao, otpuhnuvši kroz nos.
Postavio je tanjire i doneo hleb. Gledala ga je netrmice.
– Pa da. Deluje uvrnuto. Kao ulaz u neki jezivi cirkus iz horor filmova.
– Super – Andrej se sad grohotom smejao – To sam i hteo. Da rasteram one koji ovde ne pripadaju. One kojima je mesto u mom svetu neće uplašiti nekoliko iskeženih lutki
napunjenih slamom.
– Ali to su umetnička dela! – uzviknula je u zanosu.
– Ma nisu. Suviše su nezgrapni i ružni, pravljeni bez preciznosti.
– Nisu savršeni, istina, ali ideja je sjajna!
Uzdahnuo je, kopajući kašikom po tanjiru.
– Iva, to su samo strašila. Zabavljao sam se praveći ih. Ako rasteraju ptice i sačuvaju kukuruz, biću zadovoljan. To je sve što želim.
Stisnula je usne i uhvatila njegov pogled u mrežu svog polumesečastog osmeha.
– Samo strašila! Kako da ne. Vidim da se ništa nisi promenio za ovih mesec dana.
– Što ne jedeš? – izbegao je komentar na njenu primedbu.
– Nešto nisam gladna.
Zagledao se u nju ispitivački.
– Malo si deblja nego kad si otišla odavde. Mamina kuhinja, izgleda, dobro deluje na tebe.
Osetila kako joj vatra nagriza lice sve do korena kose. Ova neumesna primedba bila je tako netipična za njega. Zašto je morao da bude tako zajedljiv? Zar će joj se sad stalno
svetiti za njen ispad i bekstvo? Zar mu je tako teško da je shvati?
– Izvini, nisam mislio ništa loše – učinilo joj se da je njegov glas došao iz velike blizine, kao da joj je ispaljivao reči u samo uvo.
– Nema veze – kamen je pritiskao njenu glavu ka drvenoj ploči stola.
– Zaista mi je žao, nisam razmišljao.
Delovao je iskreno.
– Nego, povešću te jednom kod Petra da vidiš prava umetnička dela – dodao je.
-Aha. Ok. – živnula je malo tek tad – On pravi neke lampe, koliko sam razumela?
Retko je bila srećna, kao tada, što je tako naglo promenio temu.
– Da. Kad vidiš ta dela shvatićeš koliko je sjajan i lud. Mnogo luđi od mene. A opet, niko ga ne smatra ludakom.
– Šta misliš, zašto je to tako?
– Zato što…On prosto svoju ekscentričnost čuva za sebe. Ne bode oči ljudima. Drži tu hladnjaču, živi na tom svom imanju, nekad ga obrađuje, nekad plaća druge za to, proizvodi vino, rakiju, razna pića, drži se strogo i povučeno…Ta ko bi mogao bilo šta da mu zameri – smejao se Andrej, praveći kratku pauzu u svojoj priči da bi popio gutljaj vode – I to je to.
-A kad vide te njegove radove, šta tada misle svi ti ljudi?
– Šta mogu da misle? On je bogat, pod tom maskom može da radi sve što poželi, dok god to ostaje u domenu umetnosti, dok se ne širi na svakodnevni život. Sve dok ide na posao
svaki dan, zarađuje pare, vozi kola, živi isto kao i svi oni ili neznatno drugačije, sve dok im je sličan na bilo koji način, biće im prihvatljiv.
Govorio je mirno,bez uzbuđenja.
– A ti?
– Ja,očigledno, bodem oči.
– …i uživaš u tome, zar ne?
Njegov pogled je postao veoma ozbiljan.
– Hm.
– Ne?
– U stvari, da. Ponekad. Ali uglavnom se trudim da budem to što jesam šta god drugi mislili o tome.
– To je stav za poštovanje.
– Svaki stav je za poštovanje ukoliko ozbiljno ne ugrožava druge ljude.
– Opet ti i tvoja pomirljivost!
– I tvoja želja da svoje mišljenje prilagodim tvome.
– Ok. Odustajem. Ovaj razgovor postaje čudan.
– Meni je čudna i neverovatna sama činjenica što si tu.
Bila je zatečena ovim iznenadnim, iskrenim priznanjem. Bacila je pogled na to blago preplanulo lice, mekih crta, uraslo u kosu i bradu. Plave oči su pod veštačkim svetlom
izgledale kao dragulji. Njena osećanja su počela da bubre. Ta nabujala nežnost ju je slamala. Nije znala kako da je iskaže u ovakvom trenutku,niti je umela da joj se odupre. Kao i uvek, probio se kroz njeno trnje. Za tren oka se našao kraj nje i podigao je sa stolice lako, kao dete. Ljubio je, držeći čvrsto njenu glavu svojim koščatim šakama. Omamljenu, povukao ju je kroz kuhinjska vrata ka sobi sa klavirom. Naslonjenu na dovratak, ponovo ju je obasuo poljupcima i dodirima. Rasuvši joj kosu po jastuku, dugo ju je gledao, ne dodirujući je. Pružila je svoj vreli dlan ka njegovom obrazu. Usput mu je slučajno okrznula nos. Bio je čudnovato leden. Taj laki dodir pokrenuo je bujicu milovanja i uzdaha. Kad joj se činilo da se uzbuđenje bliži vrhuncu, zastao je i spustio se kraj nje, oslonjen na bok.
– Pre izvesnog vremena saopštila si mi jednu svoju želju – prošaputao je – I ja sam ti je ispunio.
Osetila je neku neodređenu strepnju.
– Na šta tačno misliš?
– Zar se ne sećaš? Bila si vezana za ovaj krevet u kome sad ležiš, po sopstvenoj želji, želeći da mi se potpuno prepustiš.
Nije odgovorila. Spustila je kapke da prikrije stid koji ju je prožeo sve do vrhova nožnih prstiju. To nije bio običan stid. Bila je to čudna, iskonska strast, proizašla iz dubine njenog bića i stid zbog iste. Šake su joj malaksavale i kao oduzete ležale pored tela.
– Ne, nema potrebe da se stidiš – dodao je i dalje je netrmice posmatrajući – Tvoja hrabrost i iskrenost su zaista inspirišuće. Ali sad ja imam jednu želju…
Uputila mu je nagao pogled širom rastvorenih očiju.
– Kakvu želju?
– Uplašila si se?
– Ne.
– Ipak jesi.
-Nisam. Kakvu želju?
– Jesi.
Uzdahnula je.
– Samo mi reči šta želiš.
– Ne želim da ti kažem šta želim.
Podigla je obrve,zbunjena.
– Zašto onda…?
Ali nije stigla da dovrši rečenicu. Još uvek malaksalu, okrenuo ju je na stomak. Svež miris jastuka joj se uvukao u nozdrve. Pružio se preko njenog tela. Zario je usne u njen vrat, nos u njenu kosu. U nekom čudnom, nepravilnom ritmu tonuo je u nju ponet ludačkom euforijom. Damari njenog srca postali su dublji. Jasno je osećala kako se granaju i prodiru u svaki delić njenog tela, prete da razbiju rebra i grudni koš. Dok ju je slamao tempo koji je nepokolebljivo zadavalo njegovo telo, osećala je to nešto kako lebdi svuda oko njih. Nešto ukorenjeno – ljubav, strast, hemija – nešto toliko blisko i prepoznatljivo, premda na samoj ivici svesti, da nije imala snage ni volje da mu odupire. Kad su se, naposletku, primirili, ostao je da leži zariven u njene dubine, sa zubima zabodenim u ranjivi prevoj njenog vrata i ramena. Tiho, jedva čujno, sanjivim glasom, šaputao je u njeno uvo :
– Sad si moja, potpuno moja, zar ne?
Činilo joj se da bi svaki njen odgovor razbio čaroliju i gurnuo to što se upravo desilo u zamku klišea, stoga je ćutala.
– Obećaj mi – nastavljao je sa jednakim snenim zanosom – da više nikad nećeš pobeći od mene. Da me više nikad nećeš napustiti.
– Obećavam. – prošaputala je.
Konačno je odvojio glavu od njene kose, spustio joj na leđa nekoliko lakih poljubaca od kojih joj se naježila koža, potom se srušio kraj nje na krevet. Par trenutaka je ostala
nepomična, pogledom bludeći po beloj provrsini jastuka. A onda ga je pogledala. Plakao je kao dete.
