И лоша песма мора да буде написана,
Јер она за себе сматра да је веома фина!
За носталгију су сећања омиљена храна,
Зато сија над Нилом Сунце из давнина..
Опростићемо себи што нисмо мудри,
Али никако што нисмо више лепи;
Да ли је битно какви смо сада људи,
Ако нисмо због љубави слепи?
С времена на време, зажмурим и видим црно бело,
Меланхолично ме вуку стихови у дуету.
Не чује се ништа, тек две силуете,
Нас двоје, ћутали смо најлепше на овом свету.
