8. poglavlje
NOVA ENERGIJA II
Prvo što je ugledala sutradan kad je otvorila oči bilo je nebo koje je rudelo, porađajući
sunce. Pridigla se u krevetu da osmotri brda iz čijih prevoja su nicale trake blještave
svetlosti, čineći prizor nestvarno lepim. Ostala je neko vreme zagledana u tu
lepotu. Napolju je odjekivao ritmičan cvrkut. Oklevala je da ustane, plašeći se da ne naruši
sav taj sklad, vani i u sebi. Odnekud, iz daljine, dopirao je s vremena na vreme usklik petla
posvećen suncu.
Iznenada, tišinu je razbilo nekoliko tupih zvukova odozdo, iz hodnika. Ludak je očito već
bio budan i nešto radio. Osetila je snažnu želju da ga vidi, ali nije se usuđivala da se
pomeri. Osećala je damare svog srca u grlu. Onda se začuo tresak ulaznih vrata, radostan
lavež i škripa koraka kroz orošenu travu. Potom je svet nanovo utonuo u jutarnju tišinu
prepunu života. Nije mogla više da spava. Kad se potpuno razdanilo, ustala je, ogrnula se
džemperom i još uvek u pidžami, spustila se niz stepenice. Koračala je polako i oprezno, ali
cijuk poda je remetio mir. Pitala se šta bi mogla da radi, čime da ispuni dan dok nema
Ludaka. Kuća je bila tako prazna i pusta bez njega. Hodala je iz sobe u sobu, nigde se ne
zadržavajući. Naposletku ode u svoju sobu po knjigu, udobno se smesti na zeleni kauč u
prizemlju i odluta u neki drugi svet. Nakon nekog vremena je osetila glad. Pomislila je kako
bi možda mogla nešto da spremi. Preturala je po kuhinjskim elementima. Bilo je tu svega i
svačega, ali ona prosto nije mogla da se snađe. Osećala se bespomoćno. Kroz par
minuta, sedela je za pomalo nestabilnim kuhinjskim stolom i grickala sir sa domaćim
hlebom. Tišinu je remetilo samo monotono zujanje frižidera. Bila joj je zanimljiva i pomalo
smešna činjenica da Ludak sam sebi mesi hleb. Zamišljala ga je u toj ulozi i smeškala se
u sebi sa simpatijama. Pitala se šta će još otkriti u vezi njega što će je iznenaditi. Sa
svakim novim otkrićem, njeno interesovanje je sve više raslo.
Nakon toga, pustila je noge da je odnesu na terasu. Dan je bio lep i još uvek ne previše
vruć, pa je odlučila da malo prošeta unaokolo. Za tili čas je nestala u kući i vratila se u
kratkim pantalonama i majici. Na nogama je imala papuče sa mekanim, upletenim, crnim
trakama. Oprezno gazeći kroz travu, zašla je iza kuće. Prvo što je ugledala bila je pseća
kućica. Drvena, sa zelenim krovićem. Pas nije bio u blizini, verovatno ga je Ludak odveo sa
sobom. Ugledala je i česmu i belo, gumeno crevo sa crvenim trakama. Podsećalo je na
praznične lizalice. Na njega se nastavljalo sasvim obično plavo crevo, a na njega neko
drugo. Kad joj je dosadilo da prati tu beskonačnu, zmijoliku putanju vode, osvrnula se oko
sebe. Zadnji deo kuće je bio u lošijem stanju nego pročelje. Parčići zelene farbe su se
otkidali i pravili nered. Iza kuće se protezalo dugačko i široko dvorište uokvireno žičanom
ogradom. Pomoćne zgrade su stajale raštrkane po njemu. Prvo što je ugledala bio je
kokošarnik. Ispred njega je bio omanji, ograđeni deo kojim su se gegala ova pernata
stvorenja. Tu je bio i petao. Bio je zlatast, a pera na repu su mu bila crna sa zelenim
odsjajem.
– Ti si taj što me je jutros probudio? – osmehnu se Iva gurajući prste kroz žicu, bezuspešno
pokušavajući da ga dodirne. Petao je ćutao, a ćuba mu se tresla nad zamagljenim očima. U
blizini je uočila kola kojima se, pre nekih mesec dana, prvi put vozila sa Ludakom i sećanje
na taj dan je prože nekom uzbudljivom slutnjom. Na dalje su se ređale prazne štale, potom
starinski ambar u koji će verovatno kroz neko vreme biti smešteni klipovi
kukuruza, potom niska, neokrečena kućica, novije gradnje za koju nije mogla da proceni
čemu služi. Poneta radoznalošću, došetala je do vrata, ali bila su zaključana. To ju je
zbunilo, ali bojažljiva po prirodi, ustručavala se da ide dalje od toga, te se uzdržala od
poriva da zaviri kroz prozorčić sa strane. Dok je uzmicala, zamalo se saplela o ono isto
gumeno crevo koje se upravo tu završavalo, oblikujući nekoliko nepravilnih spirala. U
samom kraju dvorišta, pažnju joj je privukao metalni stub, nalik ogromnim
merdevinama, koji je stajao nekako izdvojen i usamljen. Ma koliko se upinjala, nije
uspevala da mu sagleda svrhu.
Dvorište je žicom bilo odvojeno od senovitog voćnjaka. Gurnula je drveni okvir kapije i
našla se u njemu. Višnje su već bile crvenkaste i mamile su je svojom jedrinom. Šljive i
jabuke su još uvek bile sitne i zelene, ali Iva je više od svega volela zeleno voće. Zgrabila
je jedan zeleni plod i zagrizla ga. Kiselost je izazvala reakciju na njenom licu u vidu
grča. Morala je da baci jabuku i da prizna sebi da je pogrešila. Voće je bilo najlepše na
prelazu ka zrelosti, kad je već počinjalo da dobija tu slatku notu, istovremeno pomno
čuvajući kiselost svog nezrelog doba. Nakon poslednjih stabala, izbila je na neki
potočić. Uokviren neokošenom travom, negovao je ćilime žabokrečine i taloge blata. Malo
niže od mesta na kom je napustila voćnjak, uočila je deblo gde ga premošćuje. S druge
strane počivao je redak šumarak. Po zemlji su bili naslagani slojevi suvog
lišča. Udubljenja u tom lisnatom tepihu naznačavala su jedva vidljivu putanju.
– Šta li je tamo? – upitala je samu sebe.
Ipak, nije se odvažila da pređe potok. Tražiti Ludaka po šumi i nabujalim njivama, po suncu
koje je već prilično peklo, bio je jalov posao, sa malo izgleda za uspeh. Stoga je rešila da se
vrati u kuću. Na trenutak je opet zastala u hodniku, pred vratima od spavaće
sobe. Neodlučna, skoro se uhvatila za bravu. A onda se setila što je Ludak izrazio pozitivno
mišljenje spram njene uzdržanosti, te je ustuknula. Šta li će misliti o njoj ako zaviri? A kako
će uopšte znati da je bila tamo? I šta je uopšte sprečava, zar samo jedno ovlaš izraženo
mišljenje? Ta on je bio skoro začuđen što nije virila, njeno zalaženje bilo je za njega
verovatno prilično očekivana i normalna stvar. Ipak, nije mogla da se odluči na taj korak te
odmahnu i ode, rešivši da sačeka da je sam uvede u taj intimni prostor.
Tek što je sunce klonulo za brda, Ludak se vratio. Nije delovao raspoložen kao prethodnog
dana, ali se trudio da bude ljubazan. To nije umanjivalo osećanje nelagodnosti koje je
osećala otkako ga je ugledala na vratima. Jučerašnji dan je bio nekako
magičan, uzbudljiv, prepun događaja i potresa. Oboje su bili zbunjeni, iznenađeni, uzdržljivi
u radosti što se vide, ali ta radost je ipak isijavala iz njih. A danas, kad je prvo uzbuđenje
prošlo, kad je prvobitna radoznalost utažena ,a dan pun neizvesnosti i iščekivanja
prošao, kao da ih je stvarnost oboje mučki ošamarila po obrazima. Kao da su tek sad u
stvari shvatili koliko je njihov položaj čudan, koliko je okolnost koja ih je povezala van
svake pameti, koliko su strani jedno drugome, a opet, nemoćni da se u tom trenutku
razdvoje i vrate svako u sopstvenu realnost. On se ipak bolje kontrolisao od nje. Ranjivost
Ivina u položaju u kom se nalazila verovatno ga je doticala, pa je spremno preuzimao
odgovornost za njena osećanja. Trudio se da joj stavi do znanja da nema razloga da se
loše oseća i brine, a ona mu je bila zahvalna na tome. Razgovor tokom večere nije tekao
glatko kao prethodno veče,ali je bio prilično opušten. Nije bilo ni vina.
– Ostaćemo bez hleba – primetio je.
– Gde nabavljaš hleb?
– Sam ga pravim.
– Od kukuruznog brasna?
– Aha – dobacio je preko zalogaja koji je spremio da hitne u usnu duplju – Jesi li ikad mesila
hleb?
– Pa, ne… Ali gledala sam mamu više puta kako to radi. A ko je tebe naučio?
– I ja sam dugo gledao, a onda pokušao. Prvi put sam zaboravio da stavim kvasac i hleb je
bio tanak i tvrd kao daska.
Osmehnula se.
– Moj bi verovatno bio toliko veliki da bi izleteo iz tepsije .Jednom sam pravila picu, ali
nisam shvatila da se radi o receptu za dve tepsije i sve testo sam stavila u jednu i bilo je
ogromno i teško i moj želudac i želudac moje cimerke su toliko krkrljali i patili kao da
smo ih napunili kamenjem.
– Cimerka? Znači, student si?
Pogledala ga je vragolasto potom lako lupila prstima o sto.
– Eto, otkrio si nešto o meni… -rekla je kroz osmeh.
– Nije bilo tako teško. Pretpostavio sam to ,ionako.
– Eh,sad… A na osnovu čega si pretpostavio?
– Otkud znam, imaš taj izgled i ponašanje voljenog i maženog deteta izgubljenog u
vremenu i prostoru… -dodao je pomalo izazivački, očigledno znajući da će njegova izjava
naići na otpor.
– O, da, veoma sam mažena. Štaviše. Razmažena. Zašto svi to pomisle kad me vide?
– Možda zato što je to istina?
Iva je bila ljuta na sebe. Jasno joj je bilo da je Ludak zadirkuje i da je to zadirkivanje
bezazleno, ali nerviralo ju je to što ona tako predvidivo reaguje, ljuti se kao da ima pet
godina i dopušta mu da igra sa njom igru koja je suviše ličila na flert .A opet, nije
odolevala tom porivu i nastavljala je u istom tonu, jednako se naslađujući uzbudljivošću
te uloge koju je želela da prezire :
– Je l’ sad treba da se jogunim i izigravam umno fascinantnu, al’ duhom nezrelu Lolitu da
bih do krajnosti nadražila uvrnute fantazije Hamberta Hamberta u tebi?
Ludakovo lice je promenilo izraz u trenutku, krv mu je jurnula u čelo i obraze, ali je
relativno brzo povratio kontrolu nad sobom i prilično smireno odgovorio :
– S obzirom da si ti to pomenula, rekao bih da je to tvoja fantazija koju projektuješ na
mene.
Iva je zaćutala. Uzbuđenje je jenjavalo i odjednom je osetila stid.
– Izvini, nisam tako mislila… -promrmljala je jedva razumljivo.
Ćutao je očiju čvrsto zarivenih u njeno lice. Plašila se susreta sa tim pogledom. Nervozno
je stiskala donju usnu vrhovima prstiju.
– Zaista mi je žao, nisam htela da te uvredim.
-Znam. Ali i dalje me zanima zašto si rekla baš to što si rekla.
– Ne znam. Nisam razmišljala. Izletelo mi je slučajno.
– Ne verujem u slučajnosti – tu je napravio dramsku pauzu – Zašto su došla kod
mene, Bezimena?
Zgrčila je usne. Bezbroj nepovezanih misli se tiskalo sa njihove unutrašnje strane, ali
nijedna nije uspevala da ih rastvori.
– Nisam došla da te zavedem, ne brini – odvratila je prkosno.
Nasmejao se prilično glasno i zavalio se u stolici. Tek sad, kad je njegova glava počivala
na bezbednoj udaljenosti od njene, osmelila se otvoreno da mu pogleda u lice.
– Ne, nisam to pomislio,samo… -poče Ludak pomalo nesigurno, a onda se odjednom
uspravi, nabra obrve i hineći zapovednički ton, reče :
– Kao što rekoh, ostaćemo bez hleba. Moramo nešto preduzeti. Hajde, brzo, da sredimo ovaj
sto.
Ova nagla promena teme ju je zbunila, te je poslušno, jedva svesna svojih pokreta, prenela
tanjire do sudopera. Neodlučno je stajala nad prljavim sudovima, misleći o tome kako bi
možda trebalo da ponudi da ih opere, ali joj se takav čin činio isuviše napadan, te je
odustala. Dok se okrenula, Ludak je već nekud umakao. Odnekud s vana čulo se lupkanje i
krckanje. Izvirila je na terasu. Klečao je pored šporeta i ređao u loziste već nacepkane
treščice. A onda je nešto neobično privuklo njenu pažnju. Iz fioke je izvadio
izuvijanu, metalnu šipku. Oblikom je podsećala na pištolj. Drugom rukom je dohvatio
kamen veličine dlana, sav prozet nekim zagasitim crvenilom. Kraj kolena oslonjenog na
pod ležala je metalna lopatica, a na njoj vlaknasti komadić neke sivkaste mase.
– Šta je to? – upitala je začuđeno.
– Videćeš- odgovor je bio praćen zagonetnim osmehom.
Kresao je šipku o kamen sve dok se nisu pojavile varnice. Usmeravao ih je ka lopatici na
podu. Sivkasta masa je začas planula ,a još uvek stidljiva vatrica već je hitala ka ložištu
koje ju je gutalo. Nekoliko puta je dunuo ne bi li je razgoreo. Nije mnogo prošlo, začuo se
veseli hropac i vatra je radosno i nemilosrdno proždirala treščice koje su joj ponuđene
kao žrtva.
– Vau! – uzviknula je Iva – Nikada nisam videla tako nešto!
– Vatra se ovako ložila još u doba naših predaka…
– Ali zar to nije malo komplikovano? I naporno? Zar nije lakše upaliti šibicu i eto vatre…
– Sigurno jeste…
Zavirio je u ložište da proveri gori li vatra, a Ivi se učinilo da želi da
izbegne njen pogled.
– Ali ko kaže da je ispravno ono što je lakše? I zašto ljudi uvek biraju
lakše puteve do nečega? Zar nije čar upravo u borbi?
I dalje je gledao u vatru. Bacala je zlataste odsjaje na njegovo lice utonulo u senku ranog
predvečerja.
– Ne znam…Meni baš i nije…Nekom, verujem, jeste…Ali ta borba mora imati cilj, jer čemu
služi napor, borba bez cilja?
Tek sad se okrenuo prema njoj.
– Čovek treba da prevazilazi sopstvene granice. Na tu vrstu borbe sam mislio.
– Razumela sam ja to. Ali ipak ne verujem da si ovde samo da bi prevazišao svoje granice.
Nije odgovorio. Zatvorio je ložište i krenuo u kuću.
– Kuda ćeš?
– Da zamesim hleb.
Dok je testo narastalo, sedeli su na terasi. Bilo je veoma toplo, a vrelina šporeta ih je
dodatno zagrevala, te su pomakli fotelje u najudaljeniji ugao. Sva svetla su bila
pogašena, pa je nebo delovalo nestvarno blizu i toliko načičkano zvezdama da se činilo
da su rastojanja među njima ispunjena njihovim maglovitim repuljcima.
– Vidi! – uzviknula je odjednom, pokazujući prema brdu na koje se oslanjao zvezdani svod –
Misteriozna svetla!
– Misteriozna svetla?
– Da, vidiš, tamo na brdu!
I zaista, negde blizu samog vrha brda koje se sad samo naziralo, pretvoreno u
senku, svetlucale su dve zvezdice na nevelikom rastojanju.
– Zašto misteriozna? – zbunio se Ludak.
– Pa zato…Zato što svetlucaju tako u noći i neko ko gleda iz daljine ne zna šta se tamo
dešava…
Nije odgovarao. Činio joj se nekako odsutan, nezainteresovan, a ni ona nije imala volje da
mu objašnjava. Nije bila sigurna da bi razumeo značaj koji su ta svetla imala za nju.
– Zašto mi ne odsviraš nešto? – upitala je odjednom.
– Sad?
– Da, zašto da ne?
– Pa važi, hajde, kad uđem za hleb, skoknuću po gitaru.
– Ok.
Posle nekog vremena, vatra je veselo pucketala u peći, podstaknuta, hleb se pekao u
rerni, neko povrće se krčkalo u šerpi za sutrašnji ručak, a gitara je ležala u Ludakovim
rukama.
– Šta želiš da sviram?
– Ne znam. Bilo šta. Nešto što voliš.
– Dobro…Hm…
Nežna i vedra u isto vreme, muzika se utapala u noćnu tamu, zaglušujući raspevane
cvrčke. Osećala se čudno, kao da je nekad pre već bila ovde i slušala tu pesmu, lepila oči
za Ludakove prste i bacala bojažljive poglede na njegovo lice. S vremena na vreme bi
podigao oči ka njoj i nasmešio joj se. Odgovarala je stidljivim osmehom.
– Koja je to pesma? – upitala je kad je zadnji ton utihnuo.
– Jedna stara irska tradicionalna pesma. Govori o kapetanu broda koji se zaljubljuje u
devojku koju vidi na obali. Dovede je na brod, a ona pesmom uspava i njega i
mornare, opljačka ih i pobegne nazad na obalu.
– Ha, baš zanimljivo. Zvučala je tako sentimentalno, nikad ne bih rekla da sadrži takav
zaplet.
– Pa, eto, tako je to bilo u pesmi…
Smejao se. Često se smejao. Njegov osmeh je lako razbijao svaki osećaj nelagodnosti, ali
joj se činio nekako neuhvatljiv. Nekad je to bio smirujući osmeh brižnog roditelja, a nekad
prostodušni osmeh zbunjenog dečaka.
