14. poglavlje
POLJUBAC
Bila je to čudna noć. Brzo je zaspala sa novootkrivenim Ludakovim imenom na usnama, ali su je opsedali nejasni i mračni snovi. Kad se probudila sva u znoju, bilo je već odavno svanulo. Obukla se i oprezno se spustila niz stepenice, pazeći da stepenici pod njenim nogama ne škripe previše. Vrata Ludakove sobe su bila širom otvorena. Nikog nije bilo unutra. Dnevna soba je bila zatvorena. Čula je nečije korake i zveckanje sudova u kuhinji. Zavirila je. To je bio Andrej. Spremao je čaj. Doručak je vec bio postavljen na sto.
– Dobro jutro – tiho je rekla. Glas joj je bio prilično promukao. Nakašljala se.
– Dobro jutro, Ankice – odgovorio je Ludak.
– Ankice? – zbunila se, sedajući za sto, još uvek pomalo mamurna od sna.
– Haha, znao sam da joj nisi rekla pravo ime.
Tek sad je postala svesna o čemu on to govori. U magnovenju joj je prošlo kroz glavu da je Lani, našavši se u nezgodnoj situaciji, rekla prvo ime koje joj je palo na pamet. A ova je to sigurno sinoć pomenula svom bratu kad je ona otišla na spavanje.
– Jesi li je ti poslao da me ispita? – upitala je pomalo ljutito, osvrćući se prema vratima da ne bi naišli Lana ili Petar i čuli.
– Ne – odvratio je ozbiljno – Nikad to ne bih učinio! Kad budeš želela da mi kažeš, sama ćeš mi reći svoje ime. Ja poštujem tvoju odluku.
– Ok.
Verovala mu je, naravno. To je tako išlo uz njega, ta nonšalancija i beskonačno strpljenje.
– A gde su ovi dvoje? – upitala je.
– Spavaju.
– Gde spavaju? – začudila se.
– U dnevnoj sobi.
– Ko je u dnevnoj sobi? Lana ili Petar? – pitala je, naslućujući, ali i dalje ne shvatajući.
– Oboje – odgovorio je i stavio pred nju šoljicu sa čajem.
Nakon doručka, gosti su se oprostili i otišli. Prethodno su Iva i Lana još jednom utvrdile dogovor za vožnju biciklom. Nekako joj je laknulo kad su zamakli među kukuruze. Prijalo joj je društvo to dvoje zanimljivih ljudi, ali su sa sobom doneli previše spoljašnjeg sveta. Njena potreba za spokojem u Ludakovom, tj. Andrejevom društvu podlegala je zakonu inercije. Svaka promena ju je uznemiravala. Nije želela da izgubi taj dragoceni mir. I Andrej je ubrzo otišao, rešen da, koliko može, nadoknadi izgubljeno vreme i obavi zaostale poslove. Nju je čekalo brdo sudova. Taj posao joj nije bio mrzak, kao inače. Nije ni primećivala tanjire pod prstima, radila je mehanički. Razmišljala je o njemu, o Andreju. Njegovo ime, tako dugo skrivano, odjekivalo je u njenoj svesti i na trenutke joj se činilo nestvarno lepo. U drugim, pak, trenucima, postajalo je smešno i besmisleno. Andrej! Zašto joj je dopustio da sazna njegovo ime? Zašto je prekinuo igru? Uopšte nije sumnjala da je to uradio namerno. Da je hteo, mogao je sestru zakleti na ćutanje. Možda mu je dosadila ta mala, slatka igra koju su igrali od samog početka? Razumela ga je, i njoj je bilo dosta svega i žudela je da se otvori i baci sve karte na sto, pa šta bude. A opet, nije smela. Iz straha je nastavljala. Plašila se da bi prekidanje igre značilo kraj. Delovala je kao bolja prepspektiva mogućnost da mu dosadi igra nego da mu dosadi ona sama, izložena i razgolićena. Te misli su joj potresale um sve do njegovog povratka.
Došao je kasno te večeri. Bio je umoran, premda se trudio da to prikrije osmehom. Nakon tuširanja, čula je kako otvara frižider i kuhinjske elemente u potrazi za hranom. U trenutku se stvorila kraj njega i posela ga na stolicu. Brzim pokretima iznela je pred njega ostatke ručka i svežu salatu od paradajza. Kad se usudila da mu zaviri u oči, uhvatila je živahne iskre topline i zahvalnosti. Taj pogled ju je zbunio. Sedela je kraj njega dok je jeo, prepričavajući mu utiske od prethodnog dana. Nije mnogo govorio, ali je uspevao da joj, između zalogaja, dobaci jednosložne odgovore na njena pitanja. Nije delovalo da mu to smeta, štaviše, izgledalo je kao da uživa u njenom čavrljanju. Iva se osećala opušteno i nekako slobodno. Bila je dobro raspoložena i puna poleta. I samu su je zbunjivale reči koje su, poput lavine, kuljale iz grotla njenih usta, iz nekog neznanog izvora. S čuđenjem se prisećala dana kad je reči teško dozivala u svest, a kamoli puštala da se prelivaju preko usana. Šta joj se to dešavalo?
– Sestra ti je fina. I lepa je. I ne liči na tebe, nemate mnogo zajedničkih crta…Osim možda činjenice da oboje imate plave oči, ali potpuno različite…
– Kako to?
– Tako. Tvoje su bistre i tople. Liče na more u sumrak. A njene su prodorne i jasne, ne znam sa čim bih ih uporedila…
– Aha. Ok.
– Ali malo je čudna, nekako je…napadno ljubazna…i direktna…malo me plaši.
Zagrcnuo se, sputavajući napad smeha.
– Hahaha, jao, sad me nasmeja.
– Šta je tu smešno? – bilo joj je pomalo krivo što joj se smeje.
– Zamislio sam Lanu kao čudovište koje vreba ispod tvog kreveta, hahaha, jao.
– Nije to ta vrsta straha! – pogledala ga je prekorno, ali on se i dalje kikotao. – Mislila sam na to da nisam sigurna da li je njena ljubaznost iskrena, da li sam joj stvarno simpatična ili je taj nastup prosto naučen, usvojen kao model ponašanja prema svima…
– Uh, Bezimena, mnogo komplikuješ – odbrusio je, progutavši poslednji zalogaj, ustajući od stola.
– Ne komplikujem. Ljudi su komplikovani.
– Ti si komplikovana. Ali to je baš slatko. Kome bih se ja sada smejao, ko bi me zabavljao da si drugačija? – izazivao je nežnim šalama.
– Bezobrazan si.
– Nisam bre – dobacio je, konačno se uozbiljivši – Ne bi te pozvala da vozite bicikl da joj se ne sviđaš. Luda je i smešna, ali nije licemer.
– Misliš?
– Aha.
– Ok. Onda neću više da razmišljam o tome.
– Dobra ideja – dobacio je, potom se bacio na ispijanje vode.
Nasmejala se. Blaženo ushićenje ju je celu potresalo. Andrej! Andrej! Zašto je stalno ponavljala u sebi to ime? Premda je imala vremena da se navikne na njega, nije uspevala da ga poveže s čovekom kog je gledala kako odlaže čašu i pokretom ruke je poziva da napuste kuhinju. Bilo je to ime stvarnog čoveka, a ne junaka iz priče koju je proživljavala. Suviše dugo ga je nazivala Ludakom. Srodila se sa njegovom maskom, a sad je trebalo navići se na stvarno stanje stvari. Trebalo je naći lepotu i van igre, van iščekivanja i čežnje. Na momente joj se činilo da je zaljubljena u tog zanimljivog neznanca sa kojim je delila hleb i krov, a odmah potom bi ubeđivala sebe da je sve to zanimanje i napetost zbog vela misterije kojim su se oboje obavijali i zbog neobičnih okolnosti koje su ih povezale. To nije moglo biti isto što i ljubav. Nije dopuštala sebi da poveruje u suprotno. Nije se usuđivala. U suviše je zidova udarila glavom, suviše je ružnih stvari gledala i iskusila. U svetu kakav je ona poznavala i čijim je drumovima gazila, ljubav je bila samo prazan san, iluzija. Ceo život su je svi ubeđivali u to. I sad, kad se našla oči u oči sa mogućnošću iste, nije mogla u nju da veruje, nije mogla da se prepusti. A nije mogla ni da pobegne. Čudne sile kao da su je prikovale za tog čoveka, za taj svet koji je stvarao. Zato je tražila druga imena za drhtaje svog srca i uzlete duha. Tražila je razumne razloge tamo gde razum nije igrao skoro nikakvu ulogu. Duboko svesna toga, osećala je uzbuđenje i sladostrašće negirajuci i odbacujući u sebi ono za šta je znala da ne može biti odbačeno, što joj se uvlačilo pod kožu. Nastavljala je svoju unutrašnju igru, imajući tek maglovitu predstavu o tome zašto to čini i kud sve to vodi. Izašli su na terasu. Topao vetar je milovao kožu. Tamni oblaci su plutali nebom, kao kakav jorgan, pokrivajući i otkrivajući zvezde. Toplina joj se razlivala grudima. Obuzimala ju je radosna i ispunjavajuća slutnja koja ju je čudila. Nije joj videla konkretan razlog. Tamu između njih razbijala je mesečina. Jasno mu je videla lice. Bilo je ozbiljno. Približavalo
se. Ispunilo je vidik.
– Volim te – rekao je jednostavno, zalepivši dlan na njen obraz. Bio je vreo i tresao se.
Okrenula je glavu, osećajući kako sva malopređašnja energija hlapi i napušta je, ustupajući mesto hladnoći i utrnulosti. Plašila se tih reči kao đavo krsta.
– Ne rabi uzalud reči ljubavi – odgovorila je, skupivši hrabrosti da zabode svoj pogled u njegov.
– Nije uzalud.
Njegov mir ju je čudio. Oklevala je kao da očekuje još neko objašnjenje, ali ništa se nije dešavalo.
– U redu – promuca.
Njegova ruka je sa obraza skliznula na njenu kosu i milovala je. Prijao joj je taj dodir. Poljubac je bio nežan i lagan, skoro neuhvatljiv. Jedva da ga je osetila. A opet, činjenica da se desio ju je ponela i uzbudila toliko da je osetila poriv za bežanjem.
– Idem da spavam. Laku noć- naglo je ustala.
– Stani – zgrabio je njenu šaku – Zašto bežiš?
– Ne bežim. Umorna sam.
Njegove oči su titrale na mesečini.
– Nemaš razloga da se plašiš – prošaputao je, stežući joj dlan.
– Ne plašim se.
– U redu onda – dodao je rezignirano.
Dugo i nevoljno je ispuštao njenu ruku. Okrenuvši mu leđa, osetila je kajanje. Sve u njoj je treperilo i drhtalo od želje da ostane tu, sa njim, na toj terasi osvetljenoj mesečinom. Mrzela je svoja čudna duševna stanja koja su je terala da čini stvari protivne svojim stvarnim željama. Žudela je za tim da oseća jednostavno i iskreno, bez zadrške. Poželela je da se vrati, ali nije znala kako bi mu objasnila sve što se u njoj odigrava. Nije bila sigurna ni da li bi se magija vratila s njenim povratkom. Stisnula je šake i zauzdala noge. Strah je ovog puta odneo pobedu.
