4. poglavlje
SUSRET
Naredno jutro je proteklo u pripremama za put. Na vratima se pozdravila sa Tamarom. Dva hladna poljupca, po jedan u svaki obraz, bilo je sve što je dobila od sestre na rastanku. Majka ju je ispratila do kapije. Ćutale su.
– Imaš li dovoljno para? – pitala je.
– Imam.
– Dobro. Srećan put. I pazi se. I nemoj da činiš ništa glupo.
Zastala je, iznervirana.
– A šta to? Na šta tačno misliš?
– Znaš ti. Idi direktno tamo kud si pošla. Ne skreći s puta i ne juri utvare.
Nije odgovarala. Majka nije bila raspoložena za svađu, te je odustala od daljeg insistiranja.
– Ćao. Javi se kad stigneš.
– Ok. Ćao.
Još dva poljupca su odjeknula i Iva je minula kroz kapiju i ubrzo zamakla za ugao. Osećala je šupljinu u predelu grudi. Ma koliko se trudila, nije mogla da poboljša svoje raspoloženje. Kuće, radnje sa tendama i kafići su promicali, ali ona ih je jedva videla. Nije primećivala ni lepotu vedrog, prepodnevnog neba. Ova bezvoljnost joj je isisavala energiju, te se, potpuno slomljena, srušila na prvo prazno sedište u autobusu. No, i sedenje u istom, koji je jurio autoputem, izazivalo je paniku i histeriju. Postalo je zagušljivo, a neki nepodnošljiv nemir joj se uselio u prste na rukama. Kuda je to krenula i zašto tamo ide? Osećala je bespomoćnost svog bića, nemogućnost da oseti tlo pod nogama, da promeni pravac kretanja, da utiče na svoje telo, kao što nije mogla da utiče na svoju sudbinu.
– Sve je tako besmisleno – mislila je, nemoćno oslonjena na sedište ispred sebe – moram napolje.
– Ne mogu da stajem van stanice, žao mi je – odlučan je bio vozač.
– Ali, molim vas, hitno moram da izađem – cupkala je nogama u mestu.
– Šta je tako hitno ovde gde nema nikoga i ničega? Pogledaj, samo drveće je unaokolo.
– Molim vas, zaista mi je važno – uhvati se za glavu, osetivši slabost i vrtoglavicu – poludeću ako me ne pustite.
Gledao ju je nekoliko trenutaka, očigledno ne znajući šta je najbolje da uradi. Putnici sa prednjih sedišta, načuvši da se nešto dogadja, izvili su vratove, osluškujući.
– Uostalom, tvoj život, tvoja odgovornost – izusti na kraju – idi s milim bogom.
Stao je uz ivicu puta. Sišla je brzo, ne oklevajući. Vozač je očigledno bio srećan što je se rešio, te je brže-bolje, ne osvrćući se, mrmljajući nešto poput “Jebem ti budalu”, zatvorio vrata i odjurio. Pogledi putnika ostali su na njoj. Bila je srećna kad im je umakla. Koračala je travnatim predelom pored autoputa neko vreme. Fijuk vozila nije je ostavljao nasamo sa njenim mislima. Naposletku, nazre asfaltirani put koji se pružao paralelno sa autoputem u daljini, te odluči da krene prema njemu. Kasni jutarnji sati su već mileli usijanim asaltom, noseći zahuktalu vrelinu leta. Osećala je znoj kako joj se taloži na čelu. Njen mali crni šešir je ležao spakovan u rancu, ali nije imala volje da ga traži. Usta su joj bila suva i poluotvorena. Bila je beskonačno žedna, te stade kraj puta, u senku nekog oniskog drvceta. Hladovina je bila slaba, prošarana titravim sunčevim zracima. Odjednom je osetila malaksalost i mučninu, noge je izdadoše, te se spusti na proređenu travu. Bezvoljnim pokretima kopala je po rancu tražeći flašu sa vodom. Našavši je, pustila je mlaku tečnost da joj se sliva niz grlo u krupnim gutljajima, prskajući sa strane na njenu bradu, sa koje je tekla niz ogoljeni vrat. Nakon toga, osetila je kako je obuzima blaženi dremež. Iz ranca je izvadila tanku jaknicu, podmetnula je pod glavu, naslonila se na vitko, hrapavo stablo i zatvorila oči. Kada ih je posle nekog vremena otvorila, par trenutaka nije bila sigurna gde je i kako je tu dospela. Nešto se promenilo u atmosferi, vazduh je bio gušći i boja horizonta je bila intenzivnija. Vrućina je postajala nesnosna. Zaklonila je oči dlanom i pogledala niz put. Naglo ju je obuzeo neki čudan osećaj koji nije umela sebi da objasni. Predeo u kojem se našla nije imao ničeg lepog niti bajkovitog. Siva traka asfalta i proređeno, žbunasto rastinje sa ponekim kržljavim drvetom. Osećala se veoma usamljeno, a opet, osećala je pripadnost tom jednostavnom i nimalo živopisnom okruženju koje ju je prigrlilo poput grubog, ali pouzdanog roditelja i pružalo joj neki vid stalnosti. Zato je ta usamljenost bila lepa, poput usamljenosti fetusa u majčinoj utrobi.
Iz misli ju je trgnuo topot kopita. Osvrnula se. Putem prema njoj kasao je konj tople smeđe boje sa nešto tamnijom grivom, vukući zaprežna kola. Odavno nije videla sličan prizor, možda od detinjstva kad su trgovci ogrevom dovozili svoj teret iz brda u sličnim zapregama, u koje su često, umesto konja, bili upregnuti ćutljivi volovi. Setila se i izgleda ulica nakon pazarnog dana, gomilica izmeta i sena raštraknih svuda unaokolo. To sećanje joj je izmamilo blagi, pomalo odsutni osmeh na lice. Nešto u tom osmehu je očigledno zainteresovalo čoveka koji je upravljao zapregom, jer je povukao uzde i zaustavio konja tik pored nje.
– Treba li prevoz? – upitao je.
Trgnula se, kao da je tek probuđena iz kakvog sna. Pogledala je gore prema čoveku, ali sunce joj je udaralo pravo u oči, a i šešir je bacao senku na njegovo lice, te nije uspela dobro da ga vidi.
– Ne, hvala – odvratila je.
– Sigurno? – upitao je, već zatežući uzde.
– Da, da.
– U redu. Idemo! – poviknuo je. Konj je zarzao, i trenutak kasnije, njegova kopita su veselo odzvanjala u dodiru sa uzavrelim licem asfalta.
U magnovenju, osetila je kajanje. Trebala je da pristane, bar donekle da se vozi, da ne hoda po ovoj vrućini. Jedva svesna svojih pokreta, potrčala je za kolima.
– Hej! Hej!
Čovek se okrenuo, i spazivši je, ponovo zaustavio kola.
– Možete li ipak da me povezete? – glas joj je drhtao usled zadihanosti.
– Naravno. Uskači!
Pružio joj je ruku i pomogao da se popne. U deliću sekunde, dok se penjala, uspela je da uhvati bljesak svetlih očiju i blistavi osmeh neznanca.
Pomalo u neprilici, smestila se pored njega i prepustila besomučnom truckanju. Nije se usuđivala da ga pogleda, niti da mu se obrati, a ni on sam nije pokazivao interesovanje za razgovor s njom. Povremeno je sklanjala pogled sa oznojenih leđa životinje, ali tek toliko da bi ga pustila da klizne do njegovih vitkih, žilavih prstiju koji su stezali uzde, da bi ga, postavši svesna kuda gleda, trgnula i opet zalepila za konjsku zadnjicu koja se njihala u ravnomernom ritmu i raskošni, lelujavi rep.
Nije znala koliko su vremena proveli tako u odsustvu bilo kakve komunikacije. Dovoljno da joj postane veoma neprijatno, da počne da se vrpolji i još više preznojava nego do tad. Primetivši njenu nelagodu, razbio je zid ćutanja jasnim i ne odviše glasnim govorom.
– Vruće ti je? Mogu da ti dam moj šešir.
I već je počeo da ga skida, kad ona odvrati da ima svoj u rancu, te nekako nervozno navali da ga traži i nespretno ga natuknu na glavu.
– Je l’ sad bolje? – brižno je upitao, nameštajući joj šešir da bolje zakloni lice.
Taj pokret je bio tako spontan, a opet, za njene napete nerve previše familijaran, da skoro poskoči od neprijatnosti i plaho ga pogleda.
– Je l’ sve u redu – pitao je zbunjeno.
– Sve je ok, sve je ok – nervozno je dobacila i zarila oči u rupe i nabore puta, nesvesno brojeći bele pruge koje su promicale.
Gledao ju je u nedoumici par trenutaka, ali ništa više nije rekao.
U glavi joj je tutnjala pesma koju odavno nije čula. Nostalgična melodija više je podsećala na suton i rastanke nego na popodnevne časove i vožnju zapreznim kolima sa nepoznatim čovekom. Ipak,nije mogla da je izbaci iz uma.
Nije mogla da izbaci ni misao koja joj se uvrtela, toliko da joj je pokuljala na usta bez njene volje :
– Zar to nije zanimljivo? – uzviknu odjednom.
– Šta to? – upita neznanac.
Posramila se zbog svog nekontrolisanog izliva.
– Pa… to – dobaci neodređeno, a onda oseti da sad kad se izlanula, mora da ide do kraja.
– To što sam od tolikih puteva izabrala baš ovaj, sa tako malo saobraćaja, i što sam naletela baš na vas, sa vašim… neobičnim… neobičnom zapregom… ovaj… – potpuno se zbunila do kraja rečenice videvši gde je ovaj netrmice posmatra, nabravši obrve u iščekivanju. Prste leve ruke stiskala je desnom šakom, a stegnute usnice je razvukla u nešto što je naličilo zgrčenom osmehu. Onda ju je opet zasenio bljesak njegovih zuba i naglo, neočekivano, vazduh je postao lakši za disanje, nebo više nije pritiskalo njena ramena, a njegov pogled je nije ubadao kao žaoka.
– Jeste, zanimljivo je – rekao je – Zaista je čudno to što smo se sreli. Mislim, koja je verovatnoća da sretneš kola koja vuče konj? A još manja je verovatnoća da ćeš sresti devojku koja pešači ovuda. A kad se u priči pojavljuje i jedno i drugo, to je već… čudno.
Osmehnuo se. Napetost među njima je splasnula i osetila je olakšanje.
– Kako se zoveš? – upitao je posle nekog vremena.
Opet je osetila zametak nelagode.
– Nemam ja ime. Ja samo… putujem… niotkuda, nikuda… znate već kako to ide…
Uperio je u nju dug, ozbiljan pogled. Tek tad je uspela da mu zaista, pomalo stidljivo, pogleda u lice, još uvek mlado, svetle puti, blago potamnelo na suncu, uokvireno bradom i uoči da su mu oći plavičaste, ali ne previše svetle, nalik boji mora u sumrak. Bar je ona zamišljala da more u sumrak tako izgleda.
– Zašto? – upita on naposletku.
– Šta zašto?
– Zašto nemaš ime? Šta se desilo sa tvojim imenom?
Opet je bacila na njega pogled, brz i pomalo nesiguran.
– Znate, puno puta sam dosad ovo morala da objašnjavam, ali nikad nisam uspela da objasnim, ljudi ne mogu, neće da shvate…
– Da shvate šta? – njegov glas je bio miran.
– Pa to… zašto svi uvek prvo za ime pitaju, ono vam ništa o meni neće reći, ništa osim izvesne pripadnosti određenom stablu koju ne osećam i ne priznajem… Nemam ime, bezimena sam i toliko o tome.
– Bezimena – promrmlja.
– Da, bezimena.
– Ne, Bezimena – ispravi je on naglašavajući ono ‘Be’ i otežući ono ‘a’ na kraju – Vidiš, ipak imaš ime – nacerio se izazivački.
– Pa – odbrusi ona naizgled ravnodušno – ono bar nešto o meni govori.
– O da, može da kaže mnogo toga. Može da kaže da si imala teško detinjstvo, ali i da si razmaženo bogataško dete. Može da te deklariše kao buntovnika, a može i samo kao izgubljenu dušu koja luta. I sve to opet skupa, ipak ne govori i ne iskazuje sve ono što ti jesi, te ću se ipak uzdržati od bilo kakvih zaključaka i prihvatiti ovaj tvoj gerilski pseudonim kao simbol onoga u tebi što želiš da mi pokažeš.
Njen začuđeni izraz je dobijao na intenzitetu sve vreme dok je trajao ovaj kratki, efektni monolog, da bi je na kraju ostavio poluotvorenih usta i potpuno bez teksta. Zausti kao da htede nešto reci, ali se uzdrža.
– Cenim to – izusti na kraju – zaista cenim.
Opet je par minuta prošlo u ćutanju i ravnomernom klackanju.
– A šta je sa vašim imenom? – upita naposletku, osećajući obavezu da nekako nastavi razgovor.
Red belih zuba opet je zasenio.
– Vašim! Nisam u cvetu mladosti, ali ne moraš da mi persiraš. Ja se, recimo, osećam već dovoljno lagodno i prijatno sa tobom, te mi uopšte nije problem da te oslovljavam sa ti. Vidiš?
– Onda ćete meni dozvoliti da se ponašam isto kao vi, onako kako se osećam.
Opet se nasmejao.
– Nadmudrila si me… malo. Neka ti bude.
– Dakle, stali smo kod vašeg imena?
Nakašljao se.
– Da, pa, zadržavam pravo da se ponašam isto kao ti, te ću rado igrati tvoju igru. Dakle, moje ime nije važno, ne govori ništa o meni.
– Aaaa! – poviknula je kroz smeh – To nije fer!
On je ćutao, uozbiljivši lice, pompezno ispravivši leđa i hinjeno otmenim, usporenim pokretima zatežući uzde. Asfaltirani put je sad već postao prilično hrapav i načičkan rupama. Svuda unaokolo zlatili su se zanjihani kukuruzi, a oblaci prašine su hitali u oči. Opet je osetila magiju, premda se od iste morala braniti kapcima i povremnim kašljanjem.
– Pretpostavljam da ćeš mi ipak reći neki nadimak koji će mi koliko – toliko kazati nešto o tebi – nastavila je zadirkujućim tonom.
– Tebi! – uzviknuo je – Rekla si tebi!
Bilo joj je neprijatno što se tako nesvesno i nehotice razotkrila, čak i pred samom sobom.
– Ne menjaj… te… temu! – dodala je isprekidano i pogledala ga nasmejanim očima.
Povukao je uzde, podviknuo i konj se ukipio. Kopitom je razbijao brdašca sitne zemlje sa puta, tvoreći sićušne oblačiće prašine.
– Zovu me Ludak – izgovori tiho i bez žurbe, kao da odmerava efekat koji njegove reči ostavljaju na nju.
– Ludak? Zaista te tako zovu? Ili ti sam sebe smatraš ludim?
– Ne znam. Mora da je i jedno i drugo. Verujem da me zovu ludakom iza leđa. Ja, doduše, sam sebi to govorim svako jutro. – isceri se on podstičući konja da nastavi kasati.
– A što Ludak? – zainteresova se ona.
– Eh, što… ta šta znam, ljudima svašta pada na pamet, ne mogu svoj mozak da trošim na to, zaista…
Smejao se obešenjački. Njegove reči probudile su uspavani oprez. U sekundi je postala svesna svog položaja, toga da je sama sa nepoznatim čovekom, u nepoznatom kraju, sa malo saobraćaja, skoro bez prolaznika. Postala je bolno svesna sopstvene slabosti. Razum je deklamovao tiradu prodornim glasom njene majke, a povremeno je zvučao i kao Tamara. Nepoznat čovek, pustolija, Ludak… previše neobičnih slučajnosti… ona priča sa njim opušteno, kao da se znaju sto godina, a u stvari… ko je on, šta je… šta je tu realnost, a šta plod njene fantazije? Ništa, ništa tu nije bilo normalno, trebalo bi otići… otići svojim putem…
Pogledala ga je rasejano. Gledao je u svoje ruke, zadubljen u misli. Izraz lica je govorio o njihovoj težini.
Otići… zaustaviti kola i prosto otići… šta je lakše od toga… ali zašto? Zašto ju je odjednom obuzeo toliki strah? Zbog nadimka Ludak? Ili zbog nečega u izrazu njegovog lica? I da li je to uopšte bio strah ili način reagovanja koji su joj nametnule generacije razumnih, rođenih i upokojenih mnogo, mnogo godina pre njenog stupanja na ovaj svet; istih onih koji su se radovali i stradali isto kao i ona. Reagovati razumno ili ne, bilo je potpuno svejedno. Sve se na kraju jednako završavalo, uglavnom loše po nju. Nešto u njoj se podvajalo, neka bledunjava senka se otkidala od jezgra u kom su plivale njena majka i Tamara i hrlila ka obrisu njenog oka jašući na sopstvenoj struji. Izbivši na površinu, poletela je ka Ludaku i prionula uz njegov obraz. Kao da je osetio taj dodir, stresao se i pogledao je. Taj pogled se zario u njeno sećanje kao kad se dleto porine u mekani kamen.
– O čemu razmišljaš?-upitao je.
Osetila je blagi podsmeh u njegovom glasu. Zacelo joj je sve misli pročitao na licu. Nikad nije umela ništa da sakrije. A verovatno je i navikao da se suočava sa takvim reakcijama. Bilo je besmisleno prikrivati ono što je očigledno.
– O tome kako nisam dovoljno oprezna – rekla je i čvrsto ga pogledala u oči.
Nije skrenuo pogled. Crte lica su mu bile nepomične. Samo su se oči nasmejale.
– Nisi razmišljala o tome dok ti nisam rekao svoj nadimak.
– Pa, valjda nešto mora da trgne čoveka iz uljuljkanosti…
– A šta ako sam te lagao? Možda sam hteo da vidim kako ćeš reagovati?
– To ne menja činjenicu da sam neoprezna…
Klimnuo je glavom.
– U pravu si. Želis li da siđeš?
– Ne – usne su opet požurile da iskažu još neoblikovanu želju – Ne još…
Opet se zbunila, okrenula glavu i rasejano posmatrala kukuruze koji su se nizali pored puta.
– Pretpostavljam da ipak nekud ideš? – upitao je naposletku.
– Da – promrmljala je.
Nije više ništa pitao. U tišini su se vozili još neko vreme.
– Stoj! – povikao je iznenada i konj je opet zastao.
– Železnička stanica je blizu, naletećeš na prugu kad prođeš dve okuke. Znači, ne ovu, nego sledeću kad prođeš. Voz do grada ide nekoliko puta dnevno. Odatle već možeš uhvatiti neki prevoz…Nadam se da nećeš pešačiti do kuće – našali se Ludak.
– Ne znam. Neću valjda. – slegnula je ramenima.
– Ja ne idem dalje. Tj. idem, ali u drugom pravcu, skrećem tamo vidiš – pokazao je dlanom puteljak koji se nazirao u moru kukuruza. – Tamo živim.
– Ok. – brzo je rekla i kliznula sa kola. Stajala je nekoliko trenutaka, otresajući tragove prljavštine sa pantalona, prikrivajući time zbunjenost.
– Pozvao bih te da budeš moj gost, ali ja živim sam – prozbori najzad Ludak – a to ne bi bila pristojna ponuda za finu devojku kao što si ti.
– Nisam ja fina! – uzviknu ona naglo, a odmah potom se posrami – mislim, ne kažem to da biste me pozvali, nego… pozvao, u stvari… – kršila je ruke nervozno – Znaš već… – dobaci na kraju naizgled nehajno.
– Sve je u redu, Bezimena – njegov osmeh ju je grejao jače nego vrelo popodnevno sunce – Ionako ne bi bilo u redu da pokloniš poverenje neznancu sumnjive reputacije – dodade – Ne mogu to da tražim od tebe. Idi svojim putem.
Klimnula je glavom ne dajući više ni reč od sebe. Mahnula mu je u znak pozdrava i krenula niz prašnjavi put. Osećala je tlo pod nogama mnogo snažnije nego ikad do tad, pa ipak, kao da je to činila tuđim nogama, a vrelinu sunca osećala nekim tuđim telom. Sve u njoj je drhtalo i treslo se od preživljenog uzbuđenja, ali i, premda je sebi to jedva priznavala, razočarenja jer je po ko zna koji put u životu otrgnuta od spokoja.
– Hej! Bezimena! – prolomio se zov iz još uvek nevelike daljine.
Pogledala ga je šakom zaklonivši oči.
– Ako te noć uhvati u blizini… nekad… ne oklevaj, slobodno zakucaj na moja vrata. Nije bezbedno noćivati napolju, posebno za tako… – nije završio rečenicu – Znaš već! Idemo! – podstakao je konja i kola skrenuše među kukuruze, ostavljajući za sobom vrtloge prašine. Kloparanje točkova još dugo je odjekivalo u njenim ušima.
Pratila je usamljenu prugu, pružajući korak od praga do praga. Povremeno se osvrtala, plašeći se iznenadnog nailaska voza. Popodne je sad već bilo premašilo najvreliju tačku, te je vrućina polako jenjavala. Vazduh je opojno mirisao. Tišina puna uzavrelog života brujala je svuda unaokolo. Osećala se ispunjeno i nekako čudno uzbuđeno. Kao da se ceo svet slio u tu jednu tačku na mapi čijom se žilom kucavicom kretala nošena neočekivanim poletom. I odjednom, ceo taj svet koji joj se do juče činio prazan i stran, postao je smislen upravo zbog tog malog ostrva koje je usamljeno plutalo u podivljalom okeanu.nI premda je svim silama sputavala taj priliv životne radosti u sebi, on je navirao nalik neumoljivoj bujici, dajući sjaj njenom licu i njenim očima.
Stanična zgrada je bila siva i očigledno napuštena. Začudo, dvostruki natpis na ćirilici i latinici, odolevao je vremenu i samoći. Volela je tišinu i mistiku napuštenih, oronulih zgrada. Ta mesta za nju su bila neka vrsta hramova… Svojom usamljenošću i prazninom odražavala su njen doživljaj sveta, a svojom čvrstinom i prizemnošću smirivali su je i vezivali za isti tužnom i neromantičnom ljubavlju.
