5. poglavlje
Tih dana je često propitivala svog dragog o životu pre nje,o članovima porodice, o Lani, kao i o Petru, kog su odlučili da zajedno posete.
-Petar…Petar je potpuno drugačiji od mene, a opet u nekim stvarima veoma sličan. Spolja se naše sličnosti jako slabo vide, a opet,toliko dugo se znamo i toliko toga smo prošli da mi se čini da ništa ne bi moglo da nas razdvoji…
-Šta misliš da je to što vas povezuje?
-Ne znam.Jako teško je to dokučiti.
Nabrao je čelo, naslonivši šaku na slepoočnicu,
-A možda i nema potrebe razmišljati o tome – dodao je, uzdahnuvši.
-Meni, recimo, delujete veoma razliciti – nastavila je, ne obazirući se na njegovu opasku – Ti si komunikativan i prijatan, on jedva da progovara po koju reč. Ti si uvek nasmejan, a on je pravi mrgud.Tvoj i njegov način života se dosta razlikuju.
-To su samo lica koja pokazujemo. Iznutra je nešto sasvim drugo.
-Znam. Ali šta,šta?
-Ne znam. Ima u njemu nečeg. On je kao kamen koji su nasukali na obalu,potom zakopali u pesak tako da viri samo vršak. I taj vršak vazda pokazuje svetu i sve leži na tom istom mestu. Možeš plivati uzvodno, nizvodno, možeš otići na drugu reku, pa se vratiti, njega ćeš uvek tu zateći, uvek istog, ukopanog, nepomičnog, stamenog.
-A ti?
– Ja? Pa, ja sam oduvek bio letač u potrazi za novim horizontima. Družeći se sa njim shvatio sam značaj te njegove stalnosti, pa sam je usvojio i ukombinovao sa sopstvenom željom za promenom. I evo me. Sad svaku promenu prvo utemeljim, potom letim dalje, tražeći. Tako rastem, a opet, ostajem to što jesam.
– A on?
– On? Dobro je njemu – odmahnuo je sa dobrodušnim osmehom Andrej – On je potpuno srećan u svom pesku i ko sam ja da ga ubeđujem u suprotno?
– Hm – dobacila je zamišljeno.
Posle nekog vremena, opet je progovorila :
– A šta se dešava između njega i Lane? Koliko sam shvatila oni su u vezi?
– Ma, nemam pojma – namrštio se – Lana je komplikovana.
– Kako to misliš? Ne razumem.
– Ni ja ne razumem. Oduvek je tako. Danas su drugovi, sutra ljubavnici, prekosutra opet drugovi i tako u krug. Ko će to pohvatati.
– A zašto si tako siguran da je problem samo u njoj?
– Poznajem ih oboje ceo život. Pera je oduvek bio zaljubljen u nju i samo je nju gledao.
– A ona?
– Ona ne zna šta hoce – Andrej se i dalje mrstio – Ali to nije moj problem.
Zaustila je da još nešto pita, ali se ipak uzdržala. Bio je u pravu,verovatno. To nije bio njegov problem, a ni njen.
Sledećeg dana su se konačno uputili u očekivanu posetu Petrovoj kući. Delio ih je samo niz livada i njiva pored puta, pa su rešili da idu peške. Već na pola puta bilo je jasno da ta ideja i nije bila baš dobra. Sunce je nemilice pržilo, a kosa ispod šešira joj se neprestano znojila. Pred zaslepljenim očima titrao joj je Andrejev veliki slamnati šešir u pokretu, fleka od znoja na leđima i njegova slatka zadnjica u zelenom šorcu. Vrele kapi su joj se slivale niz lice, skidajući slojeve rumenila i razmazujući joj šminku. Njena kratka, svetlo smeđa haljina sa indijanskim motivima bila je takođe mokra na leđima, a stopala vlažna u plitkim, letnjim čizmicama. Mislila je o tome kako joj se, kao i obično, svakodnevni život smeje u lice svojom prozaičnošću, preteći da ukrade i najmanje zrno magije. Ali nije želela da se preda bez borbe. Nije htela da mrzi to sunce što topi njeno telo, nije htela da zanemari uzbudljivi zveket odnekud iz trave sa susednih livada, nije htela da se kaje što se našminkala i namestila kosu, samo zato što joj je glava sad izgledala poput iskežene bundeve nasađene na slamnato telo. Zastala je na trenutak, hvatajući dah. Andrej je takođe zastao i okrenuo se prema njoj. Lice mu je bilo crvenkasto i nabreklo. Njegova koža je loše podnosila sunce, ali oči su, kao i uvek, zračile životom. Pružio je ruku prema njoj. Stavila je dlan u njegov. Bilo je suviše vruće i dlanovi su bili vlažni i klizavi, a ipak, nije imala srca da odbije taj viteški gest. Iscrpljeni od sunca i oznojeni, banuli su pred Petrovu kuću. Izdaleka gledano, bila je to kuća kao bilo koja druga, s tim izuzetkom što je izgledala nešto luksuznije. Vrata i prozori su bili od kvalitetnog drveta, bela fasadna cigla krasila je pročelje, a visoka, graciozna bela ograda sa elegantnim cvetnim ukrasima čuvala je prilaz od nepozeljnika. Uredan travnjak i spiralne betonske staze koje su se sastajale oko jezerceta u centru dvorišta,doprinosili su tom utisku. Iz podšišane trave mestimično je izranjalo cveće u naizgled nemarno razbacanim žbunovima. A onda joj je pažnju privuklo nešto neobično. Oniski lampioni dremali su raštrkani u zelenilu, između betonskih spirala. Najveći joj je dopirao negde iznad struka. Sa teškog kružnog postolja uzdizao se vitak gvozdeni stub na čijem vrhu je počivala kugla. Ta kugla je bila veoma neobična. Bila je to staklena lopta, zamućena mlečnom zavesom, zarobljena u okruglom kavezu od gvožđa. Tu gvozdenu rešetku činio je neverovatan splet metalnih stabljika, listova i cvetova. Zastala je zadivljena.
– Nisam ovako nešto očekivala. Prelepo je.
– O da, ali ima još mnogo toga što treba da vidiš. Dođi!
Uhvatio je za ruku i poveo do vrata. Zvono je odjeknulo poput cvrkuta nevidljive ptice. Petar je otvorio vrata i pozvao ih unutra bez mnogo prenemaganja. Nosio je izbledele farmerke i crnu majicu. Bio je bos, kao,uostalom i njih dvoje kad su se rešili tereta papuča i čizama ulepljenih znojem sa tabana.
Plafoni su bili prilično visoki, zidovi blistavo beli. Taman nameštaj razbijao je tu belinu. Nije bilo previše detalja, ali videlo se da su brižljivo odabrani. Razni lovački trofeji, preparirane ptice i glave divljih svinja buljili su u nju svojim zastrašujućim, staklenim pogledima. Seli su u crne kožne fotelje. Petar je otišao da skuva kafu.
– Je l’ on sam živi ovde? – upitala je šapatom, osvrćući se unaokolo, da je ne čuje.
– Ne. Sa roditeljima.
– Baš neobična kuća – primetila je.
– Hm – otpuhnuo je Andrej – Tipičan skorojevićki sjaj. A opet ima u sebi tu neku sirovost. Teško je to iskoreniti.
– Nemaš baš visoko mišljenje o ukusu čoveka kog nazivaš najboljim drugom.
– Ovu kuću je većim delom uredio njegov otac. A i to što mi je najbolji drug ne znači da je savršen.
– Hm, ponekad mi se čini… – poče Iva, ali u tom trenutku je Petar naišao noseći poslužavnik sa kafom, te zaćuta – Reći ću ti posle – došapnu brzo. Andrej je klimnuo glavom bez reči.
Kafa je bila poslužena, kao i neki okrugli, smeđi kolačići naslagani na elegantan beli tanjir sa crnim cvetovima. Za sve vreme, Petar nije progovorio ni reč, a ni Andrej kao da nije osećao potrebu da započne bilo kakav razgovor.
– Oni su verovatno navikli ovako, da se razumeju bez mnogo reči – pomislila je. Ali njoj je ipak bilo pomalo nelagodno.
– Hoće li doći Lana? – upitala je tek da nešto kaže, a to joj se učinila kao jedina spona koja je povezivala sa Petrom.
– Ne – kratko je odgovorio – Ne može danas…
– Verovatno opet neke humanitarne akcije? – dobacio je Andrej sa izrazom hinjene dosade.
– Ne znam – slegnuo je ramenima Petar. Skoro da uopšte nije menjao izraz lica dok je govorio. Čudna joj je bila ta statičnost crta.Davala je neku čudnu neodređenost njegovom karakteru. A pošto nije mnogo ni pričao nije imala dovoljno materijala za bilo kakvu dublju analizu i to je nerviralo.
– Nego – počeo je Andrej nakon što su popili kafu i izgrickali nekoliko keksića – Mi smo došli da vidimo lampe. Hoćeš da nas povedeš?
– Naravno.
Propustio ih je ispred sebe u hodnik, potom pažljivo zatvorio vrata za sobom. Andrej je očigledno već poznavao pravac kojim treba da se upute, te je već hitao ka ulaznim vratima. Prošli su opet kroz splet spirala i gvozdenih cvetova i uskoro se našli sa zadnje strane kuće. I tu je trava bila uredna i pokošena. Nekoliko vitkih voćki se ponosito uzdizalo i natkriljivalo mali paviljon obrastao vinovom lozom sa čijih vijuga su već visili zeleni grozdovi. Niz betonske stube su se spustili u ogroman podrum koji se prostirao ispod cele kuće. Tu je zatekla čitavu jednu radionicu za struganje metala. Razne mašine i komadi gvožđa stajali su uz zidove. Delovi nedovršenih lampi su bili uredno naslagani u jednom uglu. Bili su tu kojekakvi čelični stubovi, fenjeri, staklene kugle, kavezi, ali i neki vrlo neobični predmeti kao što su starinski merači sa kazaljkama, nalik satovima i zupčanici raznih veličina i oblika. Petar ih je ćutke odveo do jedne lampe koja je bila skoro gotova. Nalikovala je velikom, trokrakom svećnjaku sa dve uske neonske sijalice na vrhu dva bočna kraka. Između njih se uzdizao središnji, najvislji krak, na čijem vrhu je stajao stakleni valjak uglavljen između metalnih držača odozgo i odozdo. Kroz staklo je videla nešto što ju je prestrašilo i nateralo da ustukne. Beživotno telo pacova ljuljalo se u bezbojnoj tečnosti, ukočeno u čudnom, uspravnom položaju. Glava kao da mu je bila pričvršćena za vrh tegle, a zadnje šape zalepljene na dno.
– Šta je ovo? – tiho je vrisnula. Zaprepašteno je gledala u Andreja.
– Zar nije fascinantno? – dobacio je umesto odgovora. Nije odgovorila.
Nije mogla da odvoji oči od tog prizora. Buljila je u staklo kao hipnotisana.
– Ovo je posebna tehnika prepariranja – konačno se oglasio Pera i trgnuo je iz opčinjenosti – Telo se polaže u posebno pripremljenu tečnost i tako dugo ostaje očuvano. Ova metoda potiče iz viktorijanskog doba – nastavio je – Sad postoje čak i efikasnije metode, ali ja koristim ovu jer je u skladu sa celokupnom idejom…
Tu je zastao. Ivu je začudilo što je i toliko govorio. Mešavina gađenja i oduševljenja ju je prožimala od glave do pete. Zaista, što je duže gledala, lampa joj je delovala sve luđa i sve lepša i baš kao što je Andrej rekao, fascinantna. Onda je Petar ugasio glavno svetlo i uključio lampu. Dve uzane sijalice su bljesnule bacajući snopove svetlosti na lica dva muškarca izronila iz senke. Telo pacova je obasjala čudesna svetlost ljubičaste boje. Mistično je pulsirala u polumraku.
– Užasno i prelepo u isto vreme – dodala je konačno, kad je svetlo opet upaljeno.
Petar nije reagovao na kompliment. Pažljivo je skidao prašinu sa staklenih delova.
– Andrej je kriv – rekao je konačno kroz nešto što je nalikovalo na tanki osmeh – On me je zainteresovao za to vreme…
Pogledala je u Andreja sa strepnjom.
– Da, to je steampunk – dobacio je Andrej smejući se – Ali ne brini, ideja o prepariranju je Perina. On je strastveni lovac. Ja jedva i kokos zakoljem.
– Pa je l’ neko kupuje ove lampe?
– Preko interneta idu. U inostranstvo – slegnuo je Petar ramenima – Ovde teško.
– I dosta su skupe – dodao je Andrej – Ovde ljudi nemaju para za takve ekstravagancije. A ni želudac.
Zaćutali su.
– Dođi da vidiš ovo – pozvao je do nekog starinskog ormarića, zastrtog zelenom zavesom. Strgnuo je zavesu i na policama se ukazalo nekoliko tegli, sličnih onoj na lampi. U svakoj je plutalo poneko jezivo stvorenje. U jednoj je bila neka džinovska stonoga, potom još dva-tri pacova, daždevnjaci, gušteri. U jednoj je čak bila i sklupčana neka mala zmija. Dlake na leđima su joj se naizmenično podizale i spuštale. Uprkos veličanstvenosti prizora, bila je sigurna da ne bi želela tako nešto u svojoj kući, u svojoj blizini. Kad su konačno pregledali sve i vratili se u dvorište, na svetlost dana, Iva se osećala kao da je izronila iz neke čudesne, mračne pećine prepune čuda. Skoro da je sumnjala u realnost svega što je videla. Činilo joj se kao da je sanjala.
Do večeri su sedeli u dvorištu, u prijatnoj hladovini paviljona. Razgovor je sad bio življi i spontaniji nego u početku. Čak se i Petar raspričao. Prepričavao je neke doživljaje iz lova. Upoznali su i njegovu majku. Nasuprot Ivinim očekivanjima, bila je to sasvim obična zenica, sa paz frizurom, jednostavno obučena. Kao i Petar, nije mnogo pričala, ali samo njeno prisustvo je bilo prijatno. Ponudila ih je da ostanu na večeri, ali su ljubazno odbili. U sumrak su krenuli kući ivicama njiva. Šetnja je sad bila mnogo prijatnija nego u dolasku. Pirkao je neki topao vetar. Mesec se pomaljao na nebu, beo i proziran. Kad su se konačno dočepali kuće, izvalili su se u fotelje na terasi.
– I, šta misliš o Petrovom radu? – upitao je Andrej pomalo izazivačkim tonom.
– Neverovatno. Ne znam šta bih drugo rekla. Ne znam da li mi se sviđa ili ne, ali je svakako upečatljivo.
– Ludak, zar ne?
– Pa da, ali ne mislim da je luđi od tebe. Mislim, jeste, na neki način, uvrnutiji je. Ali tvoje ludilo je druge vrste…
– Koje vrste? – pogledao je iščekujući odgovor.
– Ne znam kako to da objasnim…Ti ulažeš tolike napore u misiju koja je skoro nemoguća… Zato si lud. Jesi, ne šalim se – dodala je kroz smeh, videći gde se njen domaćin takođe osmehuje – Sve što radiš, radiš zarad nekog cilja. Nisi toliko umetnik, koliko možda, filozof. Mislilac. A on…Njegova umetnost je izlaz za mračna stanja njegove duše. U tome je razlika. I ponekad mi se čini…
Tu je opet zastala.
– Šta ti se čini? Malopre kod Pere si isto tako počela, pa si stala. Rekla si da ćeš mi kasnije reči. Šta si htela da kažeš?
Nabrala je čelo.
– Pa čini mi se…Nemoj pogrešno da me shvatiš…Ne želim da te uvredim ili povredim, ali…
– Reci slobodno – odvratio je mirno, tek jedva primetnim treptajem iskazavši napetost.
– Pa ponekad mi se čini… – progutala je pljuvacku – Da si…ljubomoran na njega – izlanula je konačno.
– Ljubomoran? Zašto misliš da sam ljubomoran?
– Pa zato…Stalno naglašavaš kako je luđi od tebe, ali ga niko ne smatra ludim. Deluje mi kao da ti to smeta…To što ga ljudi prihvataju uprkos ekscentričnosti, a tebe ne…
Zaćutala je,osećajući kako joj srce probija rebra. Andrej je takođe ćutao neko vreme, zadubljen u misli. Nakon nekoliko trenutaka se trgao i okrenuo prema njoj :
– Ne, siguran sam da to nije ljubomora. I šta god da je, nije usmereno na njega, već na svet koji je takav kakav je. Vidi samo ono što je na površini. Nešto oprašta, nešto ne. Možda je to moje osećanje nemoći. Ne znam. Ali nema veze sa onim što osećam prema njemu, eto…
– Izvini. Nadam se da te nisam uvredila…
– Ne. Naprotiv! Baš je super što si to rekla, jer si me navela na razmišljanje.
Kasnije te večeri, buljila je u mesec sa tog istog mesta na terasi i razbijala glavu misterijama međuljudskih odnosa. Šta je to što povezuje određene ljude, uprkos tolikim različitostima? A šta je to što ih čini ravnodušnim, uprkos sličnostima? Zašto nju i Tamaru nije mogla povezati ni zajednička porodična istorija, ni zajednička patnja, sličnost temperamenata, niti dugogodišnje iskustvo zajedničkog života? Ili su možda ipak povezanije nego što ona to misli?
“Ona je vatra što pustoši, ja sam šuma što odoleva…” – pisala je u tajnu sveščicu – “Premda jecam i plačem i s bolom zaspivam, ja znam da sam jača i da moja je pobeda.”
Na trenutak je zastala, vršak olovke zarivši među zube, zagledana u daljinu, potom nastavila :
“Ona je moja sestra, poznajem njenu srž. Njen plamen je i moj, začet na istom izvoru. Al’ ogrezla u slabost, izgara u svojoj vrelini i svojim bolom i mene hoće da ogoli.”
Ruka joj se zatresla, kao da nije mogla da izdrži pod plimom teških osećanja koja su je pritisla.
“Eto,odakle toliko besa među nama” – mislila je, i sama zaprepaštena ovim neočekivanim otkrićem. Htela je tu da završi pesmu, ali neki instinkt joj je govorio da tu nije kraj, da postoji još nešto što treba da bude rečeno. A onda se dogodilo. Pustila je ruku da slobodno vršlja po papiru. Reči su navirale iz nje poput magme iz grotla vulkana.
“…Ne ljutim se na nju. Ona je moja sestra, vatra. Ja sam šuma što odoleva. Naša je ljubav, kao naša borba. Večita.”
Zapisavši ovu poslednju reč, osetila je kako je obuzima neko neodoljivo osećanje spokoja. Znala je da nije sve gotovo. Da nisu pokidane sve veze između nje i njene porodice. Znala je da tu još uvek ima ljubavi koja samo traži vremena i razumevanja da bi prevazišla sve kamene spoticanja. Nekako je znala da će na kraju sve biti u redu. Ova misao joj je ozarila utrobu. Sa tim plamenom u grudima, legla je pored Andreja koji je odavno spavao. Milovala ga je po kosi i ljubila po leđima i ramenima, a on se izvijao i nameštao, onako napola razbuđen. Toplina i podatnost njegovog tela su je potpuno razgalili. Oslonila je glavu na njegovo rame i posle mnogo vremena, zaspala mirnim snom, bez noćnih mora i buđenja.
