20. poglavlje
BEKSTVO
Klupko u njenim grudima je raslo sve više i više i pretilo da se rasprsne. Nije mogla da izdrži njegov uporni pogled te je lice nervozno okretala ka nekoj neodređenoj tački u uglu sobe. Zidovi su postali sumorni, stvari su gubile značenje, vazduh je ponestajao. Poneta nekom neizdrživom hujom, poskočila je i izjurila napolje. Dočekala ju je plima blagog noćnog vazduha. Zrikavci su tamburali kao mahniti, dok su kukuruzi i udaljeni put tonuli u neprobojnu tamu. Taj put koji je jedva naslućivala zahvaljujući svetlucanju asfalta pod sjajem zvezda, postao je cilj koji je trebalo dostići. Bežala je kao progonjena divljač kroz busenove isušene trave koja joj je šuštala pod nogama. Zemlja je još uvek bila pomalo vlažna i činila je da s vremena na vreme klizne i zaljulja se u panici. Negde u magnovenju, čula je resko šuštanje njegovih koraka negde iza sebe, što ju je izluđivalo i teralo sve dalje i dalje, sve brže i brže da ponire ka kukuruzima i dalje, ka treperavoj traci puta. A onda, uzdrhtalu, pomamljenu i jedva svesnu, zaustavio je snažan trzaj njegove ruke. Preneražena, naglo je zastala, zaljuljala se i tresnula u travu. Suve vlasi su joj bockale kolena i gole listove. Divlje je trzala nadlakticu iz njegovog čvrstog stiska, ali nije uspevala da se otrgne. Na treperavoj svetlosti zvezda, njegove oči postale su skoro strašne.
– Zašto, Iva? Zašto bežiš od mene? – njegov glas je u razvučenim slogovima jedva dopirao do njenog bolnog uha.
– Pusti me! – prošaputala je i dalje besno trzajući ruku.
– Neću da te pustim, odgovori mi! Odgovori mi! – njegov stisak je počinjao da boli.
– Pusti me! – kriknula je i bacila na njega pogled pun gorčine koji ga je naterao da olabavi prste, ali i dalje je nije ispuštao.
– Šta tu ima da se priča – njen pogled se sada spustio sa njegovih očiju i izgubljeno bludeo po tami koja je gutala daljine. – – Šta tu ima da se priča – skoro je prošaputala.
Ćutao je. Kroz tamu je nazirala njegovo lice, mirno, ali nekako strogo. Kao da je polako gubio živce i energiju da se obnosi s njom. Taj pogled ju je uplašio. Mogućnost gubitka
njegove ljubavi ju je poražavala. Uspanicila se. Hvatajući se za slamku, borila se kako je jedino znala, atakujući, grizući, bacajući na njega mrežu krivice za sva zla koja su morila
svet, a posebno njenu izmučenu dušu.
– Čemu sve, zar ne? Zar ne? – naglašavala je pitanje, kao da iščekuje odgovor, potom nastavljala oštrim tonom – Svi na ovom svetu traže ljubav, zar ne? Svi se kao vole. Venčavaju
se, rađaju decu…A onda, onda ta deca moraju da snose teret njihovih frustracija, njihovih nesigurnosti, njihovih kompleksa…I ta ljubav…Šta biva s njom na kraju? Sedećemo jedno pored drugog kao da se ne poznajemo, kao da se nikada nismo znali, kao da smo stranci…Bićemo stranci…Neće mnogo proći, a ja ću se pretvoriti u neurotičnu domaćicu
sa viklerima na glavi u patetičnom pokušaju da ostanem privlačna, a ti ćeš biti umorni, dosadni, sredovečni muškarac, otromboljenog stomaka i nećeš mariti za mene,i nećeš me primećivati ili ćeš me mrzeti ili šta god, ali svakako me nećeš voleti onako kako želim da me voliš, onako kako bi trebalo da me voliš jer će nas život ugasiti…I jednom će sve nestati zar ne? – sad joj je glas već drhtao, a niz obraze koji su se tresli pod naletom jecaja slivala joj se reka suza – I…i…čemu onda sve, čemu onda sve???…
Grčevito je plakala, lica zarivenog u dlanove. Stisak je popustio. Tišina je dugo trajala, njeni jecaji su se gubili u tami. Skoro nepomično je stajao nadnet nad njenim temenom, utonuvši u ludačku pesmu cvrčaka. Onda se polako pokrenuo. Čučnuo je do nje, obgrlivši ovlaš njena ramena dlanovima. Tihi, noćni povetarac zario mu je u nozdrve miris njene kose. Mirisala je na leto, na travu, na svežinu šuma. Na licu su mu se smenjivali brižan i rezignirani izraz, kao da se bori sam sa sobom, kao da joj želi nešto reći, ali okleva.
Na kraju, stisnuo je usnice, dlanovima stegao njene mokre obraze i podigao joj lice prema sebi. Njene oči su vapile i iščekivale.
– Ne mislim da tako mora biti. Čvrsto sam uveren da bi sa nama bilo drugačije. Ali ako ti u to ne veruješ, ja ne želim da te ubeđujem, ne želim da te silom zadržavam kraj
sebe. Razumeš?
Ćutala je, jedva shvatajući.
– Razumeš? – ponovio je
Iskra shvatanja je probila kroz zenicu. Istovremeno,neka skrama se navlačila na njen pogled. Lice se grčilo.
– Dakle, to je to? Gotovo je? – podizala je obrve pri svakoj reči, afektirajući, a usne joj se zgrčiše u ciničnu grimasu, na ivici plača.
On je ćutao. Kao da je hteo još nešto da joj kaže, a onda se uzdrža. Pridiže se i pokaza rukom nekud neodređeno.
– Idu kud si krenula.
Ustala je. Njen nagon za ljubavlju mešao se sa nekom smešnom idejom o dostojanstvu.
– Dakle, to je tvoja ljubav ? -dobacila je optužujući – vidiš, znači bila sam u pravu malopre, znala sam da sam u pravu! Znala sam!
– Da, znala si – glas mu je bio miran i nije izražavao nikakve emocije. Pogled mu je bio prazan i bez izraza, skoro hladan.
– Idem sad – reče.
Borba u njoj je bila kratka i laka, premda je znala da će izaći kao poražena strana.
– U redu. – rekla je.
Nije je pogledao, premda je na trenutak delovalo kao da će baš to učiniti. Nije gledala za njim, ne. Odlučnim koracima odmicala je ka putu kao jedinoj sigurnoj tački njenog
života,kao jedinom spasu. Zadržavala je suze, ali one su razbijale ionako krhke granice njene samokontrole i nesputano tekle. Nije znala koliko je tačno odmakla niz put kad je težina situacije u kojoj se našla ošamarila svom silinom po nabubrelim obrazima. Kuda li je pošla u ove kasne sate, po mrklom mraku, u papučama, tako daleko od svakog naselja? Nebo je delovalo tako blizu, zvezde su tako spokojno treperile, a sve u njoj je bilo konfuzno, izlomljeno i prepuno odjeka. Sela je pored puta i kolena obgrlila rukama. Suze su se polako sušile na obrazima, izazivajući čudnu zategnutost. Premda se nije usuđivala da to prizna sebi, potajno se nadala da će poći za njom, da će je potražiti. Zar će je zaista pustiti da se potuca po tami? No, ništa se nije dešavalo. Nikakav zov se nije prolomio kroz noć, nikakva silueta nije se nije promolila iz mraka. Zategnula je uzde svom razočaranju, ne dopuštajući mu da se razmaše. Znala je da je najbolje da se vrati i da se otisne na put kad svane. Savladavala je u sebi otpor koji se obmotavao oko srca, usporavajući joj korake. Kuća je bila mračna. Andrej je, očigledno, već spavao. Pomisao na to da je mogao da zaspi, ne brinući uopšte o tome gde je i šta joj se desilo, zapekla je kao kad se posoli otvorena rana. Zašto je baš u tom trenutku pomislila na oca? I on je, tamo negde, živeo svoj život mirno i spokojno, ne brinući o tome da li je ona srećna ili nesrećna, da li je živa ili mrtva. Ta ravnodušnost ju je poražavala. Ušunjala se u kuću, trudeći se da zatomi korake koliko je to moguće. Škripa stepenica je ipak odala njeno prisustvo. Na trenutak joj se učinilo da se nešto u Ludakovoj sobi pomerilo, lupnulo. Zastala je, paralizovana usplahirenom nadom. Vrata se ipak nisu otvorila. Sav teret sveta kao da se srušio na njena ramena. Doteturala je do kreveta i strmoglavila se u njega. Osećala je neki čudan umor, telesni i duševni. Bila je na izmaku snage, a ipak je tiho i grčevito plakala. Pitala se zašto je uvek ona ta koja plače? Zašto dopušta sebi da upada u takve situacije i takva stanja? Da li je nalazila neko mračno zadovoljstvo u toj patnji ili je to prosto bilo stanje na koje je navikla, te su mu sad telo i duh po inerciji težili?
Sati su sporo odmicali. Nestrpljivost je pojačavala njenu muku. U nekoliko navrata je došla u iskušenje da siđe, da mu zakuca na vrata, da pokuša sve da mu objasni, ali neki
ponos, probuđen njegovom nebrigom i nonšalancijom sa kojom je njihovu ljubav prepustio neizvesnosti sudbine, nije joj dao. Konačno, jutro se uvuklo u sobu sporo i nevoljko. Napeto je osluškivala vrata Andrejeve sobe kako se otvaraju i zatvaraju, cijuk poda u hodniku, lavež psa, sve te tipične jutarnje zvuke sa kojima se, za ovo kratko vreme, potpuno saživela, a koji su joj sada nanosili neopisiv bol. Svaki od njih naizmenično je budio i gusio nadu. Zacelo je znao da je ona tu. Nije mogao da ne vidi obuću pred vratima. Uprkos tome, nije dolazio i njeno srce se punilo čemerom. Kad je zadnji trag njegovog prisustva utrnuo, nešto se u njoj ugasilo i obamrlost joj je obuzela dušu. Patnja je suzila njene vidike i oni su se slili u malu belu tačku, negde na kraju mračnog tunela. Grozničavo je razmišljala o tome kako mu je olako prepustila prednost u igri. Prebacivala je sebi nedostatak samokontrole. Ako bi sad ostala, morala bi da se pomiri sa tim da mu je manje stalo, da je manje voli nego ranije zato što mu je pokazala svoju lošu stranu. Morala bi da prihvati sve mučne strane tog položaja. Činilo joj se da mora da ode, ako ne želi da izgubi samopoštovanje. Ako ne želi da je pretvori u tepih koji će obesno gaziti samo zato što mu se to može. Ako ne želi da proživljava muke njegovog postepenog udaljavanja koje vodi konačnom napuštanju. Taj scenario joj se činio kao
jedini moguć. U magnovenju je u svesti nazrela puteve i pravce koje je diktirao njen strah : morala je ona da napusti njega da ne bi on to učinio njoj jednog dana. Morala je raniti
sebe da bi sprečila svoj potpuni slom. I premda nije bila sigurna da je to sasvim ispravno, znala je da ne može postupiti drugačije.
Nemiri su je uzeli pod svoje, koža na tabanima je svrbela. Kao i mnogo puta do tad, pustila je svoje brane da popuste i mirna jezera su postala neukroćene reke koje su je odnosile u nepoznatom pravcu, daleko od svega što ju je povređivalo. Pakovala se brzo i neplanski. Gužvala je stvari i trpala ih jednu preko druge u ranac. Jedva je nekako uspela da ga zatvori. Neodlučno je stajala nad korpicom sa nakitom što su ga zajedno pravili za toplih letnjih večeri. Na kraju je rešila da ga ostavi tu gde jeste.Negde ispod površine slutila je žudnju da ga rani uspomenama, da ga kazni krivicom. Negde, još dublje, plivala je zelja da mu ostavi deo sebe, da mu ne dopusti da je zaboravi, pa makar je pamtio po bolu. Sve je bilo bolje od ravnodušnosti.
Žurno je napustila kuću. Vetar je milovao njeno lice, donoseći utehu i privremeni smiraj. Ubrzani hod vraćao je nešto života u krvne sudove i obraze. Izbivši na put, uputila
se prema gradu. Bio je prilično daleko, pa je odlučila da stopira. Automobili su bili retki, ali joj je pošlo za rukom iz prve. To joj je dalo malo poleta. Sporazumela se sa sredovečnim čovekom u prugastoj polo majici da je ostavi na autobuskoj stanici. Nisu mnogo pričali tokom puta. Iva je pustila svoju svest da bludi, kao što joj je pogled bludeo po predelima koji su promicali, a koje jedva da je i primećivala. Stanična zgrada je bila lepo uređena i prilično pusta. Bezvoljni putnici, još uvek neotrgnuti od sna, sedeli su raštrkani na klupama.
– Imate polazak sad, u osam i petnaest, onda u devet i pet, devet i četrdeset pet, deset i pedeset osam… – glas radnice na šalteru bio je neočekivano prijatan. Nju jedinu, izgleda, nisu morili ustajanje u zoru, problemi i susreti sa ljudima.
– U redu. Daćete mi jednu kartu za taj u osam i petnaest.
– U jednom pravcu ili povratnu?
Iva nije ni trepnula.
– U jednom pravcu.
Kad je autobus konačno krenuo, osetila je bol zbog odvajanja. Bio je tako snažan da je zalepila čelo, nos i dlanove obe ruke za staklo, u nemom pokušaju da pobedi samu sebe i
bujicu kojoj se prepustila.
– Zar je moguće da je sve gotovo? – pitala se.
– Zar je moguće? – ponavljala je šapatom.
Iako se svim silama upinjala da ne razmišlja o Andreju, misao mu se sama prikradala. Šta će se desiti kad shvati da je otišla? Hoće li patiti? Možda, a možda i ne, odgovarao je
razum. Naravno da će patiti, slutila je podsvest.
– Možda…Možda… – usne su se same otvarale i zatvarale.
Koliko dugo će moći da izdrži? Hoće li je potražiti? Ikada?
Gledala je kroz prozor predele pune lepote koja je za nju sad gubila svaki smisao. Znala je da Andrejeva izdržljivost prkosi večnosti. Znala je da je neće tražiti. Nikada.
Slomljena od napora i duševnog bola, banula je u svoju studentsku sobu. Poput nje, i cimerka je otišla kući preko leta, te je soba bila pusta i prašnjava. Otvorila je prozor i
duboko udahnula vazduh kojim su se prolamali dobro poznati fijuci sa nadvožnjaka. Oči su joj se najednom napunile suzama. Pejzaž koji joj je pucao pred očima bio je tako
različit od svega na šta je navikla u zadnjih nekoliko nedelja. Uši, svikle na tišinu i pesmu cvrčaka u travi, više nisu mogle osetiti magiju .Osećala je samo nemir i neku čudnu
okrnjenost sopstvenog bića, kao da je deo nje zauvek otrgnut, a ona osuđena na osećaj praznine, bola i necelovitosti. Nije mogla da se uzdrži od plača. Ridala je do iznemoglosti, posebno noću. Krivila ga je, osuđivala, obasipala besom u mislima. Premda je davala sve od sebe da ostane jaka, sve više je osećala kako tone. Osamljenost ju je činila još ranjivijom. Silno je želela da se pokrene u nekom pravcu, ali umor ju je savladavao. Sve više snage joj je trebalo da ustane iz kreveta, sve više vremena da zaspi. Noći su se
pretvarale u mučenje, a dani u lebdenje i lelujanje između jave i sna. Pored svega toga, novca je bilo sve manje, pa se na kraju našla u škripcu. Opcija za izlaz nije bilo mnogo. Mogla se javiti majci i Tamari, tražiti im pare za put, moliti, objašnjavati, potom potpisati kapitulaciju i osuditi samu sebe na život s njima, večno prigovaranje, nerazumevanje i neosetljivost spram svog stanja. Lako je bilo odlučiti se za drugu opciju.
– Halo?
Zadrhtala je čuvši glas svoje sestre posle toliko vremena.
– Halo,Marta.
Sa druge strane žice se prosulo ćutanje.
– Halo? – ponovila je Marta.
– Marta, ja sam,Iva.
Nakon kratke pauze, Marta je došla sebi.
– Gde si? Jesi li dobro?
– Dobro sam. Mogu li da dođem kod tebe? Molim te. Na par dana?
– Naravno da možeš. Kad dolaziš?
– Krenula bih sutra. Ali imam problem. Ostala sam bez para, pa ako bi mogla da mi pošalješ, vratiću ti čim…
– Ništa ne brini. Odmah idem da ti pošaljem, post netom, da možeš jos danas da podigneš.
– Hvala ti.
– Ništa. Očekujem te sutra.
– Važi. Vidimo se. Ćao.
– Ćao.
Spustila je slušalicu, a utrobom su joj se razlili talasi topline. Prijala joj je Martina jednostavnost i delikatnost. Bez suvišnih pitanja, bespotrebnih prigovaranja i emotivnih
izliva, pružila joj je ruku koju je ona sa zahvalnošću prihvatila.
To veče je izašla da prošeta. Grad je bio veliki i bučan, utonuo u blještavilo, a njoj ipak nekako mračan i izluđujuće prazan. Koračala je poznatim ulicama, ispotiha naslućujući da
je ova šetnja među soliterima i bulevarima možda poslednja koju preduzima kao stanovnik ovog grada. Sela je na klupicu na velikom trgu prepunom ljudi. Po prvi put im nije zavidela, po prvi put se nije osećala potpuno izgubljeno u svoj toj gužvi. Nije, jer je znala da, uprkos tome što je surovo otkinuta od tog pupka, negde tamo, postoji to jedno mesto na kom se osećala jednako srećno i prihvaćeno kao što se svi ti ljudi osećaju ovde. I odjednom, zbog tog tajanstvenog svetla u tami, nisu joj više bili strani, štaviše, postali su joj nekako bliski ti neznanci. Sva ta raznolika, nasmejana lica više nisu bila plot za koji se vezivala nabujala loza njene nesigurnosti. Mogla je jasnije da ih vidi. Nisu joj više izgledali kao nasmejane lutke rođenjem predodređene da luče samopouzdanje. Mogla je da nasluti njihove potajne strahove, nesigurnosti, tihe tuge. Donosila joj je utehu misao o tome da su i oni prošli kroz slične stvari kao i ona, da bi se na kraju osećali dobro. Možda će se na kraju, kad sve prođe, i sama tako osećati, možda će biti svesnija sebe, jača, možda će opet biti srećna. A ipak, sve to nije bilo dovoljno da umanji usamljenost koja je morila i iskreno se radovala odlasku kod Marte. Njena nežna priroda, prikrivena hladnoćom, nije tražila samovanje, već pažnju i vezivanje. Bila je poput deteta kom su oduzeli šve sto mu je ulivalo sigurnost i svet je ponovo izgledao kao nebezbedno mesto.
K R A J P R V E K N J I G E
