Да ли имам обавезу да се исповедам? Зашто бих иначе писао о свему што помислим?
Од чега зависи та воља да константно морамо да исказујемо своја осећања? Никада нећемо знати све, зар не? Намигнем и наставих даље. Њена кухиња је као кућа на Куби. Одавде видим и море, и плаже, и кристално беле галебове који се крећу у ритму музике за плес. Облаци су поплавели, силна секирација због моје добробити. А ја шетам дуж небеса и плешем као да знам да ћу на крају бити најсрећнији. Ех како ће то бити дивно! Видећу све боје које су биле уткане у моје сне. Моја кожа ће шљаштати бесконачном мирноћом. Дрхтаће прсти јер ће постати свесни речи које куцају на овој тастатури. Цео тренутак ће постати свестан себе и спасиће дан. Осмех ће надвладати. Љубичасти поглед ће заменити пејзаж. Ноћ у Берлину биће та коју ћеш памтити. Смирићу се ја и саслушаћу те. Наше душе ће се срести на нашим уснама. Никада неће заборавити тај први састанак. Једна секунда. Ноћ у којој су гореле беле зоре, која је променила наше мирисе. Ја сам исти човек након свега, али моји снови не. Они су нови, очи су нове, нос је нови, усне су нове, образи и све у вези са њом. Она је ту сада и гледа ме, насмејала се и кроз слику најлепшег портрета девојке са пегама. Смеје се и гледа на сат. Не разумем шта се дешава. Носи тексас комбинезон и црвену мараму на врату. Зове се Сена. Промениће нам животе, и то зна. Срам је било. Водио бих љубав са њом. Можда једном и јесам. Било је слатко. Кухиња и када. Ноћ и тераса. Кафа и чоколада. Вечерас је све како треба. Топлота је непрекидна и речи су предивне. Теку лагано, попут битова из рејв песме. Бубањ удара, па па па па па па па Заљубићу се, али нећу пропасти. Бар не све док је не будем имао. После ми је свеједно шта ће се десити са мном. Вероватно ћу и ја нестати попут лишћа у новембру. На непознато место. Поражен. Схватио да је време дошло да се поздравим од свега што сам волео. Последња суза. Последња строфа. Последњи смех. Њена коса ми пролази по лицу последњи пут. Љубим је и захваљујем се Господу што је био даровити уметник. Победио сам. Освојио сам свој коначни тренутак мира. Тријумф је одзвањао у мојим ушима. Зовем се Владан Синадиновић и ноћас ћу спавати као да сутра не постоји. Записао сам то. Можда се моје писање побољшава, или само једноставно боље осећам живот него пре. Шта год да је, нек траје, немој да стане ова трка уздаха која избија у мом телу. Нешто невероватно ће се ускоро десити. Да ли ћу бити ту да томе присуствујем?
Ко ће то знати ? На крају се ничега од овога што се десило нећу сећати. Један живот заробљен испод санте брега. АДИО АМОРЕ МИО! А сада кафа.
