2. poglavlje
PUT KUĆI II
U grad iz kog je poticala stigla je iznenađujuće brzo. Nije osetila ushićenje prepoznajući brda i prve gradske kuće. Uvek kad se vraćala činilo joj se da uplivava u zamućenu baru, punu ustajale vode i raspevanih žaba. Ništa se tu nije moglo raditi osim gutati prljavštinu i odgajati prazninu. Doduše, svako područje je davalo svoj doprinos tom osećanju i gde god se našla, sve je bilo isto. Nije mogla da pronikne kako ljudi uopšte kuju drugačije sudbine.
Bila je već uveliko noć kad je , sledeći žičane nizove razapete između bandera sa lampionima, kročila u svoju ulicu. Zapahnuo je poznati miris mokrog betona. Komšijske zene su ga za letnjih večeri prskale vodom, bosonoge ili u plastičnim papučama, sa gumenim crevom u ruci, ne bi li rasterale sparinu iz vazduha. Ulično svetlo ispred njene kapije bilo je u kvaru, te je dvorište i pročelje kuće ležalo u prilično gustom mraku. Gurnula je kapiju. Jeknula je. Oduvek je škripom najavljivala posetioce, poželjne i nepoželjne. Pitala se u koju kategoriju ona spada večeras. Nasmejala se u sebi. Svetlo je gorelo u dnevnoj sobi, ali nije čula glasove, niti televizor. Kuca je bila prilično stara. Nedostatak izolacije oduvek je činio njihove zime nešto surovijim, ali je i velikodušno iznosio na tanjiru njihov privatni život nezasitim komšijskim apetitima. Nije joj se dalo zazvoniti. Ušla je polako, zatomljujući šumove koliko je to bilo moguće. Prisetila se lepih trenutaka iz detinjstva kad joj je zvonjava bila draga zabava, te je,od ma kuda dolazila, sve jednako nalegala na zvono i držala dugo, mnogo duže nego što je to bilo potrebno i uobičajeno, i njena majka i sestre su uvek znale da to ona zvoni. Neretko je dobijala grdnje i kritike zbog svog bezazlenog iživljavanja, ali nju je to dodatno stimulisalo, budeći neki čudni inat. Ali večeras je samo htela da prođe što neopaženije. Htela je da je ostave na miru, premda je znala da se to neće desiti.
Vrata su se otvorila uz tresak prozora koji je povukla promaja. Svetlo je pokuljalo u mračan hodnik baš u trenutku dok je odvezivala pertle.
– Iva! – začuo se uzvik. Tamara je stajala na vratima, zaprepaštena.
Odmah potom je nestala. Vrata su ostala da zjape širom otvorena. Ivi se nije žurilo da prođe kroz njih. Lagano je razvezala pertle, odvojila petu od đona, potom izvukla prste. Prešavši preko praga, osetila je preteću tišinu.
– O, pa gde si ti? – majčin glas parao je vazduh na hiljade parčića od kojih svaki kao da je bežao u dobro skrivenu mišju rupu, te je za njima odjekivala samo praznina.
– Došla sam. – odgovorila je jednostavno.
– Došla si? – majka je i dalje, naizgled mirno, sedela za kuhinjskim stolom i prebirala pirinač. Pored su ležali naslagani listovi kiselog kupusa, spremni da budu napunjeni, urolani i ukrčkani u sočne sarme. Nije podizala pogled, ali po ubrzanom nadimanju mesa u dnu obraza, bilo je jasno da je na ivici nerava.
– Došla si? – ponovi još jednom, a onda je pogleda pravo u oči. Uzvratila joj je pogled.
– Da.
– Tako. – ponovo je spustila pogled – Nismo te tako rano očekivali. Spremila bih sarmu ranije da sam znala da ćeš doći.
Nastavila je da prebira pirinač bez žurbe.
Gledala je njene vitke, još uvek neizborane prste kako izdvajaju retka crna zrna na jednu gomilicu, a ostala sakuplja u dlan i odlaže u šolju sa cvetnim motivom. Mrzela je ironiju u majčinim rečima. Oduvek ju je mrzela. Lakše joj je bilo podnositi Tamarine izlive besa. Taj bes, ma koliko bio nepodnošljiv i izluđivao je, ipak je mirisao na ostatke topline, na želju za ljubavlju, na tragove nekadašnjih osećanja. Majčine reakcije su imale ukus gorčine, klizanja na poledici, promrzlih prstiju u zemlji večnog snega. Njena krutost ju je razoružavala. Slegla je ramenima. Nije imala volje da se raspravlja, te se nadala da će se na ovome završiti.
– Idem da se istuširam.
Nije dobila odgovor.
Topla voda je ublažila napetost. Zabavljali su je oblaci pare koji su se uzdizali unaokolo. Umotana u peškir, kliznula je kroz hodnik do svoje sobe. Prozor je bio širom otvoren. Nije bilo vetra, pa je zavesa mirno visila bojažljivo dotičući pod. Naglim trzajem je razmaknula. Nalaktila se na prozorsku dasku, odižući noge od tla, puštajući telo da se naginje sve niže ka rascvetalom vrtu, a onda,u zadnji čas, kad je već delovalo da će se strmoglaviti, lepila je stopala za tlo i vraćala se u prvobitni položaj. Negde daleko, misteriozna svetla su se probijala kroz ogrtač mraka. Dobro poznata slika njenog detinjstva činila je da oseti sve jaču čežnju za daljinama. Kao neki tihi, nemilosrdni zov, svetla su mirno treperila i vukla njenu dušu zarobljenu telom.
Vrata su zaškripala i Tamara je ušla u sobu. Bez reči je sela na krevet. Ćutale su neko vreme. Atmosfera je bila čudna i pomalo iritirajuća, te Iva prva progovori :
– I?
Tamara je podigla ka njoj intenzivno plave oči. Bila je veoma lepa, mnogo lepša od nje, bar je Iva tako verovala. I uvek nekako sređena, sve je kod nje bilo na svom mestu, sve kako treba, sve najkvalitetnije tretirano, od kose, kože pa do garderobe, a opet, nekako predvidivo. Pa ipak, Tamara nije bila prijatno društvo, ne samo njoj, činilo se. Imala je svojih trenutaka, ali uglavnom je bila nezadovoljna i isfrustrirana.
– I, ništa. Došla sam da razgovaramo.
– O čemu?
Oklevala je par trenutaka. Ruke su joj se uznemirile, palčeve je strugala jedan o drugi. Potom reče :
– O tebi.
– O meni. – prihvati Iva.
– Da. – pauza je bila duža nego što bi se to očekivalo – Zašto to radiš?
Iva je gledala u neodređenu tačku na podu.
– Hej! Odgovori mi kad te pitam! Gde si bila do sad? Zvali smo tvoju cimerku, potvrdila je da te je ispratila na stanicu sinoć u jedanaest. Međutim, danas te nije bilo u tom autobusu, lično sam te čekala!
Iva je i dalje ćutala. Isti prazni razgovori, iste prazne reči predodređene da budu izgovorene u istim situacijama koje su se u nedogled ponavljale.
– Šta se praviš budala! – Tamara je gubila kontrolu. Pogled joj je bio oštar i prepun varnica besa koje su prštale kroz njena usta poput dima iz zapaljene kuće.
– Ma šta ti je? Neću valjda tebi polagati račune? Ajde, odlazi, pusti me na miru!
– Pitala sam te nešto! Kad te nešto pitam, zahtevam i da mi odgovoriš!
– Zahtevaš,je li? – Iva se nervozno osvrnu oko sebe. Nabujali talas je izvlačio neki ogromni balon iz njene utrobe i nosio ga ubrzano ka vrhu dušnika.
– Znala sam! Znala sam da je glupa bila ideja da dođem! – vrisnula je.
– Je li? Pa zašto si onda došla?
– Došla sam da me ti maltretiraš, eto zašto! Nisi mi ti majka, gubi se! -prosiktala je kroz zube, drhteći od uznemirenosti.
Tamara je govorila ubrzano, ne praveći pauze između rečenica.
– Ja tebe maltretiram? Ti imaš neki problem sa mozgom, očigledno! Ja sam ovde svaki dan, svaki bogovetni dan – reč bogovetni je izgovorila naglašavajući svaki slog – Radim od jutra do mraka da nešto postignem u životu i da pomognem majci, a ti? Samo dangubiš tamo, kao studiraš, a u stvari samo trošiš pare i skitaš ko zna kuda! I onda dođeš ovde i hoćeš i tu da živiš po svojim glupim pravilima? Ne može to tako, mlada damo!
Iva je bila sklona da svoju stariju sestru smatra totalnim kretenom u pojedinim situacijama, ali se ustručavala da to i kaže. Tamara je bila nezgodna, njena slika sveta je bila izvrnuta i podložna ličnom, negativnom doživljaju i bilo je nezahvalno svađati se s njom.
– Tvoji argumenti su uvek tako ubitačno besmisleni. – nehotice izgovori glasno, na šta joj ova odbrusi bujicom optužbi na račun njenih argumenata, njenog ponašanja, njene nesavesnosti i nebrige za druge.
– Znaš kroz šta smo sve prošli, ne teraj me da ti ponavljam sve to ispočetka, bila si tu – protepala je kroz jecaje, očiju zamagljenih suzama. Zacudjujuca i skoro smešna bila joj je kratka linija koja je u glavi njene sestre razdvajala otresitu, borbenu hladnoću od upadanja u suze i beskonačna mora samosažaljevanja. Tamara se uvek osećala napadnuto i odbačeno, jednostavno je bila podešena na tu frekvenciju nekim mehanizmom iz ranog detinjstva. Sve je to Iva, duboko u sebi shvatala, ali nije ni pokušavala do kraja da razume. Ta jedva je razumevala i samu sebe! Ipak, bilo joj je žao Tamare u tom trenutku. Plakala je i isprekidanim glasom govorila :
– Koliko god da se trudim, mama se uvek za tebe više brine. Oduvek je tebe najviše volela.
Iva otpuhnu podsmesljivo.
– Ti si luda? Mama mene voli? Ona ne voli nikoga! A ti joj se očajnički uvlačiš u guzicu! Ceo život slušaš njene tirade, povlađuješ joj, živiš po njenim željama, muškarci su ovakvi, muškarci su onakvi, ne treba im verovati, kome oni trebaju…a što se onda kog đavola udavala za tatu? Zašto je tad mislila da je to u redu? I onda, kad ju je tata ostavio, rešila je da svoje komplekse prenese na nas. A tebi je to super.
Tamara kao da nije čula poslednjih nekoliko rečenica. Ili se pravila da ne čuje.
– Ti ne razumeš…mama je danas plakala kad nismo mogli da te dobijemo…i uvek plače nakon razgovora sa tobom…povređuješ je.
– Je l’ sad i ja treba da plačem da bih ispala dobra kćerka? Ma daj!
– Ne treba da plačeš, ali bi trebala da razmisliš o svom ponašanju. To što radiš nije normalno.
– Ha! A šta si ti, njen advokat? A zašto toliko brineš o njoj ako mene više voli?-Ivina zlovolja je prelazila u surovost. – I šta je uopšte normalno?
Tamara je ćutala, stisnutih usana, dok su joj se suze slivale u potocima niz poruculanske obraze.
– Kako da ne brinem o njoj? Ona je moja majka.
– I ti se svađaš sa njom!
– Istina, ali uvek sam tu. Brinem o njenim osećanjima i potrebama. Doduše, ona o mojim ne brine previše… – dodala je tiho i nekako odsutno.
– I zato misliš da je sve u redu? Ako ćutiš i činiš sve kako ona želi i smatra da je ispravno?
Tamarin pogled je postao prkosan.
– Ne ćutim i ne činim ništa što i sama ne smatram za ispravno.
– Ha! Kad bi ti uopšte bila svesna šta činis zbog sebe, a šta zbog nje! – otpuhnu Iva nervozno.
Tamara nije odgovarala. I Iva je ćutala. Pitala se koliko je i njeno, Ivino, ponašanje uslovljeno majčinim uticajem. Sigurno više nego što je svesna…Od te pomisli je uhvatila panika. Osetila je da je bila nepravedna prema Tamari, ali ta misao nije povratila nežnost, još više ju je razbesnela. Nadnela se nad nju, poput velikog, tmurnog oblaka koji nosi kišu i grmljavinu.
– Varaš se ako misliš da ne znam… – konačno progovori – da je jednako mrziš kao i ja.
– Koga? – trgnu se Tamara.
– Pa nju, našu dragu majčicu. – Ivin osmejak je bio zloban i ironičan.
Nije gledala u Tamaru, ali je osećala promene na njenom licu, kao da talasaju vazduh između njih i dodiruju joj obraz poput drhtavog vetrića.
– Ne znaš šta pričaš. Jesi li dobro? – Tamarin dlan je suknuo ka njenom čelu praćen podrugljivim izrazom. Trzajem glave odgurnu njenu ruku.
– Dobro sam. I znaš da sam u pravu.
Pogledala je sad pravo u oči. Bile su prazne i bezizrazne. Osetila je da joj je prava Tamara opet umakla. Ostala je samo njena ljuštura koju je nesebično darivala svetu. Pogledom punim brizne razvnodušnosti gledala je sada svoju sestru, divne linije njenog lica i osetila je kao da na ivici ambisa ona polako ispušta njenu ruku, udaljava se, tone u neznane predele tame, a ona, Iva, ne poznaje načina niti sredstva da joj pomogne, niti u tom odsudnom trenutku može da se pomakne, već samo da je gleda kako postaje tek puki zalogajčić u tom raskriljenom ždrelu. Rezignirano je gledala za njom kad je ustala, zastala na trenutak kao da ne zna šta bi sa sobom, potom slegla ramenima i nestala u polutami hodnika. Pogled joj je ostao zalepljen za zatvorena vrata, dok je bludela u tihim, spokojnim predelima sa ivice svesti. Plivajući tim mirnim vodama, gubila je sve : sebe, svet oko sebe, druge ljude. Samo jednostavni, besvesni momenat, nalik spavanju bez snova, iz kog se trgla naglo, nadovezujući svoju ponovo razbuđenu svest na trenutak kad joj je iskliznula, tvoreći jasan, kontinuiran tok događaja, bez prelaza i praznina, kao na filmskoj traci. A opet, sećanje na tu rupu je ostajalo tako jasno i bilo tako nesumnjivo da je ostavljalo um nezadovoljen mogućnostima spoznaje, a dušu ojađenu trganjem iz spokoja. Briznula je u grčevit plač. Kad se malo smirila, obukla je pidžamu, navukla roletnu i ugasila svetlo. Noge su je jako bolele od dugog pešačenja. Nije mogla da ne misli o majci i razgovoru sa Tamarom, ali njihovi likovi i reči su ubrzo počeli da se mešaju i stapaju i umorno telo lako je savladao san.
