6. poglavlje
Jednog od narednih dana ju je saletelo sijaset neugodnih doživljaja. Bilo je to od onih jutara po čijoj specifičnoj atmosferi prosto osetiš da će nešto loše da usledi na kraju dana. Prvo što je ugledala kad se probudila bila su širom otvorena vrata spavaće sobe. Andrej je očigledno izleteo u žurbi i zaboravio da ih zatvori. Pošto mu se to inače nije dešavalo, jasno je bilo da se nešto nepredviđeno desilo. Ustala je i krenula prema kuhinji. U hodniku je utvrdila da su i vanjska vrata samo pritvorena, kao i mrežica protiv komaraca. S druge strane, i vrata podruma su zjapila otvorena i ustajao miris iz podzemlja se širio hodnikom. Prišla je i zatvorila ih. Još uvek bunovna promolila se kroz kuhinjska vrata. Bosa stopala škripala su vukući se po drvenom podu. U kuhinji nikad nije bilo dovoljno svetlosti, pa se uhvatila za prekidač da upali svetlo. Tad je shvatila da nema struje. Odvrnula je česmu. Zaprepastila se kad je izostalo poznato, iritirajuće bučanje hidrofora, kao i tanki vodeni mlaz. Dođavola, zaboravila je da i hidrofor radi na struju. Odustala je od doručka i krenula da traži Andreja. Zatekla ga ja na bunaru. Izvlačio je vodu kofom pomoću starinskog sistema sa pokretnim valjkom i konopcem i presipao je u velike, plastične balone koje je pre viđala u podrumu.
-Šta se dešava?-upitala je, trljajući oči.
-Nema struje. Ko zna koliko je neće biti. Hidrofor ne radi. Moram ručno da izvlačim vodu.
-Baš nezgodno. Daj da ti pomognem.
-Pa ne znam…Teški su ovi baloni. Sam ću. Bolje idi nahrani životinje. I pomuzi kože.
-Vaša želja je za mene zapovest!-salutirala je oštro, sa komično ozbiljnim izrazom na licu i zaputila se prema štalama.
-Pa sama si se ponudila da pomogneš… – smejao se za njom.
-Najviše na svetu volim da mužem kože!-dobacila je hineći oduševljenje, dok joj je ton jasno govorio da to, u stvari,ne voli da radi. Zaista,teško su joj padali poljoprivredni poslovi. Na vrelom suncu koje joj je pržilo teme, postajala je veoma troma. Nije bila naviknuta na bilo kakve napore, osim pešačenja. Nije volela ni da bude prljava i oznojena. A valjalo je veći deo dana pregurati tako. Muža joj takođe nije išla najsjajnije. U početku se čak plašila i da dodirne Lorina i Donina vimena. Plašila se da stisne, da ih ne bi povredila ili izazvala da je ritnu nogom. A danas joj se čak i kofa prevrnula. Deo mleka je nepovratno iscureo, a ionako ga nije bilo mnogo. Srećom, refleksi su joj bili dobri, te je munjevito reagovala i tako sačuvala veći deo bele tečnosti. Andreja je često ljutila ta njena nespretnost. Mešao ju je sa nepažljivošću. Oh, on je bio tako savršen. Zbilja je retko grešio, bar što se tiče baratanja svakodnevnim stvarima. Imao je i nerve za precizne poslove. A i kad bi mu se potkrala neka greška, ona je tako malo pažnje obraćala na to. Nju su mučile druge stvari. Nevična samokontroli, s vremena na vreme bi mu se požalila na dosadu, durila se i pravila plačne scene, ali on kao da to nije uzimao previše ozbiljno.
-Uopšte ne provodiš vreme sa mnom- kukala je – po ceo dan si na imanju, sa životinjama i tim svojim povrćem i voćem. I mašinama.
Njena kuknjava je izazivala blagonakloni smeh :
-To nije tačno.Po cele večeri smo zajedno.
-Aha, pod uslovom da ti se ne spava, da nisi umoran ili bezvoljan.
-Nije to tako često kako ti se čini.
-Za mene je i previše često. Treba mi više od toga. Trebaju mi uzbuđenja. Mentalne stimulacije. I zabava.
Opet se nasmejao.
-Pa zabavljamo se, uvek radimo nešto zanimljivo.
-Ali ja žudim za nečim novim – pravila je grimase i pričala tonom natmurenog deteta.
-Bezimena, znaš da moram da radim da bismo imali od čega da živimo. Mislim da ti je to jasno,osim ako ne misliš da možemo živeti od vazduha – dodao je blago.
-Znam – stisnula je usnice,i dalje se dureći-Pa i ja radim. Šta hoćeš da kažeš, da ne radim?
Nasmejao se. Njena svadljiva priroda ga je očito zabavljala.
-Neću to da kažem. Eto vidiš, često čak i radimo zajedno. Uostalom, uvek kad poželiš da ideš sa mnom, ja te povedem i budemo zajedno. Ne vidim u čemu je problem.
-To nije isto. To je posao. Tad smo posvećeni nečemu drugom, a ne jedno drugom.
-Zaista dajem sve od sebe da ti se posvetim što više mogu.
-Znam, znam, ali ja se tako nekad osećam…Usamljeno…Hajde kad moraš da radiš na imanju, ok, ali ti posle ideš u laboratoriju ili sviraš ili nešto popravljaš…Uvek je nešto preče od mene…
-Hej, ništa nije preče od tebe – prišao je i zavukao prste u njenu kosu – Ja bih baš voleo da mi se pridružiš u mojim istraživanjima, ili da zajedno sviramo, ali ti nekako…Kao da te ništa od toga ne zanima…
-Zanima me, ali ne toliko kao što me zanimaš ti – odsekla je odlucno – Mogu ja da radim mnogo toga sa tobom, ali to opet nije dovoljno. Treba mi više od toga.
-Šta ti to treba,Bezimena? – i dalje ju je ponekad zvao tim imenom, posebno kad bi joj upućivao sebi svojstvene blage prekore.
-Nešto – odgovorila je tiho, pokretima ruke dočaravajući neodredjenost – Nešto. Sve – dodala je.
Njegov osmeh bi tad bio tako blizu i osećala je kako je ta blizina opčinjava. Taj osmeh je uvek terao da zaboravi na ljutnju i nezadovoljstvo. Do sledećeg sukoba. A taj je pretio da izbije baš sad, dok je išla prema kući noseći kofu sa poluprosutim mlekom. Srela ga je na terasi, ali jedva da je i obratio pažnju na nju.
-Moram da napojim kože i Mrguda, a onda da izvučem vodu za polivanje…Doći ćeš da mi pomogneš? – doviknuo je u prolazu.
Ćutke je klimnula glavom i prošla pored njega prema vratima. Kofica joj se usput malo zaljulala i još jedan mlečni mlaz se izlio na drvene daske na terasi.
-Dođavola!-opsovala je u sebi i okrenula se da vidi je l’ Andrej video šta se dogodilo, ali on je već bio nestao iza kuće. Uputila se pravo u kuhinju. Mleko je presula u flašu kroz veliki žuti levak i smestila u frižider. Još uvek joj se prilično spavalo, ali sad, znala je, nema ništa od vraćanja u krevet. Na terasi je sačekao neočekivan prizor. Sivi mačor se stvorio niotkuda i marljivo lizao mlečnu baricu. Čučnula je pored njega i milovala ga po glavi dok je hipnotično liptao jezikom po belom fluidu.
-Gde si bio do sad?-obratila mu se umiljato-Super što si došao. Taman ćeš očistiti umesto mene.
Samo brzim trzajima ušiju je pokazivao da primećuje njeno prisustvo. Uzdahnula je, ustala i mrzovoljno odbauljala do bunara. Nije joj se radilo, a i mrzela je tu užurbanost u kritičnim situacijama. Nije se snalazila, a i Andrej je tad bivao previše nervozan i nestrpljiv. Kad su konačno završili, uz mnogo uzajamnog truda i njegovog i njenog da se ne zakače oko neke gluposti, naređali su balone uz zadnji zid kuće i vratili se na terasu. Mačora više nije bilo, a ostatke mleka u vidu providne, bele fleke krišom je otrla stopalom. Andrej je odmah založio vatru i bacili su se na spremanje doručka. Ručak su obično spremali uveče za sledeći dan, zajedno sa večerom, tako da je današnji već bio spreman i smešten u frižideru. Sunce je već bilo prilično visoko odskočilo i bilo je skoro nepodnošljivo stajati uz razbuktalu vatru. Sad kad nema struje, bilo je razumljivo korišćenje istog, ali nije joj bilo jasno zašto je Andrej toliko insistirao na tome i kad ima struje. Štaviše, uopšte nije ni imao električni šporet, već je vazda, i po najvećoj vrućini ložio na terasi. Mislila je o tome kako joj je ranije ova sitna ekscentričnost njenog dragog izgledala zanimljiva, ali sad…Sad je to bila okolnost koja je otežavala njen život. Uprkos tome nije gubila volju za život s njim. Dan za danom se sve više uveravala u njegove kvalitete i sve više je prianjala uz njegovu toplinu. Iako joj se ponekad činilo da im je život previše usmeren na svakodnevne poslove i da ne posvećuju dovoljno vremena svom odnosu, ipak je jasno osećala koliko je svaki trenutak sa njim ispunjavajući. Uostalom, uvek je bio tu negde i radio je za sebe, za njih…Mogla je videti kad poželi, zagrliti, popričati s njim. Bilo je to neuporedivo lepše nego da je morao negde odlaziti na osam ili deset sati, potom odmarati još sat-dva i uz sve to, raditi za drugog za male pare i mučno se provlačiti kroz život kao toliki drugi koje je poznavala. Negde u to vreme, što zbog te želje da što više vremena provodi sa njim, što zbog sopstvene sklonosti, svoju strast prema mućkanju supstanci i stvaranju lepota prenela je sa kuhinje na Ludakovu laboratoriju. Andrej je sam pravio sapune, šampone i razne higijenske potrepštine, ali činjenica je da se u tome ograničavao samo na osnovne potrebe. Ivina mašta se tu, naprotiv, razmahala do neslućenih granica.
-Treba mi još teglica-rekla mu je jednog dana.
-Zaboga, police u kupatilu su već prepune!-jadao se-Ne znam zaista zašto moraš da imaš toliko različitih vrsta sapuna i kupki!
-Zato što je zabavno – odvratila je, ne zbunjujući se.
-Trošiš mi zalihe uzalud-nastavljao je u istom tonu, ali ona kao da ga nije čula.
-Trebalo bi da skoknemo do brda da naberemo još neke biljke.
-Iva!-skoro je viknuo, oči su mu bljesnule. Probudio ju je iz lenjog zanosa, a onda je smireno dodao-Moras malo da se kontrolišeš.
Znala je da je u pravu, ali samokontrola joj nije bila jača strana.
Ali ovaj dan je bio drugačiji od ostalih. Dobar deo je protekao u raznoraznim poslovima koje je valjalo obaviti. U međuvremenu je došla i struja. Negde u sumrak, taman dok su prali ruke na česmi, pred kapijom se zaustavio kamiončić koji je pripadao Andrejevom ocu. Pretrnula je ugledavši ga. Ni Andrej nije delovao srećan. Poželela je da pobegne ne bi li izbegla susret sa tim čovekom koji ju je pomalo plašio, ali već je bilo kasno. Začuo se tresak vrata i ta vitka, sedokosa prilika je žurnim korakom ušetala u dvorište. Andrej mu je pomalo nevoljko pošao u susret. Iva je ostala pored česme u neprilici, ne znajući šta da čini, kako da se ponaša. Najgore od svega je bilo to što je i Andrejev otac očigledno osećao isto to i sve je bacao kratke, zbunjene poglede na nju preko Andrejevog ramena. Razmenili su nekoliko brzih rečenica. Andrej je delovao zabrinuto. Ćutke je slušao ruku prekrštenih na grudima. Na kraju je klimnuo glavom i stariji čovek se već napola okrenuo prema kapiji, odlazeći. A onda se okrenuo prema njoj i učtivo podigao ruku u znak pozdrava. Uzvratila mu je uz zbunjeni osmeh i popela se na terasu. Kad se kamion izgubio među kukuruzima i zvuk motora zamukao, Andrej se vratio i obratio joj se ozbiljnim glasom :
-Deda je u bolnici. Idemo sutra da ga posetimo.
Pretrnula je.
-Idemo?-oštro je naglasila ovo “mo”.
-Da. Želim da ga upoznaš. Dok je još među nama.
Razdirući talas nežnosti joj je zapljusnuo šupljinu između rebara. Nije mogla da ne primeti da je rekao “dok je još među nama” umesto uobičajenog i banalnog ” dok je još živ “. Tek sad je počela da nazire svu važnost koju je ovakvo specifično izražavanje imalo za njega. Davalo je neku dublju dimenziju svemu što ga je okruživalo. Otvaralo je vrata u neki drugi, magičan svet u kom je sve bilo naizgled isto kao i u ovom, ali oplemenjeno i nabijeno smislom i toplinom.
Nakon večere se nisu mnogo zadržavali na terasi, kao obično. Bili su prilično umorni. Brzo nakon tuširanja i pranja zuba, naslonili su glave na mirisne jastuke i utonuli u san. Negde u gluvo doba noći, mora ju je vratila u budno stanje. Uspravila se u krevetu. Bilo je veoma mračno, te je jedva nazirala oblike po sobi. Andrej je spavao. Taman se spustila, želeći da pokuša ponovo da zaspi, kad joj se učinilo da čuje korake u hodniku. Bili su spori i laki, kao da ta misteriozna stopala jedva dodiruju pod.
-Mora da mi se učinilo-pomislila je.
A onda su se koraci ponovili. Sad je već bila ozbiljno uplašena. Pridigla se u krevetu i sa zebnjom gledala prema vratima. Tek tad je primetila da nisu uopšte zatvorena, već privučena. Osetila je paniku.
-Ko bi to mogao biti?-usplahireno je pitala samu sebe.
Iznenada, začula se škripa i vrata su se otvorila. Sledila se. Niotkuda nije duvao vetar, a na vratima ipak nije bilo nikoga. Samo tama i praznina. Strah koji je osetila na trenutak joj je oduzeo udove, jezik, celo telo. Nije mogla da se pomeri, niti da vrišti. A onda je spustila pogled i na pragu ugledala siluetu mačke. Oči su joj sijale u mraku. Kad je ugledala, napetost je naglo popustila i tek tad je počela da se trese i da paniči :
-Andrej! Andrej, probudi se!-vrisnula je, tresući mu rame, ne bi li ga probudila.
Mrmljao je nešto, nastavljajući da spava.
-Andrej!-jeknula je i on se konačno probudio-Malka! Mačka! – vikala je.
-Otkud mačka?-progunđao je bunovno.
-Ne znam. Ne znam. Mora da je ušao neprimetno. Mnogo je bilo strašno. Vrata su se samo otvorila i nije bilo nikoga. Mnogo sam se uplašila!
Ustao je i upalio svetlo. Sivi mačor je sedeo na pragu i nevino trepkao svojim zelenim okicama.
-Kad si ti ušao, ne razumem-gundjao je zgrabivši ga u naručje i odnoseći sa sobom.
Ustala je i krenula za njim. Ušao je u kuhinju i preturao po frižideru, tražeći nešto da nahrani mačka. Ovaj je jurcao tamo-ovamo oko njega histerično mjaučući i češući se od njegove noge. Konačno je pronašao neko parče mesa i dao mu da jede ispod stepenica na terasi. Čulo se ludačko predenje i hroptanje. Mačak je očigledno uživao.
-Bio je ovo čudan dan-prošaputala je dok su se nameštali u krevetu, spremni da ponovo urone u san.
-Svaki dan je čudan s tobom, Bezimena. Ali tako i treba da bude. Nikad nije dosadno.
-Stvarno tako misliš?
-Aha. A sad spavaj. Sutra rano ustajemo.
-Ok. A da me poljubiš za laku noć?
-Ah, da. Poljubac. Dodji-nežno je usnama dodirnuo njene usne, a onda je ona dohvatila i stisnula njegovu glavu, spustivši mu na obraz sočan poljubac. Zvučni efekti su dugo odjekivali u njegovom levom uhu.
