6. poglavlje
KUĆICA MEĐU KUKURUZIMA
Monotono kretanje autobusa ju je držalo na ivici polusna. U njega je, s vremena na
vreme, prizivala Ludakovu sliku. S podsmehom je odbacivala bojažljivu nadu da će ga
opet sresti negde usput. Ipak, to je nije sprečilo da pažljivo posmatra gomilu načičkanu na
stanici, u gradu na teritoriji čije opštine je živeo. Lica su bila raznolika i živopisna, ali
nijedno nije nalikovalo onom kome se nadala. Na momente ju je obuzimala suluda misao
da siđe i potraži ga, ali je potiskivala taj poriv. Znala je, i da napusti autobus nošena tom
ludom opsesijom, da prođe istim stazama kao i prethodni put, da sve uradi isto kao
tada, ipak ga neće sresti. Taj trenutak je ostao zamrznut u vremenu i
neponovljiv. Naravno, mogla se namerno uputiti njegovom domu među kukuruzima, ali to
je zahtevalo previše hrabrosti i slobodoumnosti, mnogo više nego što je ona nosila u
sebi.
Put je nastavila praćena osećajem gubitka i promašenosti.
Atmosfera koju je zatekla kod kuće učinila joj se samo na izgled mirna. Kao i
obično, majka i Tamara su bile hladne i uzdržane, ali ne više samo prema njoj, već i jedna
prema drugoj. U stvari, jedva da su i razgovarale. Bila je sigurna da se nešto desilo između
njih, ali nije mogla da pronikne šta. Pitati bi bilo jednako ubitačno kao aktiviranje
tempirane bombe. Nije želela da snosi posledice, pa je ćutala. Tamara je bila bleda, delovala
je nekako izmučeno, a opet, na momente je bila sigurna da je uhvatila zadovoljnu iskru u
dubini njenog oka. Dani su prolazil i Iva se kroz njih provlačila kao mitski letač iznad
ponora. Možda se na kraju ništa ne bi ni desilo da je nije još od ranije opsedala jedna
misao o kojoj je tog jutra, konačno, smogla hrabrosti da razgovara sa majkom. Kao i svake
nedelje, pile su jutarnju kafu u dvorištu, zavaljene u plastične stolice. Sunčevi zraci su
nemirno titrali kroz senku nabujalih krošnji, pojačavajući uzbuđenost i tremu.
– Mama, moram da razgovaram s tobom – izustila je konačno.
Majka je nije pogledala odmah. Na trenutak je zastala, zaustavila šoljicu koju je već prinela
ustima, a onda je polako vratila i odložila na sto. Potom ju je presekla pogledom.
– Ovo mi zvuči tako poznato – odvratila je.
Smetao joj je taj ironični prizvuk u njenom tonu.
– Šta to? – upita Iva pomalo prkosno.
– Ništa. Kaži.
Srce joj se steglo u grudima. Silno se plašila ishoda ovog razgovora.
– Odlučila sam da napustim fakultet ako u septembru ne položim ispit. Ne mogu više. Zaista.
Nije se usuđivala da podigne pogled, te ga je lepila za šoljicu, travu, svoje prste. Majka je
ćutala. Ćutala je toliko dugo da je ta tišina počela da joj kida napete nerve.
– Jesi li me čula?
– Čula sam te. Šta hoćeš da ti kažem? Sjajno? Bravo? Baš sam to želela čujem, da mi ulepša
ovo ionako divno jutro.
Osećala se kao da uporno udara glavom u nešto tvrdo.
– Ponekad mi nije jasno da li si žena ili zid.
– Hm – nasmejala se majka – A zašto ne možeš?
– Ne mogu. Ne pronalazim se u tome. Gušim se.
– Ti se svugde gušiš. O tome je trebalo da razmišljaš ranije. Baš si našla vreme za
odustajanje, na pola puta.
– Na kraju puta to ne bi bilo odustajanje.
– Vrlo vispren odgovor. Možeš ti više od toga sto pokazuješ. Treba da završiš, pa posle lutaj
i traži sebe koliko hoćeš. Danas ti svi traže papir, formu. Kad se jednog dana
opametiš, kajaćeš se što si to ispustila.
– Ne, ne želim više da studiram. Gotovo je.
– A šta ćeš umesto toga?
– Naći ću već neki posao…
– Znaš li koliko je teško danas naći posao?
– Znam, ali naći ću već nešto…
-Da. Pa ćeš i od toga odustati kad shvatiš da te ne ispunjava.
Ivu je ovaj razgovor već prilično nervirao. Nemir joj se zavukao u noge i prožeo joj
drhtavicom prste na rukama.
-Mama, odlučila sam! – skoro je viknula.
Videla je majčino lice kako se grči i oči kako se stiskaju u skoro bolan izraz.
– Samo me mučite! Samo me kidate! Prvo Tamara, pa sad ti. Dosta mi vas je više! Dosta! Radi
šta hoćeš…
– Hej! – začuo se uzvik odnekud iz kuće, potom brzo i neobuzdano udaranje golih tabana po
tvrdim stepenicama.
– Zašto mene prozivaš mama? Šta sam sad ja kriva?
Iva se neugodno trgnula. Iza nje je stajala Tamara, raščupane kose, u pidžami, tek
razbuđena. Svuda oko nje se osećalo pucketanje varnica besa. Sigurno je čula razgovor
kroz otvoren prozor i dotrčala načuvši da pominju njeno ime. Ćutala je, sluteći da će se
misteriozno klupko konačno razmotati i odati tajnu majčinog i Tamarinog potmulog
ćutanja.
– Zašto pominješ moje ime,mama? – naglašavala je to ‘mama’ sa toliko bolne ironije da su
Ivi nehotice suze navrle na oči. Nikad pre nije čula Tamaru da se tako obraća
majci. Premda je slutila da je i ona povređivana njenim ponašanjem, Tamara je uvek bila
majčin odani kompanjon i nikad nije dopustila da joj nešto suprotno tome pređe preko
usana. Ali sad je bilo drugačije.
-Nećemo ponovo o tome, Tamara – majka je spustila pogled na šarene cvetove izvezene na
baštenskom stoljnjaku.
– A tako? Njoj ćeš popustiti? Dopustićeš svojoj omiljenoj kćerkici da baci u vodu sve što si
uložila u nju? Nagradićeš je za njenu lenjost, beskarakternost i idiotizam? Svaka ti
čast, mama. Svaka ti čast.
Iva je zaprepašteno gledala u Tamaru. Jedva je uspevala da osvesti reči koje je
izgovarala. Reči namenjene njoj.
– Tamara, šta to pričaš?… -promucala je.
Tamara kao da nije čula pitanje. Gledala je u majku očima punim optužbe i bola.
– Zar ne govorim istinu? Uvek si me odbacivala, uvek si me ostavljala po strani…
Tamarino vikanje je prerastalo u plač.
– Tamara, ne lupaj gluposti – strogo odvrati majka.
– Gluposti, je l’? Je l’ znaš koliko si patila kad je tata otišao? Ona se ne seća, ali ja se
sećam. Znaš li koliko sam JA patila? Gledala sam u tebe kao u boga, htela sam da ti se
približim, da osetim da imam nekog, da nisam sama. Htela sam da te utešim. Ali ne. Ti si
samo svoj bol videla – drhtavi glas je prešao u nekontrolisani jecaj – Nije ti trebalo svesno
biće kao ja, već ova ovde, beba, životinjica bez mozga, da te smiruje svojom nevinošću i
bezazlenim osmesima….A ja sam iz senke čeznula za tvojom pažnjom. Što si me više
gurala od sebe, sve sam te više volela, sve sam vise želela da me voliš. I evo, učinila sam
sve što si ikad tražila i očekivala od mene. Postala sam TI. I opet ti nisam dobra. I opet nju
više voliš i opraštaš joj greške,a mene osuđuješ.
– Tamara, zaboga! – Iva nije uspela da završi rečenicu. U magnovenju su se oči njene sestre
zarile u njene, poput noža. U njima je prepoznala sve ono čega se plašila : pritajenu
mržnju, bes, netrpeljivost.
– Ćuti – vrisnula je – Mrzim te! Mrzim vas obe!
Okrenula se Ivi :
– Zbog tebe mi se dešavaju loše stvari .Zbog tebe živim u patnji i
nemam mira. Zbog tebe! Zato nemoj da mi se obraćaš…- zaćutala je na trenutak, zatvorila
oči kao da pokušava da uravnoteži plime i oseke duboko u sebi, a onda je ispalila
kratko, brzo, poput metka – više nikada!
Onda se okrenula i nestala iza kućnih vrata. Pojurila je za njom. U par koraka našla se na
vrhu stepeništa, taman na vreme da joj Tamara zalupi vrata pred nosem.
– Hej! – viknula je.
Začulo se okretanje ključa u bravi.
– Hej! Tamara! – lupala je šakom po vratima – Tamara! Otvori!
Nije bilo odgovora.
I dalje se čulo histerično udaranje kostiju presvučenih tankim slojem mesa i kože po
tvrdom drvetu. Vrata su bila tako bela, tako sterilna.
– Šta si htela da kažeš onim malopre? – uporno je vikala – Reci mi! Šta si htela da kažeš? Šta
sam ti skrivila? Tamara! Otvori! Zašto se ponašaš ovako prema meni? Tamara! – povikala je
toliko silovito da joj se učinilo da će joj se plafon i zidovi srušiti na glavu. Distorzija u
glasu doprinela je ovom zastrašujućem utisku. Više nije mogla da se kontroliše. Celim
telom se bacala na vrata koja su počela da jecaju i pucketaju, ali nisu popuštala. Tamara je
ćutala. Iva je na kraju odustala, slomljena sopstvenim besom. Spustila se na pod i oslonila
na zid. Nije bio hladan, kako je želela. Bio je iznenađujuće topao. Napolju je bilo toplo. Zašto
bi zid bio hladan? Zašto bi pratio temperaturu njene utrobe, a ne godišnjih doba? Osećala
se kao da je neko udario nečim teškim posred čela. Zarila je prste u kosu. Poželela je da je
svu počupa. Da izgrebe lice noktima. Da se takva, unakažena pojavi pred sestrom i baci joj
u lice svu krivicu ovog sveta. Ali nije dovoljno mrzela sebe da bi tako nešto i učinila. Više je
volela da se uništava psihički. Problem je bio u tome što to niko nije uzimao za ozbiljno. A
i njena svest se nije dala tako lako, nije htela da uplovi u istinski ekstremna stanja.
Uplašila se sopstvenih misli.
Vratila se u dvorište sva usplahirena. Celo telo joj se treslo. Majka je i dalje nepomično
sedela. Pogledala je u nju, pokazujući joj svoje dlanove obuzete teškom drhtavicom. Nije
joj uzvratila pogled. Nije joj pružila ruku utehe, niti jednu nežnu reč. Ugašenih očiju i
ukočenog tela i sama se uputila vratima koja je zatvorila za sobom, tihim pokretom, bez
života. Iva je ostala sama. Potpuno sama na svetu. Dugo je sedela u dvorištu, u šoku, sve
dok joj se odlutala svest nije otkočila i počela da zapaža vremenske prilike. Sunce joj je
pržilo teme i kupala se u znoju. Sakupila je šoljice i odnela ih u kuhinju. Nije imala snage
da ih opere. Sva životna energija je bila isisana iz nje, te je bauljala po kući poput
zombija. Nije želela da sretne majku, ni Tamaru, te se zaključala u svoju sobu. Ležeći na
krevetu, ispružena i mlitava, zalivala patnju suzama koje su tekle iz nepresušnog izvora
njenih očiju. Na momente je skoro vrištala, želeći pomamno da celom svetu obznani svoja
osećanja. Kad više nije mogla da izdrži glad, izmogoljila se u hodnik i na drhtavim nogama
došetala do kuhinje. Zalogaji dinstanog graška su joj zastajali u grlu. Kućom je vladao
jezivi spokoj. Svako je u tišini grizao parčiće sopstvene muke. Želudac joj se
grčio. Tamarine reči, koje je uporno dozivala u sećanje, tek sad su poprimale prave boje i
užasno bolele. Nije mogla da svari činjenicu da je sestra ne podnosi. Ništa nije bila
kriva, osim što je postojala. Pitala se kako je moguće da joj je sestra toliko ograničena. Zar
joj je dugogodišnji bol i pritisak toliko zamgalio vid?
Dan je odmicao. Misao o odlasku joj se sama od sebe nametnula. Grč je harao njenim
umom. Noć nije donela olakšanje. Do jutra se prevrtala u krevetu. Jedna te ista scena joj
se, kao u bunilu, bez prestanka vrtela u mozgu, ne dajući snu da prevuče skramu preko
svega i donese joj mir. Tamarino lice iskrivljeno bolom, Tamarine uzdrhtale usne ispunjene
besom. Tamarine reči, kao kuhinjski čekić na mekano meso, pale su na njenu dušu i
ostavile trag , ljutu ranu koja je obilato krvarila, pojačavajući nataloženi bol. Slabi
mehanizmi odbrane su popuštali pod teretom krivice koja je narastala kao kvasac
rastopljen u šećeru i mleku, potom hraneći se sama sobom, dosezala enormne
razmere. Kroz prozor je nazirala brda kako se izoštravaju spram horizonta koji je
rudeo. Nije bilo misterioznih svetala. Zvezde su polako bledele i postepeno
trnule. Pogledala je na sat. Trebalo je uskoro da krene. Bilo je već toplo, ali ona je osećala
neku čudnu hladnoću. Stresla se. Nije joj se ustajalo iz ugrejanog kreveta, nije joj se dalo
da zakorači u dan. Noć je bila tako tiha i lagodna, išla je niz dlaku njenim
osećanjima, dopuštala joj je da plače, da pati, da se prepušta svom bolu. Danju je morala
prikrivati svoj unutrašnji mrak i ponašati se uobičajeno, iako bi najradije zamračila sve
prozore, zaključala vrata i provela dane i dane na ivici košmarnog sna i još surovije jave. S
vremena na vreme bi joj sinula misao o Ludaku, ali ju je odbacivala, ne želeći da se
zavarava i tako jedan bol zameni drugim. Ali ma koliko se opirala, ta misao se uporno
vraćala i donosila meku, paperjastu nadu i tananu grančicu smisla. Zgrčena pod
ćebetom, celim bićem je osećala žudnju. Videla je prašnjavu stazu među ustreptalim
stabljikama, osluškivala dramatičnu pesmu cvrčaka, osećala magiju u vrhovima nožnih
prstiju. Negde tamo ,na kraju puta, čekale su Ludakove oči u kojima se odražavalo
sumračno letnje nebo, a u njima toplina i razumevanje koji joj donose mir. Misao nije išla
dalje od toga, od tog nemog susreta, od uranjanja u njegov pogled. Smejala se sama sebi
zbog ove detinjaste maštarije koja je imala tako malo veze sa stvarnim životom, a opet,
nije mogla da je se otarasi.
Kad se oglasio alarm, ustala je i žurno se obukla. Kuća je bila tiha. Volela je tu
usnulu, jutarnju tišinu, ali danas je ista odjekivala tako prazno, pritiskala je, preteći da
uguši sav život u njoj. Na parčetu papira je nažvrljala nekoliko redova o tome kako odlazi
u dom da se sredi i da pokuša da uči. Na trenutak je zastala, kao da okleva, a onda ga je
presavila i ostavila na svom radnom stolu. Bez buke se kroz hodnik dovukla do
stepenica, potom je opet zastala. Osvrnula se prema Tamarinim vratima. Nema i
nepomična, stajala su savršeno uklopljena u svoj dovratak. Vrata sobe u kojoj je majka
spavala bila su takođe hladna, uglančana i odbojna. Stegnuvši do bola pesnicu u kojoj je
gužvala ručke platnene putne torbe, polako je krenula niz stepenice. U drugoj ruci je
stiskala drvenu dršku neke stare četke koju su koristili za krečenje. Njome je prevlačila
preko metalnih šipki gelendera, stvarajući tupe, jednolične zvukove. Odzvanjali su
hodnikom koji im je vraćao eho. Premda je znala da je najpoželjnije da ode u tišini i da ne
diže prašinu, nešto u njoj se bunilo i nije dopuštalo da ode a da ne uzvrati udarac, da ne
pokaže koliko je ranjena. Pravljenje ove uznemirujuće buke u ranim jutarnjim satima bila
je pakost, dovoljno sitna da je pred drugima opravda slučajnošću, i dovoljno bezazlena da
ne pokrene još jedan talas krivice u njoj.
Polako je koračala ulicama još uvek usnulog gradića. Ulicom bi povremeno promaklo
kakvo vozilo, a tišina je pojačavala njegove odjeke negde u daljini. Autobus je već stajao
na stanici. Motor je veselo brundao. Pozdravila je vozača zanesenog u savladavanje kifle i
ispijanje jogurta. Kao i obično,izabrala je sedište skroz pozadi, gde nije bilo mnogo
ljudi. Osećala je prazninu kako je savladava dok je bacala setne poglede na betonske
ploče perona između kojih je džikljala trava. Bilo joj je lakše kad je autobus konačno
krenuo. Monotono klackanje koje je prekidalo samo povremeno zahuktavanje
motora vratilo je jučerašnje scene i pokrenulo još jednu turu samomučenja. Iznova i
iznova je ranjavala sebe vođena nekom maglovitom predstavom o krivici i sopstvenoj
bezvrednosti. I premda donekle svesna ovih procesa koji su harali u njoj, osećala se
nemoćnom da im se odupre, da bilo šta promeni, a opet, nije mogla da prihvati sebe kao
takvu. To ju je još vise ukopavalo u osećaj bezvrednosti, te je začarani krug bujao i rastao
u neslućenim pravcima.
Lakše je bilo kad nije razmisljala.
Promicali su predeli načičkani folijama. Glatke površine vraćale su odbljesak suncu i
zaslepjivale je. Nad njima su se uzdizali metalni stubovi, ti mirni čuvari usamljenih
polja, njeni dragi saputnici na svakom putu. Pogledom je pratila putanju vodova od stuba
do stuba. Kroz razmak među kablovima osećala blagodarno plavetnilo neba kako joj se
zavlači u zenice, te krvotokom probija do grudi i gnezdi se na vrelom plamenu, gaseći
ga. Činilo joj se da putovanje beskonačno dugo traje. Konačno stigavši, stišala je buku u
svojoj glavi. Nestrpljivo je napustila autobus, samo jednom se osvrćući na svoj
mršav, izdužen lik zarobljen u staklu vrata. Kao sumanuta je hitala ka železnickoj stanici
odjednom osecajući strah.
– Šta ja to radim? Šta ja to radim? – uporno joj je odzvanjalo iznutra, ali nije bilo odgovora.
Čekanje voza donelo je još jedno iskušenje za njene uspaljene nerve. Toplota je već
migoljila vazduhom i zavlačila se u njene pore, vlažeći ih, čineći je još
nervoznijom. Spustila se na klupu u senci stanične zgrade. Retki putnici sedeli su
raštrakani unaokolo, na drugim klupicama ili svojim koferima. Jedan dečak u zelenom
duksu je uskočio medju šine i šutirao kamenje između pragova. Prijali su joj ti zvuci
sudaranja kamenih površina, povremeno presečeni tupim odjecima gvožđa. Osetila je
žeđ. Na trafici je kupila ledeni čaj i nasumice odabrala dnevne novine. Preskočila je
stranice sa novostima iz politike i na brzinu prelistala novosti iz sveta
kulture, zadržavajući se par minuta na zanimljivijim sadržajima. Crnu hroniku je redovno
čitala iako je deprimirao taj svet prepun nesreće i bolesti. Pitala se kako bi se osećala da
radi u policiji ili sudu i svakodnevno se sreće sa ljudskom glupošću, surovošću i
izvitoperenom svešću. Činilo joj se da bi njena psiha popustila pod pritiskom, ne mogući
da filtrira toliku količinu prljavštine. Verovatno bi poludela, zatvorila se u kuću, čuvala
mačke i galamila na komšijsku decu koja bi uzurpirala njen krvavo stečeni mir svojom
vikom. Blagi osmeh propratio je ovu misao.
– To možda i nije tako loša ideja – reče u sebi – svet je ionako lud, čemu interakcija sa njim?
Pročitala je i horoskop za sve znakove, istog momenta zaboravljajući sve pročitano i
bacila se, na kraju, na rešavanje ukrštenih reči. Ta zabava je trajala prilično kratko pa
je, nemajući više čime da uposli mozak, ponovo proživljavala mučne scene od prethodnog
dana. U tom sumornom raspoloženju prošlo je vreme predviđeno za čekanje voza, kao i
nepredviđeno vreme kašnjenja. Vagoni su bili pretrpani te je jedva našla mesto za
stajanje u hodniku, blizu izlaza. Dobra strana tog položaja bila je blizina vrata, bila je
sigurna da neće zaglaviti u gužvi izlazeći. S druge strane, blizina toaleta, čija vrata nisu
mogla sasvim da se zatvore, činila je da ta dobra strana potpuno izgubi na značaju. Ali nije
mogla da se mrdne ni napred ni nazad, te je, premda nevoljko, morala da se pomiri sa
sudbinom. Brojala je stanice i napeto pratila njihove nazive na pročelju staničnih
zgrada, plašeći se da ne propusti onu na kojoj je trebalo da siđe. Iako se stišavala
iznutra, bila je vidno uznemirena. Ipak, onog trenutka kad je završila odbrojavanje, kad joj je
pred očima proleteo natpis koji je tako dugo iščekivala
i kad se voz zaustavio, i nemir u njoj kao da je stao. Neki ljubazni mladić joj je pomogao da
otvori vrata.
Sišla je na poznatoj stanici. Lako je prepoznala oronulu, napuštenu zgradu. Dok je odvajala
stopalo od zadnjeg, metalnog stepenika, doživela je snažan deža vu. Leto, stanična zgrada
u bespuću, treperava mistika u vazduhu. Tišina. Stajala je nepomično na pustom peronu
nekoliko minuta, a onda je došla sebi. Kaiševi putne torbe su joj se usecali u nabore sa
unutrašnje strane prstiju, te je prebaci preko ramena. Pratila je prugu do mesta gde se
preplitala sa seoskim putem. Na trenutak zastade, nesigurna na koju stranu da se
otisne. Onda zaokrenu ulevo odlučnim korakom. Bilo je vruće, ali neki prijatan vetrić je
pirkao i donosio talase svežine. Bila je uzbuđena, ali ne euforična; bilo je to ono tiho, a
snažno uzbuđenje koje prožima celo biće i razliva vrtloge topline dubinama grudnog
koša. Dve okuke je prošla i bila je tamo. Stabljike kukuruza su se blago povijale na vetru, a
između njih, uzan i skoro nestvaran, ležao je puteljak kojim je pre nešto manje od mesec
dana zamakao Ludak sa svojom zapregom. Osetila je srce kako usplahireno udara, svoja
rebra na ivici prskanja. Bilo je tako suludo. a opet,tako nepojmljivo ispravno to što je
tu. Ma koliko sebe ubeđivala da čini ludost, njene noge su osećale čvrsto tlo pod
sobom. Verovala je svojim nogama. One su uvek manifestovale njena suštinska
osećanja. Uživala je u toj šetnji među kukuruzima. Njišući se, stabljike koje su joj dopirale
do grudi, izvijale su se prema njoj i poneki list bi joj dotakao obraz. Talasi vazduha podigli
bi prašinu s vremena na vreme, te je protrčavala kroz te oblake zatvorenih očiju, kikoćući
se. A onda je izbila na čistinu. Poslednji klasovi ostali su za njom trepereći u svojoj
sanjivoj lepoti. Drvena ograda zatvarala je prilaz kući i dvorištu obraslom nemarno
razbacanim busenovima trave. Kućica je bila prizemna, okrečena u zeleno, sa velikom
terasom u samom čelu. Nije osećala noge dok je povlačila rezu na kapiji. Osećala se
izloženo i ranjivo u tom nepoznatom prostoru, izdajnički otkrivena dnevnom svetlošću. U
par koraka je dosegla stepenište i već se našla na prijatnoj terasi. Nadstrešnica je bila
poduprta sa dva drvena stuba, a sama veranda oivičena jednostavnom ogradom od istog
materijala. Dve udobne fotelje, stočić i šporet na drva činili su jedini nameštaj. Ulazna vrata
su bila zaštićena žičanom mrežom protiv komaraca. Otvorila je i pokucala. Niko se nije
odazivao. Pokušala je još nekoliko puta, ali uzvraćale su joj samo ptice svojim
čavrljanjem. Pritisnula je potom bravu. Bilo je zaključano. Osetila se obeshrabreno. Šta li je
mislila? Kako je bila tako sigurna da će ga zateći kod kuće? Sela je na stepenik i bradu
poduprla šakom. Mogao je otići bilo gde. Možda ga neće biti danima. Nije je držalo mesto te
ustade i siđe u dvorište. Tek tad je zapazila nekolicinu mladih voćki zasađenih pored
tarabe sa obe strane. Taman je htela da zađe iza kuće da procunja,kad se začuo lavež. Nije
se plašila pasa, ali joj bi nekako neprijatno, te se povuce natrag, na terasu. Stajala je par
sekundi u neprilici, osluškujući lavež koji se približavao. Odnekud odjednom izroni veliki
crni pas i spazivši je, zastade, mašući repom. Onda opet zalaja. Nije je ispuštao iz vida. Za
njim dobaulja muškarac sa šeširom u prilično blatnjavim gumenim čizmama. Dobacio joj
je začuđen pogled, milujući psa po leđima. Prepoznala je te oči boje letnjeg
predvečerja. Bio je to Ludak. Nije delovalo da ju je prepoznao. Prišao je polako, skoro se
ustručavajući. Nasmešila mu se i mahnula slatko, kako to čine devojčice. Uzvratio je
osmehom, ali je i dalje delovao zbunjeno. Zastao je tik ispred nje, pružajuci dlanove.
– Nisu baš čiste – prozbori – ne možemo se rukovati.
– Ne mari – odvrati ona.
I dalje pomalo nesigurna, drhtavim glasom upita :
– Sećaš se mene?
Obradovao je osmeh kog se tako živo sećala.
– Naravno da te se sećam, Bezimena. Ali ti si definitivno osoba koju sam najmanje
očekivao danas. Sačekaj da operem ruke.
Vratio se u dvorište i zašao za ugao kuće. Pas je otrčao za njim. Čula je pljuskanje
vode, trljanje vlažnih dlanova, neumorno tapkanje psećih šapa, dahtanje i poneki lavež.
– Miran! Ostani tu, Džimi! – zapovednički se obratio psu i potom se opet popeo do nje. Iz
džepa je izvadio ključeve, otključao vrata i pustio je da prva uđe u nevelik, prilično
mračan hodnik. Izuvši čizme i čarape, poveo ju je u sobu sa desne strane. Soba je gledala
na terasu. Pod od drvenih dasaka pokrivalo je nekoliko šarenih ponjava. Nasuprot izlazu
prema terasi stajalo je jednostavno ognjište ugrađeno u zid. Sa vrata je u oči upadao
starinski kauč prekriven zanimljivim, zelenim prekrivačem i jastucicima, a svuda unaokolo
bili su razbacani taburei u sličnoj nijansi. Vladala je prijatna hladovina.
– Sedi – pokaza prema kauču.
Iva sede. Ludak sede na tabure ispred nje. Kolena su joj bila blizu njegovih. Nervozno ih je
spajala sledeći neki svoj unutrašnji ritam. On je gledao u svoja bosa stopala, a onda, kao
da se tek tad setio, smaknu šešir i baci ga na drugi tabure. Lice mu je bilo uraslo u
gustu, smeđu bradu, a sa temena mu se niz lice prosuo šarmantni buljuk razbarušene
kose.
– Pa, otkud ti, Bezimena? – izusti, oslonivši laktove na butine i preplićući prste.
Usplahirila se. Bilo je to pitanje koje bi najradije izbegla, budući da ni sama nije znala
odgovor. Zaista otkud ona ovde? Da kaže da je bila u prolazu pa eto, navratila? Nije mogla
tako očigledno da laže, uvek se osećala glupo kad bi pokušala to da učini. Ne. Trebala joj je
fantastična, brižljivo smišljena i precizno odmerena laž koju bi teško bilo prepoznati kao
takvu, ili prosta istina. Ma koliko bila kompromitujuća.
– Mislila sam na tebe – izlanu konačno.
Već je osećala kako počinje da se trese. Gledao ju je netrmice. Osmeh blage neverice na
njegovim usnama dovodio ju je do ivice histerije.
– Mislila si na mene? – nabrao je čelo u začuđen izraz.
– Da.
– Uh…to je baš bilo…iz neba pa u rebra – nasmeja se Ludak.
I Iva se nasmeja, još uvek u grču.
– Znaš, nisam verovao da ćeš ikad doći – reče naposletku, pažljivo je posmatrajući.
Iva se lecnu. Pa šta ako je nije očekivao? Pa šta ako ju je pozvao tek onako, usput…Pa šta
ako je ona sve ovo vreme mislila na njega i čuvala tu sliku u glavi kao jedinu sigurnu
smernicu? Osvrnu se oko sebe i slegnu ramenima.
– Pa, pozvao si me… – poče nesigurno, a onda zastade. Sad je već osećala kajanje i stid. Šta li
je mislila! Zaista, šta li je mislila kad je došla ovamo…
Primetio je njenu nepriliku, te se opet nasmejao i rukom joj dotakao rame.
-Kako god, sad si moj gost. I neću te tako lako pustiti da odeš, da znaš! Ajde, dođi da te
smestim negde. Gde da te smestim?
Hodala je za njim kao u snu. Živahno je pričao o koječemu i šalio se dok ju je
škripavim drvenim stepenicama vodio na tavan. Kroz četvrtasti otvor uvukli su se u
svetlu, prostranu sobu. Pod je prekrivao šareni ćilim. Pod kosinom je uočila krevet, a pod
drugom police sa knjigama. Kroz otvorene kapke su se provlačile trake sunčeve
svetlosti, tvoreći neku magičnu izmaglicu u kojoj su se kovitlale čestice prašine.
– Ovo mi je omiljena prostorija u kući.Zovem je soba za razmišljanje. S obzirom da ti je
prepuštam, imaj u vidu da neću previše razmišljati dok si ovde, stoga se čuvaj! – oči su mu
bljeskale nestašnim sjajem. Prijao joj je njegov neformalan pristup. Bio je poput kapi vode
na njenim usnama isušenim vrelim, pustinjskim suncem.
– Tako, sad možeš da se raspakuješ – reče, pomažući joj da skine ranac – Ovde imaš i neke
knjige da se zabavljaš dok me nema.
Njen pogled je pitao, iako su usne ostajale nepomićne. Klimnuo je glavom, shvatajući.
– Ja sam danju uglavnom zauzet. Ali uveče sam ti na raspolaganju.
– Ok – glas joj je bio tih i pun snebivanja.
– Jesi li gladna, treba li ti nešto?
– Nisam, nisam gladna. Hvala.
– Možda ćeš biti. Dole je kuhinja, naći ćeš je već. Ima u frižideru neke hrane. Slobodno se
baci u istraživanje. Osećaj se kao kod svoje kuće.
– Hvala ti.
– Ništa, idem ja sad – raširio je ruke, ne znajući šta bi joj više rekao – Uživaj. Vidimo se
kasnije.
Mahnula mu je, skoro jedva čekajući da ode. A opet, kad je otišao, osetila je
prazninu. Kroz otvoren prozor osluškivala je njegove korake kako zamiču i lavež psa koji
je postajao sve tiši. Potpuno im izgubivši trag, naposletku se usudila izviriti kroz
prozor. Gledao je na prilaz, na prednje dvorište i redove kukuruza nešto dalje. Delovalo joj
je potpuno suludo što je tu, mnogo luđe nego što joj se to činilo pre samo sat vremena. A
opet, morala je to učiniti, krenuti kud su je noge vukle, nije mogla da se odupre tom porivu.
– Pa ako treba, lupiću glavom o kamen i naučiti lekciju – prošaputa, nesvesna da izgovara
svoje misli. Vetar je dunuo i zalepršao joj tamne pramenove. Ovde, na čistini,kuća je bila
direktno izložena, a hučanje i divljanje vazdušnih kovitlaca bilo je veoma efektno, skoro
jezivo. Povukla se u sobu i prionula na raspakivanje. Skinula je odeću natopljenu znojem i
prašinom i zamenila je laganom, belom haljinicom sa četvrtastim izrezom od ručno
pravljene čipke. Kosu je pustila da slobodno pada na ramena, ali bilo joj je vruće, pa je
vezala pletenice. Osvrnula se na policu sa knjigama. Bilo je tu poznatih i njoj potpuno
nepoznatih naslova, uglavnom naučne, psiholočke i nesto filozofske literature. Bilo je
dosta knjiga iz oblasti elektrotehnike, poljoprivrede i lekovitog bilja. Posebno ju je
iznenadio jedan veliki Kuvar sa crvenim koricama. Nasmejala se našavši ga zguranog
medju svu tu stručnu literaturu. Sličan je posedovala i njena majka. Njih tri sestre ga
nikako nisu volele jer su slova bila sitna, a nije sadržao nijednu sliku da razbije tu
odbojnu crno-belu monotoniju. Stigavši do zadnje police, primetila je gitaru oslonjenu na
bočnu stranu. Nije odolela. Zgrabila ju je, sela na krevet i počela da prevlači prstima preko
žica. Nije imala pojma o sviranju ali je uživala osećajući kako se pod njenim prstima izvija
jedna lagana, ne mnogo smislena i isprekidana melodija, odražavajući njenu usamljenost i
melanholiju letnjeg dana. Saznanje da se Ludak zanima za muziku, makar samo iz
hobija, dodalo je jošjedan začin smeši njegove ličnosti, čije je ukuse još uvek samo
naslućivala.
Kad joj je dosadilo prebiranje po žicama, rešila je da obiđe prizemlje. Oprezno se spustila
drvenim stepenicama i našla u hodniku. Vrata sa leve strane su bila zatvorena, a sa desne
pritvorena, te je rešila da zaviri unutra. Promolila je glavu u usku, duguljastu sobu. Svetlost
je dopirala kroz jedini prozor u samom dnu. Bila je to kuhinja, obična, okrečena u belo, sa
tamno zelenim elementima. Jedini detalj su bile žičane korpice okačene o
ekser, raspoređene u tri nivoa, u kojima se baškarilo kojekakvo voće i povrće. Ušla je i
bojažljivim korakom prišla prozoru. Gledao je na bočni deo dvorišta, gde nije bilo ničeg
osim trave i naherene tarabe. Osvrnula se oko sebe. Pogled joj je pao na mali, starinski
frižider. Tek tad je postala svesna prilično glasnog zujanja motora. Otvorila je vrata i
zavirila. Korpica sa jajima, činija sa sirom, povrće, voće, sve je to stajalo nabacano, bez
nekog reda i rasporeda. Ne razmišljajući mnogo, zgrabila je veliju sira. Držeći je sve
jednako u ruci, preturala je po visećim elementima, tražeći kakav tanjir ili posudu. Rasol je
kapao na njene prste, na radnu površinu, na pod. Pronašavši konačno to što je
tražila, odložila je tanjir sa sirom na sto i obrisala prste krpom. Potom se bacila u potragu
za hlebom. Otvarala je redom sve fioke dok ga nije pronašla. Bio je okruglast, žućkast i
načet. Pretpostavila je da je napravljen od kukuruznog brašna. Ta kukuruzi su bili svuda
unaokolo. Nije bio baš svež, ali je zato sir bio izvanredan i rupičast i lepio se njena
nepca, dovodeći ih do ekstaze. Utolivši neočekivanu glad, bacila je pogled kroz preostala
dvoja vrata sa desne strane. Iza srednjih je bilo nešto sto je nalikovalo ostavi. Mračna i
neprovetrena soba bila je ispunjena policama sa teglama, kutijama, raznim
alatima, kanticama sa ekserima i kanapima. Iza poslednjih vrata u nizu krilo se
kupatilo, belo, svetlo, prilično staro. Pločice su bile mestimično ostećene, kada prljavo bele
boje, a sa prozorčića su se vijorili barjaci paučine. Kad je pokušala da otvori vodu nad
kadom ,začula se buka odnekud s vana, kao da neka džinovska bušilica probija
tlo. Uplašena, zavrnula je vodu i buka je prestala. Nekoliko trenutaka je stajala ukipljena, a
onda je opet odvrnula slavinu. Voda je opet potekla, praćena bukom. Tad je shvatila da
zvuk potiče od pumpe koja je crpela vodu iz bunara. Videla je taj sistem nekad ranije kod
nekih rođaka koji su živeli na selu. Nasmejala se svom prvobitnom strahu. Onda joj je
pogled pao na toaletnu školjku. Na prvi pogled je izgledala sasvim obično. Jedina
upadljiva stvar bila je plastična daska, nešto deblja u zadnjem delu i neka ručica koja je
izbijala iz nje sa strane. Pitala se čemu služi, ali nije se usudila da to ispituje. Ni toalet
papira nije bilo na vidiku, pa je rešila da se baci u narčuje majke prirode, ako nužda to
bude zahtevala, bar dok se Ludak ne vrati. Ovlaš je bacila pogled na prostoriju sa leve
strane, odmah do ulaznih vrata, u kojoj je već bila tog dana i na kraju se našla pred
zatvorenim vratima jedine preostale sobe. Pohabani sloj nekada bele, a sada požutele
farbe na pojedinim mestima se ljuštio, otkrivajući donju površinu od tamnog
drveta. Nekako se nije usuđivala da ih otvori. Bilo je očigledno da je to soba u kojoj Ludak
spava. Pored toga što nije bila voljna da prodire nezvana u njegovu intimu, pomalo je i
zazirala od toga šta će tamo zateći. Nakon par minuta neodlučnosti, okrenula je leđa
tajanstvenoj prostoriji.
Naposletku se vratila u svoju sobicu na tavanu. Izabra knjigu čiji joj se naslov činio
najzanimljivijim, ispruži se i prionu na čitanje. Nije mnogo prošlo kad slova počeše da joj
igraju pred očima. Spustila je knjigu na pod, glavu naslonila na nadlakticu i prepustila se
čaroliji sunčevih zraka. Vladala je neka uspavljujuća tišina koju je remetio samo
povremeni cvrkut izvana. Na licu je osećala umirujuću toplinu. Prijatna obamrlost joj je
obuzimala telo. Zatvorila je oči, osećajući kako se crnilo ispod kapaka topi u dodiru sa
suncem, preobražavajući se u narandžasti bljesak. Misli počeše da se komešaju, da guraju
jedna drugu, da se prepliću tvoreći uvrnute kombinacije, dok ne krenuše da zamiru i da se
gase, te Iva utonu u san.
