15. poglavlje
LJUBAV
Te noći je opet je sanjala san sa železničkom stanicom. I u snu je bila svesna da je tu već bila, da je ovo mesto već jednom posetila,u nekom prethodnom snu. Sve je bilo tu, zapuštene travnate površine, crvenkasto nebo, nalik beonjači podlivenoj krvlju, napuštena, siva zgrada i usamljena pruga. Jedina razlika je bila to što je cveće sad bilo prilično visoko i stremilo je iz skoro svakog procepa između pragova prema njenim kolenima. Sa strahom se pitala šta ce biti sa njim kad naiđe voz. Odjednom joj se kroz svest
prolomila slika voza koji nailazi kako obesno grabi preko nabujalih stabljika. Otkinute glavice, razjapljeni tučci, izlomljeni prašnici, pocepani listovi, sve je to u letelo svuda oko
nje,kovitlajući se u vazdušnom vrtlogu koji je voz ostavljao za sobom. Shvatila je da neizostavno mora ubrati to cveće iz korena. Mora ga spasiti pre nego što ga voz uništi. Vukla je i čupala beskonačno dugo, ali žilave stabljike su pružale otpor. Čim bi neku iščupala i bacila pored pruge shvatila bi da joj celi žbunovi novih niču iza leđa.
– Nema svrhe, ionako će umreti – pomislila je i otvorila oči.
Dugo je ležala, nepomična. San ju je naveo na razmišljanje. Uznemirio je svojom čudnom simbolikom. Mislila je o prethodnom snu koji se odvijao na istoj lokaciji, ali u potpuno
drugačijoj atmosferi. U prošlom snu je želela da voz naiđe, a sad se plašila njegovog dolaska. Prošli put joj je bila mučna pomisao na branje cveća, a sad ga je grozničavo brala želeći da ga spasi. Šta je sve to značilo? Nije mogla da dokuči. Uprkos tome, jutro koje je osvanulo bilo je čarobno. Otvorila je prozor i vratila se u krevet. Potpuno budna, uživala je u mirisima koji su joj dražili nozdrve. Magija je pulsirala u vazduhu. Zatvorenih očiju posmatrala je sinoćne događaje sa unutrašnje strane kapaka, kao na filmskoj traci. Sećanje na poljubac ju je iznova i iznova dovodilo do ushićenja. Prekorevala je sebe što je onako pobegla, ali i samo to bekstvo davalo je neku lepotu tom sećanju, neku dozu neizvesnosti celoj situaciji. Pitala se šta će se sledeće desiti, iščekuje li i on tako žudno današnji susret? Andrej! Dopadalo joj se to ime. Zvučalo je nekako prinčevski i pristajalo mu je. On i jeste bio princ u svom neobičnom svetu, imperator koji je vladao toplinom i snagom volje. Princ, vrač, Ludak…Toliko ličnosti u jednoj osobi. Fascinirala je lepeza njegovih mogućnosti koje su isplivavale u svakoj novoj situaciji, čineći njegovu unutrašnjost slojevitom i kompleksnom, a opet, tako jednostavnom za razumevanje. Osluškivala je zvukove iz prizemlja, ali bilo je jasno da Ludak nije kod kuće. To jest, Andrej. Andrej. Teško se privikavala da misli o njemu kao o čoveku koji ima ime, prezime, porodicu, prošlost, baš kao i ona i svi ostali ljudi. Nazivajući ga Ludakom, nesvesno mu je pripisivala magijska svojstva. Doživljavala ga je kao vanzemaljca, čoveka koji je pao na zemlju odnekud iz svemira i živeo život po nekim svojim, čudnim pravilima, potpuno sam, bez korena. A sad se odjednom sve promenilo. Uprkos svojoj neobičnosti, Ludak je bio čovek. Čovek koji nije oduvek bio to što je sada. Čovek koji je nekada bio radoznalo dete, puno pitanja, potom neobuzdani tinejdžer koji je voleo da izaziva i kinji svoju mlađu sestru, potom student zanet ambicijom i još mnogo toga što prati jedno tipično odrastanje. Nije da nije znala nešto od toga i ranije, štaviše, često joj je pričao o prošlosti, ali tek je njegovo ime dalo pečat celoj priči učinivši je verodostojnom i pre svega, ljudskom. I odjednom, videla je kako se sve što je znala o njemu polako sklapa u jedinstvenu celinu. Sve njegove vrline i mane dobijale su novu dimenziju, povezane sa uzrocima poteklim iz nekih prošlih situacija. Zanetoj u takva i slična razmišljanja, dan joj je neosetno prošao.
Sedela je na terasi i čitala knjigu kad se Andrej vratio. Sunce je već bilo na zalasku, oblaci su bili rumeni, a narandžasta, jenjavajuća svetlost je obasjavala stočić i činiju sa ranim
jabukama. Poneta neočekivanim nagonom, obraza jednako crvenih kao i nebo užareno suncem, odložila je knjigu i krenula prema njemu. Nakon par koraka se zaustavila, obeshrabrena i zbunjena sopstvenom smelošću. I on se zaustavio, tik ispred nje. Nije mnogo oklevao. Privio je u zagrljaj. Jednostavan, skoro prijateljski, a opet, prepun značenja. Kad su se razdvojili, osećala se ispunjeno i zahvalno. Njegova blizina i svest o njegovim osećanjima su joj davale preko potrebnu sigurnost, a opet, ne naglašavajući sve to i ne dajući mu previše značaja, spasio je grozničave brige za budućnost i straha od moguceg kraha. Bar u tom trenutku. Tek sad je mogla da se opusti i da se vrati sebi,da ne razmišlja previše. Po prvi put i iznenadjujuće lako, Andrej je odneo pobedu nad njenim strahom.
Dan za danom, njihov odnos je napredovao ogromnom brzinom, premda nisu mnogo pričali o tome. Kasna popodneva i večeri koje su provodili zajedno postale su sadržajnije. Odnekud iz podruma doneo je ceo jedan kofer pun kojekakvih interesantnih, pomalo odrpanih komada garderobe.
– Šta je to? – upitala je, radoznalo i sa žudnjom preturajući po tim neobičnim stvarima.
– Lana je nekad zamišljala da će biti velika glumica – odmahnuo je rukom nehajno – Nastupala je u lokalnom pozorištu, pa je po smešnim cenama otkupljivala ove kostime kad više nisu bili od koristi. Kad je konačno odustala od glumačke karijere, htela je da ih baci. Ali ja nisam dao i doneo sam ih ovamo.
– A šta si hteo da radiš sa njima? – pitala je pomalo zbunjeno.
Kao i obično, dočekivao je njena pitanja u mrežu zagonetnog osmeha :
– Znao sam da će mi trebati jednog dana, kad se pojaviš.
Ništa drugo nije mogla nego da osmehom isprati ovaj diplomatski odgovor.
Bilo je kojekavih šešira u tom koferu, haljina sa štrasom, svega i svačega, korisnog i beskorisnog. Nekih večeri, kad bi dolazio manje umoran, terala ga je da se maskiraju i da na licu mesta osmišljavaju komične skečeve. To ih je nekad dovodilo do lude zabave i urnebesnih provala smeha, a ponekad im prosto nije išlo, te se završavalo njenim poziranjem u čudnoj odeći sa bogatim naslagama šminke i nakita njegovom oštrom, fotografskom oku. Pokušavao je da je nauči da svira klavir, ali Ivina upornost i motivacija nisu bile na zavidnom nivou. Ništa bolje nije bilo ni sa gitarom. Ako izuzmemo njenu strast prema samom držanju iste, te uklapanjem u idealnu sliku devojke lutalice, razbarušene kose, u odrpanim farmerkama, sa gitarom na kojoj svira neki sentimentalni bluz, sedeći u travi pored prašnjavog puta, ništa drugo tu nije išlo kako treba. Pogađanje tonova na žicama bilo joj je još manje jasno nego udaranje po crnim i belim dirkama. Sa stihovima je stvar drugačije stajala, te su odlučili da naprave pesmu. Pomalo nesigurna, pružila mu je parće hartije ispisane sitnim, kitnjastim rukopisom. Čitao je naglas :
– “Ne pripadati nigde. Biti usamljen poput napuštenih fabričkih zgrada i raštrkanih kuća u brdima. Nabujao i trnovit poput žbuna kupina…”
Ludakovo čelo se sve više boralo.
– Stani! – povikala je – Šta nije u redu? Vidim da nešto nije u redu. Ne sviđa ti se pesma?
Pogledao je pomalo zbunjeno.
– Naprotiv! Veoma mi se sviđa, ali…ovaj…ovo ne može da se otpeva. Rečenice su predugačke. Slušaj : ” Beskonačan kao notni sistem električnih vodova sa vrapcima načičkanim umesto tonova…” – pevušio je ove stihove nekom neodređenom, isprekidanom melodijom koja je zaista zvučala prilično glupo. Osetila je stid. Otela mu je papir iz ruke.
– Nema veze. Zaboravi.
– Ne, želim da čujem pesmu do kraja.
– Šta će ti kad ti ne odgovara?
– Svakako želim da je čujem.
Stajala je nekoliko trenutaka pred njim, premeštajući se s noge na nogu, ne znajući šta da čini. Onda je uzdahnula i počela da čita brzo i nemarno, kao da se dosađuje i jedva čeka da završi : “…sa vrapcima načičkanim umesto tonova…Dobro…Sumoran kao mora požutele trave izdžikljale iz netaknutog snega. Dramatičan kao nebo pod opsadom tamnih oblaka…”
– Čekaj, čekaj – povikao je Ludak – Uspori malo, da mogu da te pratim.
Opet je uzdahnula, te je nastavila nešto sporije :
– “Stamen i bezbojan poput mosta razapetog nad nepredvidivom rekom. Polupan kao stakla napuštenih železničkih stanica. Ukopan poput šina. Napukao poput pragova. Nasukan na sporedni kolosek poput pokvarenog vagona. Nedovršen kao ova pesma.”
– Eto – rekla je, nervozno savijajući papir i trpajući ga u džep. To je to. Ništa naročito.
Uhvatio je za ruku.
– Pesma je odlična. Zaista. Veoma mi se sviđa. Sad mi je jasno zašto stalno fotografišeš ono umršeno žbunje i oborena stabla.
Nije mogla da odoli, preko volje se nasmejala.
– Ok. Ali?
– Ali kad pišeš tekst za pevanje moraš da vodiš računa da rečenice ne budu predugačke, vec kratke, jasne i da precizno izražavaju ono sto želiš da kažeš. Takođe moraš da vodiš računa i o ritmu i o broju slogova. Ono što zvuči lepo kad recituješ, ne zvuči uvek lepo kad se otpeva, videla si malopre…
– Da, jasno. Baš bezveze što mi to nije palo na pamet.
– Nemaš iskustva, to je sve. Hajde da pokušamo ovako. Ja ću prvo napraviti muziku, a ti ćeš posle napisati tekst. Tako će biti lakše i tebi i meni. Važi?
– Ok. Važi.
– A sad, dođi ovamo.
Privukao je ka sebi. Smejala se i otimala iz njegovog zagrljaja sve dok je nije zarobio rukama, svojim telom, poljupcima. Sad je već stalno išla s njim u uobičajene jutarnje pohode, kako su ih u šali nazivali. Puštali su koze da lutaju unaokolo i ljubili se u travi uz odjeke klepetuša. Džimi ih je često trzao iz tog zanosa, okončavajući svoju mahnitu trku na ivici prostirke i dahćući tik pored njihovih ušiju. Taj zvuk ih je vraćao u stvarnost, te su naglo ustajali i kretali u potragu za izgubljenim notama. Proživljavali su te posebne trenutke pod vedrim nebom i osećali se slobodni i nesputani, kao nomadi. Fotoaparatom su beležili svoje avanture, lepotu sveta koji ih je okruživao i bića koja su ga sačinjavala. S večeri bi odlazili u baštu koju je Andrej negovao sa puno strasti i ljubavi i zalivali stabljike povrća, polegle i blago požutele od vrućine. Ovaj za nju ni po čemu poseban i nezanimljiv posao, skoro uvek se završavao vratolomijama sa gumenim crevom za polivanje i vodom koja je šikljala iz njega. Ludak nije propuštao da je poprska hladnim mlazom, kvaseći joj odeću i lepeći je uz telo. To joj je, uostalom, veoma prijalo nakon vrelog dana, ali je glumila da je veoma ljuti, te je redovno nasrtala na njega, onako mokra i pokušavala da mu otme crevo iz ruku. Crveno-bela lizalica je krkljala, stisnuta njihovim prstima zgrčenim u borbi, potom bi on naglo popuštao i puštao je da mu uzvrati ledenim tušem. Kad bi se umorili od te vesele igre, zaustavljali su vodu i bacali se na branje povrća za salatu, gacajući po blatu. Iva je često iz zabave sakupljala kojekakvo lišće i cveće, premazivala ga bezbojnim lakom za nokte, vezivala raznobojnim koncima i klipsama kačila na uši umesto minđuša. Noseći ih, osećala se slobodno i nesputano, poput kakve šumske vile. Andreju se to dopadalo, pa je tokom svakodnevnih aktivnosti tragao za kamenčićima zanimljivih oblika i boja koje je potom obmotavao tankom žicom, ostavljaući malu omču pri vrhu u koju je ona mogla da uglavi te svoje klipse. Poklanjao joj je ta mala umetnička dela, a ona im se radovala kao dete. Ponekad su ostavljali Mrguda da prenoći u svom letnjem staništu, a sami bi se smestili nešto dalje, nadomak ivice šume, da ga ne bi previše uznemiravali. I dok bi konj opušteno leškario, kao pravi gospodar svog nevelikog zatvora koji mu je pružao iluziju slobode, oni bi naložili kakvu vatricu i razgovarali i smejali se pod zvezdama sve dok ne bi počeli da zapliću jezicima i dok glava ne bi počela da im ponire ka grudima. Tad se Iva uvlačila u Andrejevu vreću za spavanje, a on se umotavao u neko staro ćebe. Tako ušuškani, prepuštali su se opojnosti sna. Ona nikad ranije nije spavala van kuće, te joj je sve to bilo uzbudljivo i pomalo zastrašujuće. Ali njegova smirenost ulivala joj je hrabrost. Znala je da ništa ne može da joj se desi dok je on tu. Sam Andrej se brižljivo čuvao verbalnih i preteranih izraza ljubavi, valjda ne želeći da jeopet preplaši. Instiktivno je osećao njen strah i trudio se da joj prilazi sa one strane sa koje se neće osećati ugroženo. Njegov opušteni pristup joj je prijao, mada se s vremena na vreme pitala zašto joj je samo tada, na samom početku izjavio ljubav, a onda, kao da je potpuno zaboravio na to. Intuitivno je naslućivala da to na neki način čini zbog nje, ali nije mogla da dokuči te razloge i to ju je malo mučilo. Ali sve što se dešavalo bilo je tako lepo i novo za nju. Lako je uljuljkivalo u svoju čaroliju i bacalo u zasenak sve brige i pitanja. Naravno, dešavale su se i neprijatnosti s vremena na vreme. Jedna od njih ju je svom silinom lupila po glavi kad je usred neke vatrene diskusije osetila vreli talas kako joj je pokuljao između nogu. Naglo je zaćutala i verovatno napravila smešnu grimasu jer ju je Andrej pogledao upitno, suzdržavajući osmeh. Bez reči, obraza crvenih od stida, otrčala je u kupatilo i zaključala se u njega. Njena pretpostavka je bila istinita. Tamno crvena pruga tužno se ocrtavala spram vesele žute boje njenih gaćica. Psovala je u sebi i nervirala se. Nije se setila da ponese uloške. Ogledala se po kupatilu tražeći štogod što bi mogla da iskoristi umesto njih, ali ništa nije mogla da pronađe. Nešto kasnije, uz mnogo stida i ustručavanja, saopštila je Ludaku svoj problem i pitala ga za neku prodavnicu u selu.
– Ima jedna, da. Nije nešto snabdevena, ali osnovne stvari bi trebalo da ima.
Potanko joj je potom objasnio kako da stigne do radnje, te je krenula. Selo je bilo prilično pusto. Bilo je rano posle podne i vrućina je većinu, ionako retkih naseljenika, zadržala u hladovini njihovih domova. Prodavačica je dremala u polumračnoj prostoriji. Skoro se uplašila kad ju je ugledala.
– Dobar dan – reče Iva sramežljivo.
– Zdravo – začuo se tih odgovor.
Bila je to žena od nekih pedesetak godina, mekih crta lica, kose ukrućene u minival. Gledala ju je prilično ljubopitljivo i kao da je s mukom zadržavala bujicu pitanja
koja su joj navirala na usta. Dok joj je pakovala uloške u kesu, hvatala je Ivin pogled koji je uporno lutao po toj bednoj prostoriji sa dva poluprazna drvena rafa i tezgom, izbegavajući njen. Kad ga je konačno ulovila, nasmejala se nekako čudno i počela brzo da priča :
– Ti si ta devojka, je l’ da? Čula sam za tebe. Moja svekrva te je jednom srela kad se vraćala iz njive. Kaže da si je pozdravila.
Iva se nasmešila uz potvrđujući klimoglav. Nije znala šta bi drugo mogla da kaže, a nije ni imala vremena. Žena je nastavljala svoj monolog :
– Kažu da živis sa Miretovim sinom. Onaj čudak, ludak, kako ga beše zovu? On nikada ne zalazi ovamo – dodala je, trzajući kesu i povlačeći je suptilno unazad svaki put kad bi Iva pružila ruku da je uzme – Čak ni u prodavnicu ne dolazi.
Slegla je ramenima, odustajući od ćoravog posla jurenja kese. Znala je da joj je žena neće dati dok ne dobije odgovore koje želi. Ili dok ne primeni silu, a to nije želela.
– Da, živim tamo. Mogu li sad dobiti svoju kesu, molim vas?
Žena kao da je nije slušala, nastavljala je u nekom zanosu :
– Ko bi rekao da će se taj ikad oženiti. Baš čudno što si pristala da dođeš ovde, kod nas na selo da živiš. Zar ne? Mladi ljudi žele da odu. Mnogo kuća je prazno. Nigde nikog. Starci poumiru i onda krov padne, zidovi se uruše. A šteta…
Iva je polako gubila strpljenje. Smetala joj je ta napadna radoznalost i besramno iznuđivanje odgovora. Šta hoće od nje ta žena? Bilo ju je i sramota što svi misle da je Andrejeva žena. Nije joj to palo na pamet kad je rešila da dođe. Nije razmišljala o posledicama. U jednom trenutku je čak zazinula da kaže da nije tako kao što misle, a onda se predomislila. A šta bi im ponudila kao alternativni odgovor? Što god rekla, bilo bi jednako neprijatno za nju, a možda joj ne bi ni verovali. Pa zaista, i ko bi?
– A čija si ti? Nisi odavde.
– Nisam.
– Znam. Vidim po naglasku. Pa kako ste se upoznali? Kažu da on živi sasvim povučeno. I da ga ni za koga nije briga. A sestra mu nije takva. Mnogo fina devojka. Uvek se lepo
javi. Ispričamo se kad dođe. Ali i ona slabo govori o njemu. Meni malo glupo i da je ispitujem.
– Aha, a mene ti nije glupo da ispituješ – pomislila je Iva u sebi, konačno se dokopavši kese i brzim korakom odmičući niz put.
Lana je mnogo fina devojka i uvek joj se lepo javi, pa joj neprijatno da je ispituje. Ne želi da pokvari odnos sa njom. Sve to njihovo formalno ćaskanje, široki osmesi, lažne
ljubaznosti…Stresla se. O, ona je bila tako sigurna da Lana mari za većinu ljudi koliko i Andrej. Ali za razliku od njega, nju je hranila njihova pažnja i ljubav. Osećala bi se bezvrednom bez svega toga.
– A ja – mislila je dalje – Ja živim sa Ludakom, samim tim i sama sam na neki način čudna. Nastrana. Ne tretirate me kao čoveka, već kao zamorče. Kao neki uvrnuti muzejski eksponat koji posmatrate i ispitujete sa svih strana. Tražite nešto što će vam dokazati da sam upravo takva kakvom me smatrate.
Zastala je kod poznatog skretanja, preživajući sve što joj se upravo desilo i što joj se činilo skoro nadrealno.
– Luda – pomislila je – Možda zaista i jesam luda.
