9. poglavlje
MAGIČNA SVAKODNEVICA
Nekoliko narednih dana teklo je uhodanim ritmom koji joj je donekle smetao, ali se trudila
da se prilagodi. Ludak je ustajao mnogo pre nje i jutra provodio obavljajući kojekakve
poslove na imanju kojih je bilo na pretek, potom se zatvarao u tajanstvenu kućicu u
zadnjem dvorištu..Iva ih je provodila u samoći, čitajući knjige, razmišljajući o njihovom
sadržaju, o životu, o svemu što joj se dešavalo. Mislila je na majku, na Tamaru, na
Martu. Pitala se šta li sada rade, misle li na nju. Brinu li? Verovatno još uvek ne. Ta one su
mislile da je otišla u dom da uči, a budući da nisu običavale često da je zovu, verovatnoća
da nemaju pojma da se sa njom nešto čudno dešava bila je veoma velika. Ta misao joj je
grčila usne i obraze samarala gorčinom. Ta mogla je umirati pred njihovim očima, one ne
bi primetile, mislile bi da se prenemaže. Mislila je o tome da bi možda trebalo da im se javi
u dogledno vreme, da se ne bi uspaničile i zvale policiju. A opet, ako to učini, kakva bi to
kazna bila za njih? Njeno bekstvo i boravak ovde bi izgubili smisao.
U stvari,da li bi?
Pred očima joj je tada iskrsavalo vedro Ludakovo lice i osećala je kajanje što je tako
nešto pomislila. Iako se plašila da pridaje previše značaja svom i Ludakovom
odnosu, znala je da nije ovde samo zato što nije srećna kod kuće, samo zato da bi kaznila
svoju porodicu. Zarad tog cilja mogla je biti i bilo gde drugde. Takođe, znala je da nije ovde
samo zato što je bilo usput, što se samo od sebe namestilo. I premda se silno trudila da
racionalizuje svoja još uvek nejasna osećanja spram njega, duboko u sebi je znala da on
nije trenutno utočište u njenom životu, niti ona tek trenutni saputnik na njegovom putu.
S vremena na vreme bi je uhvatio nemir. Mesto je nije držalo te je preduzimala dugačke
šetnje po kraju. Nije se usuđivala da zalazi u selo već je skitala šumarcima i putevima koji
su vodili pored njiva. Povremeno bi srela ponekog, uglavnom starijeg meštanina ili
meštanku sa motikom zabačenom na rame ili na traktoru sa prikolicom. Klimnula bi im
glavom u znak pozdrava i brzo odmicala. Nije želela da se upušta u razgovore i postane
predmet dosadnog propitivanja premda je bila sigurna da svi oni već znaju gde i sa kim
živi. Često ih je viđala kako ispravljaju leđa i podižu glave od svog mukotrpnog posla
kad bi je ugledali kako promiče pored izbrazdanih zemljišta i ostajala svesna tih
ljubopitljivih pogleda još dugo nakon što bi minula kraj njih. Sa sobom je često nosila
Ludakov foto aparat i fotografisala predele i detalje koji bi joj se učinili
zanimljivim. Najčešće je to bilo upleteno šiblje oko potoka, polomljene grane nasukane na
njegove obale, drveće nadneto nad vodu obavijeno puzavicama skoro do samog vrha.
– Zašto to slikaš? – pitao je jednom – Ima toliko lepših predela i trenutaka koje vredi
ovekovečiti…
– Ne znam – odgovarala je – Valjda je to nešto iz podsvesti.
Za razliku od nje, Ludak je uglavnom slikao životinje, livadsko cveće i nju samu. Umeo je
da uhvati nestalnu lepotu svih njenih raspoloženja i promenljivih izraza.
U svim tim aktivnostima je prilično uživala, ali je ipak s nestrpljenjem iščekivala ono malo
od dana što je provodila sa svojim domaćinom.
Jednog dana, sasvim spontano i neplanirano, desilo se ono čega se u potaji pribojavala, a
što je istovremeno budilo njenu radoznalost. Otvorio joj je vrata tajanstvene sobe. Do tada
je uspevala da baci tek poneki usputni pogled u njenu unutrašnjost tokom Ludakovih
ulazaka i izlazaka, ili kad bi ostavljao vrata neznatno odškrinuta.
Veče je već rumenilom bojilo horizont. Dvorište je bilo okupano uspavljujućom
vrelinom. Sedela je na terasi, čekajući da je Ludak pozove da večeraju. Naime, još uvek se
jako ustručavala da sama vršlja po kuhinji, posebno kad je on bio kod kuće. To joj je
delovalo nekako nametljivo i pretenciozno, a ona je volela da ostaje po strani. Delovalo joj
je kao da će svojim boravkom u kuhinji, stavljanjem u tu očekivanu žensku ulogu i brigom
o njegovoj ishrani, makar i nesvesno poslati poruku o nekakvim namerama spram njega, a
to nije htela, posebno posle onog ispada sa pričom o Loliti i njenom mnogo godina
starijem ljubavniku. Zatvorila je oči, udišući večernji vazduh koji je mirisao na travu i
vlagu. Iznenada, divlji, energični tonovi su razbili njenu dremljivost .Ludak je svirao. Svirao
je tako brzo i strastveno kao da želi da ceo svet koji je tonuo u smiraj
noći, probudi, razmrda i izvrne naglavačke. Njeno čuđenje je sve više raslo. Poneta
čarolijom, kliznula je u hodnik i zastala pred otvorenim vratima spavaće sobe. Sedeo je za
klavirom, okrenut njoj postarance. Nemi pogled zalepila je za njegov profil. Fini nos i
rumenilo na obrazima činili su neobičan kontrast sa nabujalom bradom i
kosom. Zgrčeni, koščati prsti leteli su preko dirki poput pobesnele furije. Osetila je kako joj
je kroz grudi minuo i pecnuo je crv kog se nije usudila nazvati nežnošću.
Šta je to radio ovaj čovek? Koji nagon ga je terao da svira ovako čudnu, razularenu
melodiju nadomak noćnog mira?
I dalje je nepomično stajala oslonjena na dovratak, kad je muzika utihnula.
Pogledao je pomalo podsmešljivo.
– Jesi li dobro?
– Dobro sam. Šta je to bilo?
– Muzika – odgovorio je šireći ruke i tvoreći pokretom oblik koji je izrazavao celovitost.
Nasmešila se, ne znajući šta bi dalje rekla.
– Uđi, sedi. Sedi tu – pokazao je rukom na razvučen kauč, na kom je ležala razbacana i
izgužvana posteljina
– Izvini zbog nereda – dodao je.
– Nema veze, ni ja ne pazim baš mnogo.
– Vidim da sam te zbunio svojom interpretacijom.
– Malo.
– Ja to ponekad činim. Poželim da razbijem pospanost i uljuljkanost sveta. A kad isti
postane previše glasan, poželim da ga zaglušim tišinom.
Ćutala je, i dalje ne nalazeći reči da iskaže ono što je osećala. Ako je uopšte išta osećala.
– Tebe sam definitivno razmrdao – dodao je, šaleći se, videvši gde je zbunjenost nadvladava.
– Haha, da znaš da jesi. Neću moći da spavam večeras.
– A ne. Moraš spavati jer sutra ustaješ rano.
Trgla se.
– A zašto?
– Zanimalo te je kako izgleda moj dan? Sutra ćeš videti.
– Stvarno? Super, jedva čekam.
Nasmejao se.
– Ne znam da l’ će ti se svideti. Moji dani su mnogo različiti od mojih večeri, posebno od
kad ih provodim s tobom.
Bilo je neke pritajene tuge u tome što je rekao.
– Mislila sam da si zadovoljan svojim životom.
– Zadovoljan sam. Ko je rekao da nisam? Ali ne znam da li ćeš ti u tome videti neku
vrednost.
Zašto je to uopšte bitno, pomslila je, ali se ugrizla za jezik. Nije htela da kaže nešto što će
on pogrešno shvatiti. Istinski se radovala što će više vremena nego inače provesti s
njim, na bilo koji način.
Od uzbuđenja je jedva utonula u san. Probudila se mnogo pre svitanja. Prevrtala se u
krevetu, pokušavajući da uhvati još neki trenutak spavanja, da ne bi pospanošću pokvarila
avanturu koju je nestrpljivo iščekivala. Taman je odlutala u predele izvan svesti, kad je
osetila dodir. Bio je to Ludak. Dok joj se vid bistrio, posmatrala je njegove oči kroz jutarnju
skramu kako postaju sve veće, skoro zastrašujuće. Tek tad se osvestila i uspaničeno
poskočila u krevetu.
– Hajde, vreme je da krenemo – tiho je rekao.
Osetila je stid što ju je zatekao kako spava. Pitala se kako li je izgledala u tom trenutku, da
li je balavila, da li su joj usta bila otvorena…Užurbano se oblačila i prala zube dok je on
pakovao nešto hrane u ranac. Ispred ulaza su je čekale tamno zelene, gumene
čizme. Slične takve, samo crne, sa vidljivim tragovima upotrebe, pokrivale su njegove noge
do listova.
– Trava je vlažna ujutru – rekao je kratko.
Već se bilo razdanilo. Pas je već bio nahranjen i uzbuđeno je mahao repom i lajao u
podnožju stepeništa. Dok su prelazili dvorište, sve jednako je trčao ispred njih, odmicao
daleko, pa se vraćao, gurao im se među noge, opet odlazio. Kokoši i petao sa naherenom
ćubom zadovoljno su ključali obilje semena rasuto po tlu.
– Već si nahranio životinje? Kad si uopšte ustao? – pitala je začuđeno.
– Jako rano – odgovorao je kroz osmeh – Volim da se budim pre sunca. Tako mogu da
prisustvujem njegovom rađanju.
Zadnja rečenica joj se učinila nekako previše teatralna.
– Zvučiš kao propovednik neke paganske religije – primetila je kroz osmeh.
– Zato što volim da gledam izlazak sunca? – kroz osmeh mu se probijalo zrno gorčine i
blage podrugljivosti.
– Ne, nego zato što govoriš o tome kao o rađanju…
– Bezimena, to je samo način izražavanja…
– Znam, naravno. Samo sam se našalila.
– Čudne su te tvoje šale – zaključio je.
Zavladala je tišina. Ptice su dobacivale svoje usklike, sakrivene u lišću. Poveo ju je prema
zgradi za koju je prethodnih dana utvrdila da je stala. Zavirili su unutra. Nekoliko koza je
bilo tamo. Bile su vezane i mirne. Neke su ležale u uglu, a druge, bliže vratima, jele su ili su
ih posmatrale ne trepćući.
– Da vas upoznam. Ovo je mojih sedam jarića.
– Sedam jarića? A ti si vuk?
Nasmejao se.
– Pa moglo bi i tako da se kaže.
– Imaju li imena?
– Aha. Ove dve su Fa i La – rekao je pokazujući na dve najbliže vratima, ova gladnica je
Sol, one tri lenjivice su Mi,Re i Si,a Do…čekaj…gde je Do?
Osvrnuo se po štali tražeći nestalu kozu, a onda je uzviknuo :
– Aha! Eno je!
Do se bila zavukla iza drvene pregrade i tu dremala. Otišao je do nje i izvukao je.
– Nazvao si ih po notama solmizacije?
– Da. Što da ne?
– Zanimljivo. Nikad mi tako nešto ne bi palo na pamet.
– U suštini, mrzelo me da im smišljam imena, a opet, želeo sam da ih nekako razlikujem i to
je to.
– Slatke su. Mogu da ih pomazim?
– Ako želiš… -slegnuo je ramenima.
Dodirula je La između ušiju, ali nije bilo mekoće između njih. Gde god je dodirnula, žilavo meso je prečilo put. Namrštila se.
– Uopšte nije prijatno maziti ih.
– To im i nije svrha.
– Znam, ali ja volim da mazim životinje. I zašto sve mora da ima svrhu?
Prećutao je. Odvezao je koze i izveo ih iz štale.
– Možeš li da pridrziš konopce? – upitao je, pružajući joj povoce čiji su se krajevi obmotavali
oko vratova koza.
– Mogu.
Zgrabila je krajeve konopaca i čvrsto ih stegnula. Koze su bile tihe i dremljive. Nestao je u
velikoj zgradi na koju se naslanjala štala sa kozama. Vratio se vodeći smeđeg konja sa
tamnom grivom, čijeg se raskošnog, skoro crnog repa jasno sećala još od njihovog prvog
susreta. Konj nije bio tako miran kao koze, ali je njen domaćin vešto izlazio na kraj sa
njim. Smirivao ga je nežno mu dodirujući njušku.
Nastavili su prema kapiji. Bacila je pogled pun zebnje na misterioznu kućicu. Zastala je
pored metalnog stuba.
– A čemu služi ovo? – upitala je
– Nekada je bila vetrenjača.
– Zaista? – uskliknu Iva ushićeno – obožavam vetrenjače! Nikad nijednu nisam videla uživo!
Blagim osmehom ispratio je njeno oduševljenje.
– A gde je ono što se vrti?
– Eh – odmahnu Ludak u neodređenom pravcu.
– A čemu je služila ta vetrenjača? – uporna je bila Iva.
– Pravila je struju.
– Zaista? Jesi li i ti koristio tu struju?
– Jesam. Zato sam je i napravio.
Zastala je, zatečena ovim neočekivanim raspletom.
– Sam si je napravio?
– Da.
– Kako?
– Pa jednostavno je. Proučavao sam princip rada, nabavio najpogodnije materijale koji su
mi bili dostupni i bacio se na posao – blagi osmeh mu je i dalje titrao na licu.
– Pa to je baš super! Zaista! I radila je?
– Pa, može se reći da je radila – nabrao je čelo – bar neko vreme.
Iscerio se.
– Desilo se nešto?
– Aha. Jak vetar. Elisa nije izdržala.
– Šteta…Nisi pokušao opet da je napraviš?
– Ne. Ionako mi je pravila previše problema.
Poveo je prema kapiji.
– Idemo.
Kroz voćnjak su se probili do istog onog potoka. Koze su poslušno trckarale ispred
nje, povremeno uznemiravane protrčavanjem i dahtanjem Ludakovog psa.
– Za mesec-dva ovo mesto će postati raj za tebe – dobacio je pokazujući na onisko drveće
načičkano zelenim plodovima.
Nasmejala se u neprilici, ništa ne rekavši. Nije bila sigurna gde će biti za par meseci, a
opet, mogućnost da će biti baš ovde i to što on tu mogućnost prihvata kao
realnu, ispunjavala ju je toplinom i ushićenjem. Prešli su preko oborenog debla i našli se
sa druge strane potoka, u šumarku. Bio je manji nego što je očekivala. Za tili čas su izbili
na prostranu poljanu koja se pružala sve do brda koje je ispunjavalo vidik. Trava je bila
prilično visoka i krila je stidljive glave raznovrsnog cveća i čičaka. Uskom, utabanom
putanjom probili su se preko povijenih vlati i izbili u samo podnožje.
Tu,na obroncima brega, u tihom jutarnjem snu, počivala je nevelika livada prekrivena sočnom
travom. Prethodno im vezavši metalna zvonca, nalik novogodišnjim ukrasima, oko
vrata, pustio je koze da nesmetano pasu. Konja je vezao za drvo, a sam se spustio na
prostirku koju je izvadio iz ranca. Rukom ju je pozvao da sedne pored njega. Džimi je
razdragano jurio oko životinja, ozbiljno shvatajući svoju ulogu čuvara. Sedela je na
ćebetu, čupajući još uvek mokru travu nervoznim prstima. Klepet zvona je
odjekivao, spuštajući plašt čarolije na svet oko njih. Jutarnja tišina drhtala je u
vazduhu, prijanjajući uz njenu dušu poput melema.
– Kako je lepo! – uskliknula je.
– Je l’ da? – njegov osmeh je sada bio širok, oči su mu sijale od neke mirne radosti.
– Da! Zaista je divno! Ali i dalje mi je pomalo čudno…Poznajem mnoge ljude koji maštaju o
ovakvom životu i kuju planove, ali iskreno, ti si prvi kog znam da je to zaista i učinio…Ne
mogu da zamislim…Ne znam šta može da navede čoveka da iskorači sa utabane staze i
podje ovim bogazama…Šta je tebe navelo?
– Ja volim da ostvarujem svoje zamisli…pusta tvrdoglavost, možda…
Ludak se i dalje smejao.
– Hm.
– Hm?
– Hm.
– Šta to znači?
– To znači da se uzdržavam od preranog donošenja i iskazivanja zaključaka koji bi mogli
biti pogrešni.
– Uh, sad me još vise zanima šta si zaključila. Molim te, podeli to sa mnom.
– Pa sve vreme mi se čini da tu ima jos nešto…Čini mi se da ponekad namerno banalizuješ
svoja preživljavanja, da se namerno hvataš za jednostavne istine ne bi li izbegao konflikte, sa svetom
i unutrašnje…Možda grešim…
Delovao je pomalo iznenađeno.
– Pa, ako i grešiš, ne grešiš previše. Na osnovu čega si to zaključila?
– Pa eto, pre neki dan, kad sam…
Progutala je pljuvačku, setivši se neprijatnosti koja je pratila taj dogadjaj – kad smo pričali i ti si hteo
da kažeš nešto, da mi kažeš šta misliš, šta osećaš, a onda si prosto odustao i počeo da pričaš o
hlebu… A sad, eto, kriješ od mene svoje prave motive…Ko još radi nešto ovako ekstremno samo iz
tvrdoglavosti? To je tako nezrelo…
– Hm.
Ćutao je neko vreme, prikupljajući misli,brižljivo ih sređujući i spremajući za
iskazivanje, ali njoj nije delovalo tako. Delovalo joj je kao da mu je mučno da vodi ovakve
razgovore i da bi ih najradije izbegao. To ju je nerviralo.
– Zašto ćutiš? – upitala je pomalo razdraženo.
Njegov pogled je i dalje bio izgubljen negde u unutrašnjosti.
– Znaš kako, u pravu si donekle – konačno je progovorio – Istina je da je prvi uzrok nekih
ponašanja potekao iz kojekakvih uslova koji su na nas delovali u prošlosti…Ali kao što
kažeš, mnogi ljudi maštaju o ovakvom načinu života…Svako ima svoj razlog ili splet
razloga koji ga navode na to…Vidiš, to nije ono što mene čini izuzetnim…Već upravo ta
tvrdoglavost, želja da ideje ostvarujem, pretvaram u dela, isprobavam, izguram do kraja, da
ih živim…Taj poriv me pokreće, a ne tamo neka trauma, nezadovoljstvo društvenim
uslovima ili slično, kao što ti očekujes…Razumeš?
– Mislim da razumem. Hoćeš da kažeš da je to stvar karaktera, a ne uticaja sredine. Ali nije li
i karakter plod uticaja sredine?
– Ne, ni u kom slučaju ne osporavam uticaj sredine i svega proživljenog, ali mislim da taj
uticaj ne može da deluje na duge staze…Razumeš? Može samo da bude inicijalni
momenat, a šta ćemo posle uraditi sa tim, to je već nešto drugo.
– Upravo to mene i zanima…Taj inicijalni momenat, to što nas je prvobitno pokrenulo da se
razvijamo u odrđjenom pravcu.
– To je mnogo teško dokučiti. Mnogo je uslova koji su u igri.
– Znam. Ali ja ipak želim da znam. A ljudi su tako retko uopšte svesni toga što ih pokreće.
– Ili kriju, od drugih i od sebe – dodao je opet se iscerivši.
– Na žalost, i to je istina.
Zaćutali su. Koze su im polako izmicale iz vidnog polja. Zvona su otkrivala pravce
njihovog kretanja. Konj je mirno pasao. Čak se i Džimi malo smirio i spustio se kraj
njihovih nogu, oslonivši glavu na šape.
– Jesi li gladna?
– Ne još, rano je. Šta obično radiš kad dođeš ovde, osim što uživaš u lepoti prirode?
– Svasta nešto. Nekad ponesem knjigu, nekad gitaru. Nekad šetam po ovoj šumi
iznad. Razmišljam. Meditiram.
– Super .A koliko ih obično puštaš da pasu?
– Pa tako, par sati pre podne, obično do ručka, kad nemam druge obaveze. Posle postaje
prevruće.
Kakav život, pomislila je. Nije znala šta da misli. Na momente je sve delovalo divno i imalo
svrhu, a na momente joj se sve činilo besmisleno. Posebno što joj je već sada bilo jasno
da Ludak nije običan čovek, već neko skroz čudno, misteriozno biće kakvo nikad pre nije
imala priliku da sretne. Nije mogla da shvati kako čovek koji je toliko nadaren i pun
duha, može da se zadovolji životom koji joj se činio previše jednostavan. Dani i dani
mukotrpnog rada za nešto što je mogao da postigne na mnogo jednostavniji način. Kao
da je uvek birao duži i trnovitiji put, jureći neku svoju uvrnutu viziju. A opet, ta njegova
sudbina bila je dovoljno izgnanička i usamljenička, dovoljno slična njenoj, te ju je
privlačila, uprkos nemoći da je razume do kraja.
Posle nekog vremena su prionuli na doručak, nakon kog se pas izvalio postrance u travu i
utonuo u san. Iva se oslonila na laktove, ne znajući šta bi sa sobom. Iako je uživala u
Ludakovom društvu, pomalo se dosađivala. Bacala je čežnjive poglede prema
šumi, nadajući se da će predložiti da prošetaju tuda. Žudela je za kretanjem. Ali Ludak kao
da je mislio na sve osim na nju. Nakon doručka, odvezao je konja i poveo ga ivicama
livade, držeći ga za uzdu. Konj je zadovoljno kaskao pored njega. Posmatrala je njegovo
snažno telo kako se zadovoljno ustresa. Žudeo je za kretanjem, baš kao i ona. Učinilo joj se
smešno otkrivanje sličnosti sa temperamentom jednog konja.
– Jesi li ikad jahala konja? – upitao je promičući pored nje.
– Ne. I ne bih se usudila.
– Ako si raspoložena, Mrgud je speman da ti izađe u susret – blago je potapšao konja po
vratu – Mislim, ne sad, nisam poneo sedlo, ali kad se rešiš…
– Ipak ne bih, hvala.
Klimnuo je glavom, smejući se. Sve brže su se kretali. Vrućina je već pružala svoje pipke, te
su konjska leđa postajala sve blistavija, a Ludakova majica sve vlažnija. Razbuđen
galamom i nervoznim topotom, u laganoj trci im se pridružio i Džimi. Kad su se svi trojica
izmorili, konj je opet privezan za drvo, pas je ostao da leškari u senci istog, a Ludak joj se
pridružio na prostirci. Kosa mu je bila vlažna i slepljena uz lice, ali oči su mu blistale.
– Dosadilo ti je, zar ne?
– Malo – odgovorila je.
– Hajde, idemo da nađemo koze, da ne odu predaleko, pa ćemo u šetnju.
– Hajde – spremno je uzvratila, jedva čekajući da krene nekud sa te livade.
Brzo su ih uočili. Pas je prvi otrčao do njih, oštro lajući. Zbunjivao ih i plašio obilazeći
unaokolo i presecajući im put. Uzbuđeno su meketale. Jeka zvona prolamala se
kosinom. Jednu po jednu, Ludak ih je hvatao i vezivao im omče oko vrata, pazeći da ne
stegne previše čvrsto, potom ih vezao za uzana stabla mladih hrastova, izdžikljala uz samu
ivicu šume. Još jednom je proverio konopac kojim je vezao konja, potom je pozvao da
krene za njim. Šuma nije bila gusta, ali su razgranate i nabujale krošnje pravile senku, te je
bilo prilično hladovito. Odnekud je dopirao cvrkut i prhtanje krila nevidljivih ptica. Podizala
je pogled, s vremena na vreme, pokušavajući da sagleda sav taj život nadomak neba, ali
sunce se probijalo kroz gusto granje i zaslepljivalo je. Džimi ih je sledio u
stopu, povremeno nestajući u kojekakvim rupama ili pentrajući se po uzvisinama
prekrivenim suvim lišćem. Odjednom bi se samo pojavio daleko ispred njih, ili bi blago
gurkao njihove listove njuškom, ako bi zaostao. Ludak je povremeno zastajao i razgrtao
lišće u podnožju drveća u potrazi za pečurkama. Trpao ih je u svoj šešir, prethodno ih
podižući iznad glave, potom bi ih odjednom ispustio, kao da se igra. Ličio je na nekog
mađioničara ili čarobnjaka. Nije mogla da se otrgne utisku da će svakog trenutka pečurke
oživeti, početi da izleću iz šešira i razmileti se po šumi poput zečeva. Kad je tlo postalo
isuviše strmo i naporno za savladavanje, odlučili su da se vrate.
Već je bila pokvasila i kosu i telo kad je shvatila da je flašica sa šamponom koju je na
brzinu ponela od kuće prazna. Uzalud je pokušavala da iscedi poslednje kapi. Čulo se
samo šištanje vazduha. Osvrnula se oko sebe, ali osim dve-tri prazne staklene flaše na
podu ispod lavaboa ništa nije mogla da pronađe. Pomalo ljuta na samu sebe, izašla je iz
kade i omotala se peškirom i dozvala Ludaka.
– Izvini – izustila je stidljivo, promolivši nos kroz vrata kupatila – ne mogu da nađem šampon
nigde…
Klimnuo je glavom i nestao iza podrumskih vrata. Uskoro se vratio noseći u ruci staklenu
flašu napunjenu nekom tečnošću.
– Šta je to? – pitala je sumnjičavo odmeravajući flašu. Zbog zelenog stakla nije mogla da
odredi boju tečnosti.
– Domaće sredstvo za pranje kose. Vrlo efikasno. Ja ga odavno koristim umesto šampona.
– Sam ga praviš?
– Naravno, od pepela, kišnice i nekoliko vrsta biljaka.
– Hm? – Iva i dalje nije bila sigurna da li želi da tretira svoju kosu tim sumnjivim
preparatom. Pažljivo je uklonila zatvarač i pomirisala. Miris koji je osetila bio je neočekivan
i odnekud joj se učinio veoma poznat. Kao da ga je već jednom osetila, ali nije mogla da se
seti kad i gde.
– Uopšte ne miriše loše…Podseća me na nešto…Na nešto, ali ne mogu da se setim na šta.
– To je zbog tajnog sastojka – rekao je misteriozno.
– Tajni sastojak? Kakav tajni sastojak?
-Eh, pa kad bih ti rekao ne bi bio tajni – smeškao se Ludak – Svaki vrač ima svoje tajne koje
ne deli ni sa kim. Čak ni sa svojom skvo.
Trgla se, pomalo postiđena tom šaljivom insinuacijom.
– Ti si stvarno lud, znaš? – dobacila je i zatvorila vrata. Osećala je neko čudno
uzbuđenje. Sve više se divila tom čoveku sa kojim je delila krov vecć nekoliko dana. Iako je
ulagao silne napore da bude prizeman i praktičan, sve što je radio pretvarao je u umetnost
i zabavu. To ju je privlačilo, iako još uvek nije bila spremna da to sebi prizna.
Izašavši iz kupatila, trljajući peškirom mokru kosu, zatekla je Ludaka kraj otvorenih ulaznih
vrata.
– Ideš negde?
– Da. Imam još neke poslove da obavim. Videćemo se večeras. Nadam se da ti nije bilo
dosadno danas sa mnom?
Na trenutak je spustila pogled, odavši laku zbunjenost.
– Ne, bilo mi je veoma prijatno – dobaci na kraju, trudeći se da joj glas odaje sigurnost i ono
njeno tipično nemarno samopouzdanje.
Njegov pogled je nepomično počivao na njoj nekoliko dugih trenutaka, a onda se
nasmejao, pozdravio je i otišao.
Kao i svaki put, za sobom je ostavio prazninu zguranu među zidove, kao nebo kad ga
napusti sunce. Činilo joj se da će se ugušiti unutra. Sačekala je da prođe dovoljno
vremena, pa je izašla na terasu. Nije želela da pomisli da ga prati, premda je znala da odlazi
u onu sivu zgradu u zadnjem dvorištu i da tamo radi nešto, zacelo veoma čudno. Delovalo
je ćudno, jer je više puta čula kako iznutra dopire buka nalik zvuku koji stvara motor
automobila, premda je bilo nemoguće da je unutra automobil budući da su jedina vrata
koja su vodila unutra bila taman toliko velika da se kroz njih provuče čovek. A i nikad nije
videla Ludaka da vozi kola; on je stvari posmatrao kroz svrhu kojoj služe, nije ličilo da
njega da nešto drži i čuva bez razloga. Slučajno je dan pre toga naletela na njega dok je
kretala u jednu od svojih popodnevnih šetnji. Vrata kućice, koja su obično bivala zatvorena
i zaključana, čak i kad je bila sasvim sigurna da je unutra, tog dana su bila otvorena. Stajala
je nekoliko sekundi na sredini dvorišta, nemoćna da se pomeri i da odvoji pogled od
zjapećeg otvora.
– Šta li je unutra? – pitala se, ali, kao i obično, nije se odvažila da priđe i zaviri. Uostalom, i
Ludak je mogao svaki čas odnekud da se pojavi, a nije htela da je zatekne u njuškanju. I
zaista, nedugo zatim se pojavio na vratima, noseći u ruci neke metalne šipke čudnog, prilično
odbojnog izgleda i boje.
– Hej, ti si tu – dobacio je usput, bacajući šipke u zakržaljalu travu ispred kućice, gde je već
ležala neuredna hrpa sličnih.
– Aha, krenula sam u šetnju – brzo je odgovorila.
– Ok, gde šetaš? – smešak na njegovim usnama bio je uzdržan, a pogled nekako
odsutan. Osetila je zrno razočaranja. Nije joj posvetio svu svoju pažnju, kao inače. Nešto
drugo ga je okupiralo.
– Mislila sam da opet odem do one šume gde smo prošli put šetali.
– Lepo. Znaš gde me možeš naći ako ti zatrebam.
Pokazao je na tajanstvenu kućicu iza sebe. Šake su mu izgledale tako nezgrapne u
žućkasto – smeđim radničkim rukavicama. A opet, bio je skoro nestvarno privlačan u tom
trenutku, u crnoj majici i crnim pantalonama sa džepovima koje su mi dosezale do pola
listova, ozbiljan i obavijen velom misterije koji se sve više razmahivao u njenoj glavi.
Zatvorila je oči, pokušavajući da ponovo dočara tu sliku i oseti isto uzbuđenje, ali vrelina
sunca joj je paralizovala telo i um. Oblici i boje su se u njenoj glavi razlivali i postajali
nejasni. Zabacila je glavu prema nazad, puštajući vlažne pramenove da joj dodiruju
leđa. Njihova hladnoća je donosila dašak preko potrebne svežine. Poneka kap bi se
otkinula sa vrhova i kliznula niz udubljenje izmedju lopatica, zagolicavši je. Uživala je u toj
igri. Maštala je o plivanju. Grad u kom je živela krasila je reka. Možda je to bila jedina zaista
lepa stvar, koju je donekle volela u njemu. To parče vijugavog toka oivičeno brdom s jedne
i visokim obalskim rastinjem sa druge strane. Komadić prirode u koji je mogla da utekne
kad bi je samoća i bol ophrvali. Ovde je priroda bila na dohvat ruke i ta blizina joj je
prijala. A opet, sadržala je u sebi izvesnu dozu skoro bolne žudnje, kao i pre. Svaki dodir
vetra bio je uzbudljiv, svaki treptaj sunca prepun slutnje, iščekivanja. Taj bol u grudima
jenjavao bi s večeri, kad bi Ludakova silueta minula kroz vrata i obasjala prostoriju nekim
novim suncem.
Tako je bilo i te večeri kad se pojavio, kao i uvek, u trenutku kad ga je najmanje
očekivala. Dosada je odnela pobedu nad stidljivošću, te je nešto pre njegovog
dolaska, rešila da se oproba u spremanju večere. Zatekao ju je, dakle, u uskoj
kuhinjici, nadnetu nad sto na kom je seckala praziluk. Sa strane su stajali okruglasti
komadi rastanjenog testa. Čula je kad je otvorio, potom zatvorio vrata, skoro preplašeno se
trgla od tog zvuka, ali je nekako uspela da savlada prvobitni poriv za bežanjem. Kad ga je
videla na ulazu u kuhinju, dala je sve od sebe da savlada stid. Zašto je bilo toliko strašno
to što mu je spremala večeru? To ništa ne mora da znači ni za nju, ni za njega. Samo
večera. Usluga koju mu je činila i on će je tako i posmatrati. Da li je bilo baš tako? Letimični
pogled je bio dovoljan da uhvati iznenađeni izraz i prigušeni sjaj na njegovom licu.
– Dobro vece – rekao je, ulazeći polako, spuštajući korpu napunjenu ružičastim glavama
paradajza i ponekim krastavcem pored stola, potom sedajući na jednu od stolica – Šta je
to?
– Neki recept koji sam nekad našla na internetu. Samo jednom sam ga spremala, nije bilo
loše.
– Nisam znao da se zanimaš za kulinarstvo.
– U stvari mi je veoma zanimljivo kombinovati namirnice i stvarati nešto lepo i
ukusno, samo… -odmahnula je rukom, kao da tera od sebe neke senke, dok je drugom
solila razvaljano testo.
– Samo? Šta?
– Pa to…Retko to radim i nisam baš vešta.
– Meni ne deluješ nevešto – dodao je, posmatrajući kako ređa kockice sira preko
naseckanog praziluka, potom zavija testo u rolnu. Nasmešila se jedva primetno. Rolnu je
potom savila u puža, još jednom rastanjila i ostavila sa strane.
– I šta ćeš posle s tim?
– Prži se na ulju…to jest,na masti. Našla sam je u frižideru. Nisam ljubitelj masti, ali nigde
nisam mogla da nađem ulje, pa sam pretpostavila da koristiš mast.
– Aha.
– I tako…Bude kao uštipci. Prosto jelo, ali lepo za grickanje.
– Super. Jedva čekam da probam. Idem da se sredim, pa dolazim.
– Ok.
Pola sata kasnije, gutali su tople uštipke na terasi, uz salatu od paradajza. Još se nije bilo
sasvim smračilo. Ivino lice je bilo crveno i zajapureno od vreline peći nad koju se
nadnosila do pre nekoliko minuta. S vremena na vreme se mrštila, nenaviknuta na ukus
hrane spremane na masti, ali nije želela da on to primeti. Cvrčci su već izvikivali svoju
melodiju u horu. Pucketanje zaostalih komadića drveta u šporetu, premda potpuno
neprikladno usred leta, donosilo je atmosferu doma. Misteriozna svetla su spokojno titrala
u daljini. Pogled na njih je činio da i sama oseti mir, a tu je bio i Ludak. Jednako spokojno
kao i ta svetla u daljini, sedeo je pored nje i isijavao svoju prirodnu toplinu. Bio je to jedan
od onih tihih i upečatljivih trenutaka koji se urezuju u dušu i koji vezuju čoveka za
određena mesta i ljude,premda je toga jedva svestan. Osetila je uzbudljivo stezanje u
grudima. Nepokolebljivi osećaj ispravnosti u vezi svega što joj se dešavalo, na trenutak je
bio potpuno poražavajući. Činilo joj se da taj trenutak beskonačno traje i da je zauvek
zarobljena tu, u okrilju te kuće, poput starog vagona ukopanog na napuštenim šinama, dok
vreme prolazi pored njega nemoćno da poremeti njegovu čvrstu vezanost za prugu. To
ropstvo je bilo dobrovoljno i mirno mu se pokoravala.
