4. poglavlje
Ona je oduvek bila čudna.
Niko ne zna kako se udala
i dobila decu.
Pod stare dane
kočnice njenog uma
su potpuno otkazale
i skliznula je
na drugu stranu.
Glasovi u glavi su odzvanjali
i sledila ih je
bespogovorno.
Sa sekirom u ruci,
nesigurnim korakom
stupala je prema viziji
koja joj se odvijala
s unutrašnje strane oka.
Mrtvu decu je izvlačila iz žbunja
iz bunara
iz divljih vrtloga.
Komšije su plašili
nečujni koraci
kojima se prikradala
i prazan, nepomičan pogled
porinut u neki drugi svet.
Nikad nikog nije povredila.
Znala je samo za sitne pakosti.
premda,
za nju su to bila
junačka dela.
A onda su je njena mrtva deca
prepustila zdravstvenom sistemu.
Lekovima su je konačno sveli
u prihvatljive okvire.
I sama je postala pokojnik,
mrtvac koji hoda
i ponekad se smeje
prostodušno,
poput deteta.
Kada je telo izdalo,
pod zemlju je ispratila
šačica ljudi.
Danas
više niko
njenom grobu ne prilazi
i sve što je bila
vetar je zameo.
Urasla je u puzavice
i kupine.
Zaborav je u okrilje uzeo.
