12. poglavlje
NOĆNA ŠETNJA MEĐU KUKURUZIMA
Sledeće jutro ju je zateklo zarobljenu u mrežu more. Sanjala je Tamaru. Probudila se sa težinom u grudima. Bilo je već kasno pre podne, sunce je nemilice pržilo izazivajući
mrzovolju i lenjost. Nepovezane misli su joj opsedale um, iskidane vrućinom. Po prvi put otkako je došla, donekle i pod utiskom sna, sećanja na svađu sa Tamarom su je uzela
pod svoje. Do tog trenutka bila je puna utisaka izazvanih životom sa Ludakom i ti utisci su nekako spontano potiskivali sve ono što ju je mučilo i što ju je u stvari i dovelo na
njegova vrata. Premda je znala da ga zanima, bila mu je zahvalna što ne insistira na objašnjenjima koja nije bila spremna da mu pruži, bar ne još uvek. Onaj uporni, tupi osećaj
krivice, proizašao iz nekog dubokog, ko zna čime uslovljenog negiranja sopstvenih vrednosti ju je izjedao iznutra, a ni samosažaljevanje joj nije bilo strano. Čime je zaslužila
sve to što joj se dešavalo? Zašto se oseća ovako kako se oseća? Zašto ne može da živi bez tih stega? Pomislila je na Ludaka. Prisetila se jucerašnjeg dana i slobode koju je na
momenat osetila dopustivši sebi da se iskobelja iz grča. Osetila je nešto nalik sladostrašću kako joj parališe krvne sudove. Noge su joj utrnule i osetila je malaksalost. Celo njeno
biće je težilo da mu se približi, privučeno hipnotičnom gravitacijom koja je pulsirala svuda unaokolo, ali nešto u tom istom biću je kočilo. Neki besmisleni, suludi strah u čiju
suštinu nije mogla prodreti. Zašto se on interesuje za nju? Šta uopšte zna o njoj? Hoće li ga neki unutrašnji kompas sprečiti da je povredi, ako se prepusti osećanjima? Hoće li
možda, ona sama sve učiniti da sebe povredi, u slučaju da on to ne učini? Podsmehnula se prezrivo sopstvenoj nenormalnosti. Naglo je ustala, razbacavši svoje misli svuda po
sobi. Želela je da ih odbaci.Zbunjivala su je i zamućivala joj sliku, a ona je želela da jasno vidi. Njena analitička priroda je težila da nesputana prodre u suštinu, a suština je
izmicala.Bila je razapeta između onog za čim je žudila i onog što joj je njena psiha servirala kao strašnu istinu poput izvrnute slike na bioskopskom platnu, sprečavajući je time
da te svoje žudnje izrazi do kraja i ostvari. Dok je Ludak bio u njenoj blizini, lako je bilo uhvatiti se za njegovu čvrstinu i biti srećan i pun optimizma. Ali odvojena od njega,
ponovo je postajala ona stara, nesmirena, mučena dosadom, nedoumicama, nesigurnostima, nestabilna sa blagim mazohističkim crtama. Zaista, ne bi imala ništa lepo da kaže o
sebi kad bi je pitali. Odlučila je ipak da obavi tu neprijatnu dužnost. Iz dubine ranca iskopala je mobilni telefon utonuo u prašinu i uključila ga. Nije želela da se rasplinjuje, niti
da odaje gde se nalazi.
“Dobro sam,ne brinite za mene.”
Ako vas uopšte zanima, htela je da doda, ali se uzdržala. Čemu napad i optužbe? Oklevala je par trenutaka. Pomislila je kako bi bilo super da ih ostavi da se muče, da misle da je
mrtva ili kidnapovana, ali nije imala srca da ih toliko razapinje neizvesnošću i krivicom. Na kraju krajeva, i one su, kao i ona, bile žrtve sopstvenog neznanja i nesposobnosti
samokontrole, svih loših navika koje su im ostavili preci.
Broj na koji šaljete. Imenik. Tamara. Poslato.
Isključila je telefon. Eto, skinula je jedan teret sa nejakih leđa. Zamišljala je Tamarino lice kad joj stigne ova hladna, formalna poruka. Ako su već otkrile da je nema u domu,
sigurno će svoje skoro savršene crte stisnuti u grimasu sušte ozbiljnosti, otrčaće do mame i važno joj saopštiti, sarkastičnim tonom, da se ONA ludača javila i da je, eto, makar
dobro, premda ne želi da kaže gde je i šta tamo radi. Nezavisno od svega toga, obe će joj zameriti to što je neodgovorna i što ih bruka, jer, eto, sad zbog nje moraju da lažu
komšije i ceo grad i da izmišljaju priče o njenom danonoćnom učenju i ispitima koje polaže, a ko zna koliko će da traje ta agonija. A opet, ako nisu josš uvek primetile, Tamarino
lice će biti zbunjeno, potom malo namršteno. Pitaće se šta joj to OVA ludača piše, čemu ta nesuvisla rečenica. Ipak, malo će se zabrinuti. Popričače sa majkom kad dođe kući, pa
će odlučiti da je pozovu i provere šta se dešava. Kad utvrde da joj je mobilni telefon isključen, polako će početi da shvataju i uhvatiće ih blaga panika. Ipak će je pozvati na fiksni.
Tamo se niko neće javljati, osim u slučaju da je cimerka rešila da uči preko leta, a ona će im reći da nije dolazila, niti se javljala. Bum. Odjeknuće kao bomba podmetnuta usred
male, uspavane varoši. Izmestiće ih iz ravnotežnog stanja, potpuno poremetiti. Nije imala snage da ide dalje u tom sumornom maštanju, premda je u njemu pronalazila izvestan
užitak. Nije želela da razmišlja o njima. Htela je da razmišlja o Ludaku.
Predveče, dok je iščekivala da se vrati, rešila je da se prepusti još jednom naletu hrabrosti i iskrenosti prema samoj sebi. Želela je da bude lepa za njega. Želela je da prikuje za
sebe ne samo njegove oči, več celo biće. Obukla je dugu, narandžastu haljinu od lakog materijala, sa bretelom prebačenom preko jednog ramena. Drugo je počivalo ogoljeno u
svojoj ranjivoj mršavosti. Na mišicu je stavila narukvicu od mesinga, sa dva spiralna zavijutka sa spoljašne strane. Dugo je razmišljala šta da radi sa kosom. Još pre, kad je
nabavila ovu haljinu, planirala je da kupi široki šal u sličnoj nijansi i da ga obavije oko glave kao turban, dočaravajući sliku mirisne i vrele Afrike, sa izduženim i tamnim
siluetama žena koje nose zemljane krčage na glavama, tako česte na prašnjavim reprodukcijama u izlozima staklorezačkih radnji. Ali eto, sad je to bilo nemoguće. Na kraju je
odlučila da isplete labavu pletenicu i prebaci je preko onog golog ramena. Pogled koji joj je uputio kad je zakoračio na terasu sadržao je u sebi mešavinu stidljivog
divljenja i blage nelagodnosti zbog sopstvenog prašnjavog i zapuštenog izgleda. U ruci je držao korpu sa povrćem i voćem. Odložio ju je na sto usporenim pokretima.
– Idemo na bal? – upitao je šaljivo, pokušavajući da razbije okove sopstvene zatečenosti.
Nasmejala se.
– Ja bih rado sa vama na bal mladi gospodine – odgovorila je glumeći ljupku koketnost – Ali vi ste maestro, pa ako vi plešete, nema ko da nam svira, a ako svirate, ja ću morati da
plešem sama sa sobom ili sa nevidljivim partnerom…Ili sa metlom…Metla, da! To i nije tako loša ideja, šta velite?
Ludak je klimao glavom, smejući se njenoj poletnoj govorljivosti.
– Mislim da ste luckasti, mlada damo. Ali zato vas i… – zastao je, zgranut, kao da se uplašio onog što zamalo da mu se otkinulo sa jezika.
Zastala je i ona, tik ispred njega, u svojoj lepoj, narandžastoj haljini, sa svojim oblim obrazima, zarumenjenim od uzbuđenja i pogledala ga širom rastvorenih očiju, poput
deteta.
– Zato me šta?
Nehajno je odmahnuo ka horizontu.
– Znaš već.
– Znam?
– Pa valjda. U svakom slučaju, ništa bitno. Jesi li gladna?
– Jesam. Spremila sam tikvice.
– O ne, opet tikvice.
– Ti voliš tikvice.
– Volim.
-Čemu onda to : “O ne” ?
– I to znaš. Znaš da volim da te zezam.
– Ok. Ćutim. Znam da ti dosađujem svojim brbljanjem.
Ušla je za njim u hodnik, potom u kuhinju.
– Ne, volim kad si opuštena. Ali ponekad si bespotrebno bojažljiva i nekako kao da samu sebe sputavaš, kao recimo sad.
– To zavisi od stepena namrštenosti tvog lica. A i od dužine pogleda koji mi upućuješ. Vidiš, kad vidim da si neraspoložen, ja odmah postanem nesigurna i povlačim
se.
– Bespotrebno – mrmljao je, režući hleb velikim nožem sa drvenom drškom – Moje neraspoloženje retko ima veze sa tobom.
– Jasno mi je, ali ja tako reagujem. A opet, kad mi posvećuješ previše pažnje, opet sam nesigurna.
– Zašto? – pogledao je preko koluta tikvice koji se spremao da proguta.
– Zato što…Pa, verovatno nisam navikla da budem u centru pažnje, pa mi je neprijatno.
Slegnuo je ramenima.
– Ovde nema nikog drugog, osim nas. Uvek si u centru moje pažnje. Uvek se osećaš neprijatno?
– Ma ne – odmahnula je rukom, čupkajući koricu hleba i mrljaveći po tanjiru, budući da nije bila gladna – I nisam mislila na tu vrstu pažnje…
– Nego na šta?
Osetila je neprijatnost. Nije mogla da mu odgovori iskreno. Nije mogla da mu kaže da su je njegovi dugi pogledi, čas ispitivacki, čas nežni i topli, potpuno zbunjivali. Kako to da
mu kaže, a da ne insinuira uzajamna osećanja koja su bubrela između njih poput zrna pasulja porinutih u vodu? Iako ih je polako postajala svesna, nije imala snage da prstom
pokaže na njih i da se ogoli. Kakvu su to igru igrali? I dokle će da traje? Dok se jedno od njih ne umori i ne baci sve karte na sto? A posle? Šta ih posle čeka? Odustajanje,
gubljenje interesovanja, kolotečina? Naježila se pomislivši na svoju napuštenu majku, na ledenu Tamaru, na Martu uspavanu u stereotipu. Šta ljubav donosi osim patnje na
kraju? Kolike su šanse da im uspe? Kolike su šanse da bude povređena? Stresla se od ovih misli. Zaneta u njih, nije ni primetila jos jedan dug, zainteresovan pogled na svom
licu.
– Opet si postala bojažljiva i uzdržana.
– Izgleda da imam previše ličnosti u sebi – našalila se.
– Ja želim da ih sve upoznam.
– Zašto? Šta ćeš ako ti se ne svide?
– A šta ako mi se svide?
– Ja sam prva pitala.
– Nema potrebe da me to pitaš.
Zastala je na trenutak, nesigurna.
– Ok.
Ostatak večere pojeli su u tišini. Noć je bila plavičasta i nekako intimna. Kao i obično, sedeli su na terasi. Iz vaze na stočiću širio se miris livadskog cveća. Ludak je
pratio na gitari hor cvrčaka skrivenih u travi. Svici su palili i gasili svoje svetlucave zadnjice. Uživala je sledeći pogledom njihovo titravo kretanje kroz nabujali mrak.
– Gle ! Pojavilo se još jedno misteriozno svetlo! Tamo na brdu! Pogledaj! – povika iznenada pokazujući dlanom na brdo čija se linija nejasno ocrtavala spram zatamnjenog
obzorja.
Na trenutak je prestao da svira.
– Gle, zaista. Pojavi se povremeno i to treće svetlo.
U mraku joj nije video lice, ali slutio je zanos koji se na njemu ocrtavao, te se nasmejao u sebi. Luckasto i simpatično je bilo njeno detinjasto oduševljenje za tako obične i lako
objašnjive stvari.
– Zar se nikad ne pitaš šta ima tamo, kakva su to svetla? – nastavi Iva strastveno – Mislim, znam ja da su to kućice i to – dodade pomalo sumorno – ali, zar nije uzbudljiva pomisao
da se tamo, baš sada, možda događa nešto potpuno suludo, vanredno, tajanstveno i uvrnuto?
Ludak je ponovo trzao žice u laganom ritmu.
– Jeste, uzbudljivo je.
– Znaš- produži ona snižavajući nesvesno ton, kao da želi da sakrije deo svoje unutrašnjosti koji se spremala da otkrije – noći sam provodila buljeći iz dvorišta u slična
ovakva svetla, i u zvezde. Bilo je nečeg u tom treperenju, neke daljine, hladnoće, čežnje za otkrivanjem nepoznatog…Sad kad razmišljam o tome, deluje mi kao da su to bile
slutnje nekog drugačijeg života od onog kakav me je čekao, kakav vodim, kakav svi mi vodimo.
Zastala je na trenutak, kao da traži prave reči.
– Zato su svetla, u stvari, nada. Volim da ih posmatram iz daljine. Plašim se njihovog gašenja.
Ćutali su. Svetla su mirno počivala na svojoj mrkoj pozadini, povremeno se izobličavajući, tvoreći i istežući lagano svoje zvezdaste krake. Blagi nalet vetra trgao ju je iz dremljive
nepomičnosti.
– Hočeš da odemo jednog dana tamo? – odjednom upita
– Gde?
– Tamo. Na brdo. Da pronađemo svetla.
– Otići ćemo. Ali to su samo stare kuće, Bezimena. Zemljani pod i plafoni od slame.
– Znam, ali nema veze. Uzbudljiva je sama pomisao da stojiš na mestu koje si toliko dugo samo posmatrao iz daleka, maštao o njemu. Zar ne?
Ludak nije progovarao neko vreme, a melodija pod njegovim prstima je postala topla, brza i strastvena. Poslednji drhtaj žice je muklo odjeknuo kroz tamu i on nasloni gitaru uz
zid.
– Možda i ovo naše svetlo nekom ko gleda sa brda deluje kao stecište uzbudljivih događaja ili kao sigurna luka – primeti sa šaljivim prizvukom.
Iva se nasmeja.
– U pravu si. Ljudi uvek čeznu za onim sto im je nedostižno i daleko.
– A ti?
– Ja? Ja čeznem za svim i svačim. Volela bih da spavam na oblaku. Zamisli kako je to samo mekan i pufnast krevet ! I volela bih da posedujem krevet sa točkovima i onda da
ležeći u njemu putujem svugde, svugde ! I volela bih da imam sandale od puzavica i da mi se uvijaju i penju uz nogu do kolena, ovako – prstom je povlačila spiralnu putanju od
gležnjeva duž potkolenice – i šta bih još volela? Volela bih da zaspim negde među granama, na nekom drvetu pored reke, reka da me uspava – dodade- ali da nema mrava da me
golicaju i kojekakvih buba da mi se upliću u kosu…Ili da se uspavam u paukovoj mreži! Da! – uskliknu – Paukove volim, slatki su i jezivi. Zar to ne bi bilo divno?
– Vidim ja da se sve tvoje fantazije nekako vrte oko spavanja – smejao se Ludak razdragano.
– A šta znam? Fali mi miran san, neprekinut morama. I bezbrižno buđenje.
– Zar to nemaš kod kuće?
– Ja nemam kucu,Ludace. Vidiš da sam dete prirode.
Čudno joj je zvučalo kad god bi izgovorila njegov nadimak : grubo i nekako osuđujuće. Zato mu se retko obraćala bilo kakvim imenom, a posebno tim jedinim koje joj
je rekao.
– Izvini – dodade tiho – nije mi bila namera da te uvredim, ponelo me…
Nije obratio pažnju na njenu grešku i pokušaj ispravke.
– Ti si dete prirode, Bezimena, ali ne ove prirode u kojoj smo sada i u kojoj ja živim. Ti si dete jednog paralelnog prirodnog sveta koji živi samo u tvojoj glavi, ali je svakako
predivan, mračan i blistav u isto vreme.
– Šta hoćeš da kažeš?
– Da je tvoje viđenje prirode prilično nerealno. Vidiš u njoj ono što ti je potrebno, a ne ono što zaista pruža.
– I dalje ne shvatam.
Uzdahnuo je.
– Shvataš, siguran sam.
– Ne razumem, hoćeš da kažeš da ja ne znam šta je to priroda i da je ne razumem i da je vidim samo kroz prizmu onoga sto želim da vidim?
– Tako nekako, ali je mnogo kompleksnije od toga.
– Hm.
Zaćutao je.
– Misliš da sve znaš zato što si stariji od mene i zato što živiš čudnim načinom života?
– Daj, ne počinji, molim te…Uopšte nisam mislio tako kako si shvatila.
– Ne, reci mi. Reci mi ako tako misliš?
– Ne, Bezimena. Ne mislim da sve znam. Ali bila si u pravu što se tiče jedne stvari. Veoma si nesigurna i svet doživljavaš kroz osećanja koja izaziva u tebi. On je odraz tvoje
unutrašnjosti. A s obzirom na to da sve previše analiziras, lako dolaziš do zaključaka koji dokazuju sve ono loše što misliš o sebi. Tad tvoj svet postaje mračan. A opet, kad ti duh
ogladni, posegneš za magijom i svugde je vidiš i svugde je stvaraš.
– Hoćeš da kažeš da živim u sebi, a ne u stvarnom svetu?
– Tako nekako.
– Odakle sve to znaš o meni?
– Odakle…Pa tu si već neko vreme, razgovaramo, vidim tvoje reakcije…Mislim da upadaš u zamku sopstvenog analiziranja…Umesto da neke stvari prihvatiš takve kakve jesu,
kao prirodne i nužne, ti ih podvrgavaš ogoljavanju, kopaš, čeprkaš i onda dođeš do nekog zaključka koji postavljaš na pijadestal neprikosnovene ispravnosti, opravdavajući to
upravo trudom uloženim u dolaženje do njega…A ne prihvataš mogućnost da možeš da pogrešiš, da nešto propustiš, da možda uopšte ne možeš da vidiš na pravi način…Ili da
možda sve to nije ni bilo potrebno i da si sve vreme samo išla niz dlaku sopstvenom egu. Ili sopstvenom mazohizmu.
Posmatrala je njegovu siluetu kako leluja na platnu tamno plavog horizonta. Usne su joj oblikovale misao koju nije želela da izgovori, ali joj se omakla kroz barijeru zuba :
– Ti si zaista lud.
– Hahaha…Pa,verujem da jesam. Smeta ti to?
– Ma ne – glas joj je i dalje bio čudan, a tonovi nekako sputani, ukočeni – svidđa mi se to tvoje ludilo. Ipak smatram da grešiš u vezi mene.
– U redu. Prihvatam tu mogućnost. Nadam se da te nisam uvredio?
– Ne, nisi me uvredio…
– Rastužio možda? Čekaj, ne vidim ti lice.
Privukao je fotelju do njene toliko blizu da je ta blizina u gustom mraku delovala skoro sablasno na njena uznemirena čula. Nije se usuđivala da se pomakne. Obuhvatio joj je
bradu šakom i okrenuo je prema sebi. U tami su im bljeskale samo beonjače. Dugo je trajao taj pogled kroz noćnu skramu, bar se njoj tako činilo.
– Žao mi je – konačno reče Ludak – ti si divno i pametno biće. Mnogo toga cenim u vezi tebe. Zaista.
Zavrtela je glavom, kao da tera od sebe neku tešku muku.
– Ti i ne znaš ko sam ja uopšte. Ne znaš ni kako se zovem.
– Uopšte mi ne treba tvoje ime. Jasna si kao otvorena knjiga.
– Otvorena knjiga je dosadna. Zašto je čitati uopšte?
– Jer pričinjava zadovoljstvo svojim sadržajem? Bezimena, hajde da ne pričamo više o ovome. Osećam se čudno.
– Ok.
– Hočeš da prošetamo?
– Sad? Po mraku?
– Zašto da ne? Zvezde se najbolje vide iz najcrnje tame.
– Je l’ to neka paganska simbolika? – upitala je, pomalo nadureno.
– Haha, može, neka bude. Idemo?
– Hajde.
Zakoračili su kroz kapiju prema sablasnim senkama kukuruza. Nije bilo previše kasno, ali vreme kao da je stalo na ovom mestu. Negde, tamo, u centru sela, život je, verovatno i
dalje bujao. Nadobudni komšija je puštao glasnu muziku, našminkane devojke izlazile su u jedini kafić ili čekale na autobuskom stajalištu da ih odvede u srce grada koji se tek
budio; sredovečni seljani su završavali večeru i bacali se na gledanje televizije pred spavanje, stari ljudi, umorni od dnevnih briga, gunđali su i psovali bezobzirnog komšiju
koji, polupijan i razgaljen, nikako da smanji svoju muziku. Ali njih dvoje kao da su živeli u nekom potpuno drugom univerzumu. Izolovani, sanjivi, pritisnuti mistikom noći,
koračali su prašnjavom stazom, među kukuruzima. Tamo, negde, na putu, povremeno bi zabrundao motor zalutalog automobila, farovi bi bljesnuli kroz tamu, osvetaljavajći
duguljaste, zelene udove kukuruznih stabljika. Nakon što bi isti zamakao, upadali su još dublje u grotlo mraka i tišine. Trepatanje misterioznih svetala kao da ih je hipnotisalo.
– Plašiš li se? – njegov glas je zvučao muklo.
– Malo. Strašni su ovi kukuruzi.
– Istina… – zaćutao je na trenutak, naćulivši uši – Čuješ li kako vetar njiše stabljike? Slab je, ali kukuruzi sve osete, svaki drhtaj…
I zaista, jedva da je osećala vetar na slepoočnicama, ali jezive, crne senke su se pomerale i drhturile, za par nijansi tamnije od svoda koji ih je natkriljivao.
– Doveo si me ovde da me plašiš? – podsmehnula se.
– Ma ne. Mislio sam da bi ti prijala avantura – iscerio se u mraku. Bljesak njegovih zuba ju je okrznuo.
Ćuteci su izbili na put. Oči su im se navikle na tamu, te su jasno razaznavali njegovu svetlucavu površinu. Pogledala je u nebo,raskošno ukrašeno zvezdama. Činilo joj se da
može da ih dotakne. Bacila je pogled na Ludaka, žudeći da podeli sa njim svoje oduševljenje. Njegovo lice je bilo okrenuto prema njoj, ali nije mu razaznavala crte. Opet je
osetila mrvice straha. Mrak je pojačavao ubode strepnje. Ko je taj čovek? Poznaje li ga dovoljno? Kako je tako sigurna da joj neće nauditi i da je zato nije usred noći doveo
ovde, gde ne samo ljudi, već i automobili retko prolaze?
– O čemu razmišljaš? – njegov glas je krio dozu podsmešljivosti. Kao da je slutio kojim tokom srljaju njene misli.
– Ni o čemu posebnom – u trenutku je odbacila svoje čudne misli. Ma koliko se upinjala da uzme u obzir sve mogućnosti, vođena nametljivim razumom, njena utroba nije
osećalapretnju i mirno je varila ostatke večere. Umesto da se sapliću i klecaju, njene noge su mirno usklađivale korak sa Ludakovim.
Dva automobila, jedan za drugim, minuli su mimo njih. Ošamarili su ih zaslepljujućim svetlima. Na trenutak je bacila pogled i nazrela izbuljene oči iza stakala kako ih sa
čuđenjem odmeravaju dok promiču. Ti pogledi i iščuđavanja su je ranije nervirali, ali sad nije imala volje da se obazire na njih. Uostalom, nije više bila sama u toj svojoj
čudnosti. Kraj nje je koračao neko zacelo još čudniji od nje. Ludak. Njegovo prisustvo joj je pružalo pokriće i podršku. Nisu svi pogledi samo u nju bili upereni. Imala je sa kim
da deli svoju upadljivost i neobične navike. Ipak, jedva je čekala da kola odmaknu i da se svet vrati u svoje zatamnjene boje i raspevanu tišiinu.
– Kako me nerviraju ljudi! – progunđala je.
– Zašto?
– Zato…Mrzim kad me gledaju sa čuđenjem kad radim nešto što odskače od uobičajenog…Ok, šetamo po mraku. Šta je tu čudno?
– Pa njima sigurno jeste čudno jer oni to nikad ne rade. To ne znači da te osuđuju, možda su samo radoznali…
– Zar to nije bezveze? Proživiš tako jedan bedan život i svaki dan radiš jedno te isto, ono što se od tebe očekuje?
– Slažem se s tobom, ali to je samo naše viđenje. Vidiš, i ti osuđuješ njih zato što su drugačiji od tebe. Ja ne bih mogao tako da živim, ali ako je njima dobro…
– Kako možeš da budeš tako pomirljiv? Da gledaš samo sebe? Zar ne poželiš nekad da svet učiniš boljim mestom?
– Nema potrebe da me napadaš – mirno je odgovorio, ali je osetila kako mu se sitni kristali leda lepe za glasne žice – Nije istina da ne marim za svet. Marim. Ali imaš suviše malo
godina da bi znala da je neke stvari jako teško menjati…Posebno druge ljude.
– Znam ja to.
– Znaš ?Onda sigurno znaš i to da je bolje i lakše menjati sebe nego druge ljude.
– Da, ali…
Nije uspela da završi rečenicu. Tik pored njih, iz kukuruzne šume, začulo se jezivo šuškanje i krckanje, kao da se neko nezgrapno biće probija ka putu. Osetila je kako joj se
sitne dlačice podižu duž kičme. Zgrabila je Ludakovu podlakticu. Zastali su, nemo iščekujući. Njen saputnik nije delovao uznemireno, premda mu je blaga napetost zatezala
mišiće. Kakva li će monstruozna pojava da ih zaseni iz zanjihanog, tamnog mora? Kakav li
će usud da ih strefi?
Iznenada, tamna prilika je izronila iz kukuruzišta. Bio je to čovek, nesumnjivo. Još uvek je pokušavao da zakopča farmerke, očigledno nakon izvršene nužde. Konačno
uspevši, podigao je glavu i kao da ih je tek tad primetio, krenuo je prema njima. Stegla je jače Ludakovu ruku. Približavao se teturavim hodom i zaustavio ispred njih.
– Imaš cigaru, komšija? – zabrundao je strašnim, hrapavim glasom izbrušenim tonama progutanog nikotina i sažvakanog duvanskog dima.
– Nemam Zoki, znaš da ne pušim – odvratio je Ludak.
– Da, da – mrmljala je senka i s vremena na vreme im se unosila u lice, šireći oko sebe smrad duvana – Znam, znam to. Ostao sam bez cigara. Krenuo sam da kupim.
Pokazao je u neodređenom pravcu niz put.
– Kasno je, Zoki, ne radi prodavnica.
– A?
– Ne radi prodavnica. Kasno je.
– Ne radi? Dobro. Onda ću kupiti sutra. Sutra ću kupiti.
Glas se i dalje hrapavo otkidao od glasnih žica :
– A gde ste vi pošli?
-Šetamo.
– Šetate? – grohotom se nasmejao i dugo se smejao. Kašalj je povremeno prekidao te grčevite urlike koji su se penjali uz njegovo grlo poput užarene magme. A onda se naglo
uozbiljio – Znate, nije bezbedno šetati dole, pored potoka. Video sam vrtlog u vodi jutros.
– Kakav vrtlog? – upitala je Iva nehotice se stresavši.
Nije odmah odgovorio. Delovalo je da razmišlja o njenom pitanju, ali naredna rečenica koju je izgovorio ju je razuverila. Njene reči bile su samo mehanička prepreka toku
njegovih misli. Nastavio je, zagledan u sebe :
– Voda, voda je velika opasnost. Svi smo nastali iz vode. Mi smo voda. Naše telo je voda i zato teži da se pretvori u vodu, da se vrati u svoje prvobitno agregatno stanje. Razumete
li? Razumete li šta vam govorim?
Imao je neprijatnu naviku da izvesne reči ponavlja dva puta.
– Razumemo, komšija – Ludak je dograbio njenu ruku i povukao je za sobom – ali sad moramo ići jer vreme je za spavanje. Skoknuću sutra do potoka da proverim taj vir. Naći
ćemo se tamo sutra. Hajde, laku noć. Spavaj i ne brini.
Potapšao ga je po ramenu, odlazeći. Dok su odmicali, osećala je njegov zamučeni pogled na svojim i Ludakovim leđima koja su uranjala u tamu. I premda je bila sigurna da
njegove reči nemaju nikakvog realnog osnova, cela ta atmosfera doprinela je zastrašujućem utisku : mrak, sanjivo zvezdano nebo, sumorni kukuruzi, njegova iznenadna
pojava, hrapav glas, zlosutan, proročanski ton kojim je ispredao svoju besmislenu priču. Sve je to unelo čudnu drhtavicu u njeno telo i što su vise odmicali, njena ruka je sve
snažnije grabila i štipala Ludakovu podlakticu, a koraci postajali sve duži i užurbaniji.
– Hej, ne plaši se – šapnuo je, osetivši njenu napetost – Nije on opasan.
– Da l’ je opasan ne znam, ali ovo je bilo prilično strašno…Kako je samo izronio iz kukuruza! Uh! – stresla se po ko zna koji put.
– Znam, ali kažem ti, dobro ga poznajem i znam na šta je sposoban, a na šta nije.
-I kakve su ono priče o vrtlogu? O čemu on to bulazni?
– To je neki njegov strah…Plaši se poplave ili tako nešto…
– Ma šta je ono pominjao, kao mi smo voda, na kraju ćemo opet postati voda…
Ludakov smeh je odjekivao drhtavom tamom razbijajući njenu samotnu jezivost.
– Pa rekao sam ti da je čudan. On živi u svom svetu. U tom njegovom svetu opasnost da potok nadođe, poplavi mu imanje i kuću i ubije ga stvarna je koliko nama ovaj naš svet i
sve što se dešava u njemu.
– Hm, previše si tolerantan. Ili previše voliš ljude ili te nije briga za njih uopšte.
– Šta ti misliš?
– Mislim da ti je stalo, ali da lako odustaješ kad proceniš da su beznadežni slučajevi.
– Stvarno tako misliš?
– Pa pitao si me…meni tako izgleda…Razuveri me ako nisam u pravu…
– Verovatno si u pravu.
– Tek tako to kažeš? Misliš da je u redu držati se takvog stava?
– Samo konstatujem činjenicu. Zašto me opet napadaš? Zar nemam pravo da imam stav drugačiji od tvog?
– Imaš, naravno…
– Ok, odgovori sad ti meni na jedno pitanje. Zašto ti lutaš? Zašto si tako dugo ovde sa mnom? Gde su tvoji roditelji, tvoja porodica? Zašto si ih napustila? Zato što ih previše voliš
ili zato što ih ne voliš uopšte?
– Nisi fer…To nije isto…
– Zaista? Ja ne mislim da nije fer. Mislim da je prilično fer od mene što sam se dosad držao po strani i nisam te ispitivao o ličnim problemima. Ni sad ne želim da te ispitujem, ali
kad smo se već dotakli stavova i osude istih, zaista bih želeo da mi odgovoriš na pitanje koje sam ti postavio.
Kao i uvek nakon njegovih strastvenih monologa, zanemela je, potpuno zbunjena.
– U pravu si – promrmljala je pomalo odsutno dok su silazili sa glavnog puta, skrećući na puteljak izmedju kukuruza – Dugujem ti objašnjenje.
Nekoliko koraka odmakli su u tišini. U ušima joj je odjekivala škripa sandala i njegovih papuča po isušenoj zemlji. I cvrčci. Ludi, raspevani cvrčci.
– Da li svoju porodicu volim previše ili za njih ne marim…Hm…Mislim da ne postoji precizan odgovor…Šta je uopste porodica? Za nekog je koren, za nekog stub, za nekog
sreća, za nekog teret…Za mene je porodica besmisao. Eto, sada znaš. Besmisao.
– Zašto? – upitao je tiho i nekako bojažljivo, kao da se plašio da njegovo uplitanje ne zamrzne vodopad njene unutrašnjosti koji se počeo izlivati ka njemu. Ali Iva je nastavljala
prečuvši pitanje :
– Možeš li besmisao voleti ili ne voleti? Mislim da tu ljubav ne igra nikakvu ulogu. Voleo ili ne voleo besmisleni sklop iz kog si potekao, celo tvoje biće žudi da se odvoji od njega,
da mu umakne. Možeš li da me shvatiš?
– Mislim da mogu. Dakle, ti lutaš jer tragaš za smislom?
– Da, za smislom i srećom. Ali onom pravom srećom, neoskrnavljenom tradicionalističkim baljezgarijama, dogmama o reprodukciji i produženju vrste i robavanjem
nametnutim očekivanjima. Želim da pronađem pravu sebe, a oni me ometaju.
Sad su već prošli kapiju i žurno hitali ka terasi. Džimi je par puta veselo zalajao, čulo se zveckanje lanca i štropot drvenih dasaka. Potom se umirio uz tužno cviljenje. Nije želela
da ostanu napolju premda je noć bila prijatna. Bilo joj je dosta mraka i jezivih utvara koje su vrebale. Sa vrata je bacila poslednji pogled na misteriozna svetla. Njihovo mirno
treperenje bilo je u neskladu sa kovitlacima ispod njenih rebara. Omamljena i prilično umorna, srušila se na zeleni kauč i sve mu ispričala. Pričala mu je o svom ocu koji ih je
napustio i nestao bez traga i glasa.
– Nekad sam volela da maštam da je otišao negde u neku afričku zemlju na safari, da se zaposlio kao čuvar parka, da šeta savanama u kratkim pantalonama i košulji maslinasto
zelene boje i nosi pušku sa mecima za uspavljivanje. Da brine o lavovima i žirafama. Onda sam maštala o tome kako je otišao u neku arabijsku pustinju, počeo da radi kao
prevodilac i posrednik između nomadskih plemena i civilizacije. Vidiš kakvo sam dete bila – dodala je uz bolan osmeh – Čitala sam previše avanturističkih romana. Ali ta
maštanja su bojila moju sumornu svakodnevicu prelepim bojama. Kroz njegov lik živela sam svoj život iz snova. Hrlila sam iz avanture u avanturu, iz zemlje u zemlju iako nisam
napuštala svoju sobu. Potajno sam se nadala da će se jednog dana pojaviti i povesti me sa sobom u taj svoj uzbudljivi život. Znaš – dodala je, cinično se nasmejavši – oduvek sam
verovala da sam predodredđena za nešto posebno. Da negde postoji neki divan život koji mi je namenjen kao satisfakcija za sve patnje koje sam preživela. Ali brzo sam shvatila
da su moje nade u vezi oca jalove. Prošla sam kroz mnoge faze pre nego što sam ga potpuno izbacila iz svojih misli. Ma,to je duga priča i mogla bih je pričati danima…
Zastala je na momenat, duboko uzdahnuvši.
– Naravno, tu je bila i ona druga, tamnija strana moje realnosti. Moja majka. Moja nesrećna, isfrustrirana majka. Mračna zvezda vodilja mog života. Nikad nije oprostila ocu
što je napustio. Nije umela da se kontroliše pred nama. Njena patnja postala je i naša. Mučila nas je ironijom i vaspitavala pomoću krivice. Ne volim da pričam o
tome. Mislim da je to bolesno. A tu su i moje drage sestrice. Tamara. Ona je ista kao majka. Prekopirana. Baš skoro mi je rekla da me mrzi jer misli da sam joj ukrala maminu
ljubav kad nas je tata ostavio. Zamisli! I rekla mi je da ne želi više ništa da ima sa mnom. A šta sam skrivlila? Samo to što sam postojala i što postojim. Zar to nije strašno? I na
kraju, Marta. Dobra, staložena Marta sa svojim životom zadriglim u malograđanštinu i neukus. Je l’ vidiš sad zašto sam pobegla?
Tek kad je završila ovaj histerični govor na ivici suza usudila se da ga pogleda. Sedeo je na drugoj strani kauča, glave oslonjene na dlan. Miran pogled vlažnih očiju ju je
razdražio i naterao da nastavi, grčevito hvatajući vazduh koji je izmicao :
– Svi oni žive bedne živote, kao crvi. Mrzim ih zbog toga. I zbog svega što su mi uradili. A opet, gde god da odem, ne mogu pobeći od njih. Progone me njihove utrobe. Deo su
mene i ja sam deo njih. Mrzim sebe i zbog toga. Mrzim da budem deo tog cirkusa. Parada ucveljenih klovnova i tužni dečak što prikuplja crkavicu u otrcani šešir. Moja porodica
ija. Eto. Jesi li zadovoljan odgovorom?
Klimnuo je glavom, i dalje nem. Njegov uporni pogled ju je i dalje zbunjivao i dražio. Panika je počela da hara njenim organizmom. Konačno se razotkrila. Pitala se šta znači ovaj
njegov pogled. Razumevanje ili osudu? Zanimanje ili nagoveštaj dosade? Naposletku je progovorio, a glas mu je bio blag i drhtav :
– Pretpostavljam da i dalje zeliš da ostaneš Bezimena?
Progutala je pljuvačku, vidno uzbuđena. Odjednom je postala bolno svesna da njena bezimenost nema više nikakve veze sa njenim bekstvom od kuće i kidanjem veza sa
porodicom.
– Da – odsekla je odlučno.
Ali nije mu rekla svoje razloge. Sada, kad su brojne maske pale i brane se urušile, silno se plašila sopstvene ogoljenosti. Svoju anonimnost je doživljavala kao jedini konac svog
života koji još moze da kontroliše. Kao jedino mesto gde Ludak nije imao pristupa. Kao jedinu teritoriju koja traži istraživanje, jedinu misteriju koja mami da bude otkrivena.
Kao poslednje uporište iza koga vreba patnja i monotonija.
